Upozorenje iz Brisela - promjena neizbježna Ustav Srbije: Igre bez granica

Nema više odlaganja, ni otvorenih vrata beogradske neizvesnosti. Iz Brisela je stiglo upozorenje da Ustav Srbije mora da se menja, jer postojeći donet brzopleto i bez javne rasprave, ne garantuje nezavisnost pravosuđa, što je jedan od uslova iz pregovaračkih poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji.

Desetogodišnjica najvišeg pravnog akta Srbije, povod je serije sastanaka na kojima ustavnopravna nauka sve učestalije raspravlja o briselskim uslovima koji polako, ali sve izvesnije, načinju popularno nazvani Mitrovdanski ustav. Jubilarni rođendan, iako je nadživeo svoje ustavotvorce Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića, mogao bi da bude poslednji u ovom obliku, jer se Beograd oročeno, do kraja 2017. godine ili u poslednjem kvartalu iduće godine, obavezao da će reformisati Ustav Srbije, u delovima koji se odnose na pravosuđe.

Promena Ustava je neizbežna, zbog unutrašnjih i spoljašnjih motiva. Rokovi iz Akcionog plana za poglavlje 23 (pravosuđe i osnovna prava) poodavno su prošli. Tim povodom, iz Brisela upozoravaju da se najnovijim odlaganjem reforme sudske vlasti ulazi u vremenski cajtnot i ugrožava dinamika dnevnog reda za konačnu promenu Ustava. Mimo tradicije po kojoj se dosad u Srbiji fasadna ustavnost menjala, kad bi se vlasti toga (do)setile, ili kad se to Beogradu naredi.

Kreativna rasprava i promena Ustava podrazumevaju odbranu ideje ustavnosti i principa suprematije. Za svođenje Ustava Srbije na pravu meru,  iz sadašnje konzumne faze  u pravno-politički segment, potrebni su, prevashodno, dobra volja i aktivna namera. U tom cilju, nema alibija za izostanak lustracije i otvaranje dosijea, dok se u javnosti srpski Ustav ocenjuje kao negativan izuzetak, ograničenog roka trajanja, za razliku od srećnijih ili manje srećnih društava.

"Srbija je po mnogo čemu, a naročito po svojatanju teritorije, balkanski fenomen. Mi još uvek nemamo definisane i potpuno priznate granice, a država koja to nema, očigledno ima velike probleme. Osim toga, postoje problemi sa decentralizacijom, lokalnom samoupravom i sa odnosima među delovima izvršne i zakonodavne vlasti“ , objasnio je Dragoljub Mićunović, iz beogradskog Centra za demokratiju, na Konferenciji nevladinih organizacija.   

Nema sumnje, Srbija plaća danak demokratskom deficitu. Ali, pitanja o aktuelnom Ustavu se nameću spontano, iako se u svim komparacijama naglašava da je ovaj 'Mitrovdanski ustav' bolji od Miloševićevog najvišeg pravnog akta. Sve dok dinamika balkanskih dešavanja nije prevazišla realni predustavni okvir, a njegova norma postala tesna, argumentima političke prirode i socijalnim temama, koje promovišu neizbežne promene.

Ustavnim promenama  prethodiće javna rasprava. Ona je prošli put izostala, u dvodnevnom (re)tuširanju Ustava Srbije, pošto su pokretači inicijative i najagilniji na izradi Mitrovdanskog ustava bili istomišljenici Vojislava Koštunice, konzervativno-radikalskog smera. Motivisani isključivo neskrivenom namerom da kroz taj proces reafirmišu princip teritorijalnog integriteta Srbije i spreče otcepljenje Kosova i Metohije. Nacionalno, a verski zastranjeno, po formuli „više od autonomije, a manje od nezavisnosti“. Mada svi znaju da sporazum Beograda i Prištine neće biti primenjiv, ako u konačnoj verziji Ustava ne piše da je KiM deo Srbije.

