Više nego dobro obaviješten Kako povjerovati Vučiću i Radoičiću?

Nekada se ime Milana Radoičića izgovaralo krišom, gotovo šaputalo. Prvo ga je glasno pomenuo pokojni Oliver Ivanović i to kao nekoga zbog kojeg se maltene celo Kosovo trese, naročito onaj deo u kojem većinu čine Srbi. Onda je “neko” utihnuo Olivera sa šest metaka u srce i ime Milana Radoičića se gromoglasno širilo, ne samo Kosovom, već i celom Srbijom. Sada je njegovo ime, u nekoliko navrata, pomenula i čuvena Kristijan Amanpur, nadaleko poznata novinarka CNN. A, onda je i uhapšen.

Takođe, to ime postalo je i najveće breme upravo onoga koji sve zna i za sve se pita. Taj čovek mu je i dao legitimitet koji nije imao dok je bio živ Oliver Ivanović. On ga je proizveo u zaštitno lice odbrane kosovskih Srba i namenio mu ulogu koju je na severnom delu Kosova u koju se vremenom uživao. Imenovao ga je i za zamenika predsednika Srpske liste, ekspoziture Srpske napredne stranke za Kosovo. Neplanirano, ili možda ipak planirano, sada mu je najveći teret na leđima. I morao je da ga uhapsi. Da li će i koliko ostati u pritvoru, a kasnije i u zatvoru, drugo je pitanje. Koliko je poznato, Radoičiću se na teret stavlja samo nelegalno oružje koje je imao kod sebe.

Saradnici po mnogim pitanjima

Aleksandar Vučić je uvek sa punim uvažavanjem govorio o dotičnom. To je prelazilo granicu dobrog ukusa, ali Vučiću je sve dozvoljeno. Važnije je bilo ono šta čini za srpski narod, iako sa time javnost u Srbiji nikada nije bila obaveštena, od kriminalnih radnji koje su mu pripisivane. Vučić ga je pravdao rečima da nije cvećka i da je odrastao na ulicama Peći i Kosovske Mitrovice, ali da je pravi patriota koji nikada svoje drugove nije ostavio na cedilu.

Poznavajući odnos njih dvojice, barem onaj deo koji je dostupan javnosti, jasno je da su saradnici po mnogo pitanja. Po svoj prilici, Vučić je bio više nego dobro obavešten šta se dešava na severu Kosova. Mnogo toga je nemoguće uraditi bez njegove saglasnosti, pa i kada je reč o Srbima na Kosovu. Zato više nego neuverljivo deluje pisano priznanje Radoičića da je bio u Banjskoj i da zvanični Beograd i predsednik Srbije nisu bili obavešteni o njegovim idejama i akciji. Objasnio je narodu da on i njegovi saborci nisu teroristi, već borci za “slobodu svog naroda”.

“Lično sam obavio sve logističke pripreme za odbranu našeg naroda od okupatora, a ovaj moj čin nema veze sa ranijim političkim angažmanom. Razlog našeg vraćanja je da ohrabrimo srpski narod u pružanju otpora teroru režima Albina Kurtija i zaštiti našeg naroda koji je tom teroru svakodnevno izložen i stvaranju sna o slobodi mog naroda na severu”, naveo je u pismu koje je pročitao njegov advokat Goran Petronijević.

’Nešto je krenulo po zlu’

Kako poverovati Radoičićevim rečima i njegovom hapšenju? Veoma teško. Nemoguće je da se nekadašnji potpredsednik Srpske liste, pošto je podneo ostavku na tu funkciju verovatno da bi njegova beseda bila uverljivija, otrgao Vučiću i svojim pajtosima sa severa Kosova i onda sa svega tridesetak istomišljenika, naoružanih i maskiranih, krenuo u odbranu srpskog naroda.

Jasno je bilo da je nešto u celoj toj akciji krenulo po zlu, šta god da je bio povod za postavljanje barikade u tri ujutru u Banjskoj. Prema Vučićevim rečima, ali i rečima advokata Petronijević, to što je krenulo po zlu bila je situacija u kojoj je jedan kosovski policajac nešto petljao oko eksplozivne naprave koja je bila postavljena kao pojačanje blokade od kamiona. Tačno je da taj policajac nije poginuo od metka, već od eksplozije i to je argument na kojem se zasniva kompletna odbrana Beograda od ovog dela. Da do te eksplozije nije došlo, kako tvrde upravo pomenuti, do svega onoga što se kasnije desilo ne bi došlo.

To što su neki naoružani i maskirani ljudi krenuli u neku akciju, nikom ništa. Navodno je, prema rečima Petronijevića i naknadnoj pameti od sedam dana kasnije, ideja bila da njih tridesetak zauzme brda iznad Banjske i nateraju kosovske vlasti da prestanu progon srpskog stanovništva.

Više se Vučić obraćao narodu zbog onog parizera, nego što zbog nečega što je okarakterisao kao nešto što je najteže u proteklih 15 godina. Čim je to ćutanje bilo toliko gromoglasno, jasno je da se nešto dešava što mnogi od nas ne znaju. Sve ovo je moglo mnogo ranije da bude dostupno javnosti, a nije.

Vučić je sada u velikom problemu

Vučić je sada u velikom problemu, jer ne zna šta će sa Radoičićem. Uhapsio ga je, ali šta dalje. Da ga vrati na Kosovo, odnosno izruči, ne može i neće, a da mu sudi ovde bilo bi rizično po njegov rejting uoči izbora. A, da o izborima razmišlja govori i činjenica da je u sred ove krize naložio velikom delu svojih gradonačelnika i predsednika opština da u dva dana podnesu ostavke kako bi deo lokalnih izbora mogao da se održi zajedno sa parlamentarnim i beogradskim izborima.

Međunarodna zajednica traži odgovore i zato se Vučić rastrčao da odgovori na što više poziva za intervjue poznatim svetskim medijskim kućama. Pokušava da sanira štetu za koju je, na kraju, ipak on odgovoran. Takva mu je bila politika. Bio je opčinjen apsolutnom vlašću koju je posedovao, a sada se nada da će svet da prihvati pokajničko pismo njegovog pajtosa. I ta politika se razvijala od balvan revolucija do blokada kamiona sa eksplozivom. I sada smo tu gde jesmo, taoci pogrešnih poteza Aleksandra Vučića i kvazi junaka Milana Radoičića koji su celu zemlju doveli na ivicu ambisa.