Međutim, u samovoljno prihvaćenoj promeni Ustava, srpska populistička elita, u duhu kolektivne strepnje zazire od bolnog, šokantnog i dramatičnog brisanja  preambule o Kosovu, iako je to prvi i poslednji uslov praktične primene Briselskog sporazuma. (Do)sadašnji Ustav predviđa da se uvodni deo najvišeg zakonodavnog akta Srbije o Kosovu menja isključivo na referendumu. Uz saglasnost građana, bez prenosnog okolišanja ili zaobilaženja, referendum je put i za smanjenje broja poslanika, sa 250 na 150.

Ništa lakše za Brisel, a izgleda ni teže za Beograd. Ali, Kosovo je samo početak ustavnih muka Srbije. S obzirom na uporednu zastupljenost etnocentričnog modela ustavnog identiteta i odmicanja od modela multikulturalnog konstitucionalizma.

Manje istorijski traumatično, ali takođe izazovno pitanje je status Vojvodine. Hroničari podsećaju da je od glasanja na dvodnevnom referendumu 28. i 29. oktobra 2006. godine do danas najviše zamerki upućeno ustavnim rešenjima vezanim za vojvođansku autonomiju, manjinska prava i teritorijalnu regionalizaciju.Tretiranje ovih pitanja kao sekundarna po značaju, donelo je negativne posledice i obiluje nedoslednostima, iako preovlađuje koncept uređenja Vojvodine po uzoru na autonomiju Olandskih ostrva i italijanskih autonomnih regija.

“Srbiji je neophodan evropski Ustav, a Vojvodini široka autonomija. Uprkos političkoj paranoji i sad već naviknutom širenju straha o separatizmu i secesionizmu, Ustav Srbije neće biti evrokompatibilan, ako ne uzima u obzir realnost, o potrebi naše ekonomsko-političke samostalnosti u okviru Srbije”, konkretan je Marko Karadžić, državni sekretar za ljudska i manjinska prava, u obraćanju elektronskim medijima.

U medijskom obraćanju javnosti, Karadžić ide još dalje. Smatra da je za Srbiju demokratskih pretenzija, poželjno iskustvo iz Engleske, gde nekoliko vlada pokušava da dođe do prvog ustava. Posredno, to znači da Srbija, još od devedesetih, živi u procesu permanentne ustavne revizije, zahvaljujući kojoj se stvara virtuelna slika bolje budućnosti. Navodno i zavodnički, ako se promeni Ustav, biće stabilnosti, pripadnosti i manje neizvesnosti.

Vojvođani, dakle, neće nadležnosti “ni na nebu, ni na zemlji“. Otvoreno i optimistički čeznu za pravima i obavezama usklađenim sa evropskim standardima, jer znaju da je ustavna reforma proces, a ne zatečeno – trenutno stanje društveno – kulturnog razvoja i političke situacije. Zato u pravnoj kritici, na račun aktuelnog Ustava Srbije, ne prepoznaju platformu ili doktrinarno opravdanje za njegovo totalno ili  parcijalno menjanje, po svaku cenu.

Međutim, u briselskim razgovorima, politički vrh Srbije vešto izbegava ustavotvorni stampedo. Takođe, u stilu iskusnih slalomaša zaobilazi se svaka mogućnost o eventualno oktroisanom ustavu, što neodoljivo podseća na kontradiktorni istorijski vremeplov kome predsednik Nikolić ne da oduška.

Populistički primenjivo. Građani Srbije u komotnom stavu vole slobodu, a ustav je neka vrsta iznuđenog i nepoželjnog ograničenja. Zato se duh kontroverznog Ustava Srbije bukvalno prevodi uzrečicom „ne filozofiraj“, što iznova vraća u rikverc, kad je ustav kao suvišna novotarija i modernizam, bio uvod u modernu filozofiju.

Aktuelni ustav je 12. najviši zakonodavni akt Srbije. Od 1835. godine, prvi Sretenjski ustav, okosnica današnjeg ustava bio  je moderan, ali neprimenjiv. U stvarnosti, Srbijom je  apsolutno vladao knez Miloš.

U sadašnjoj fazi, budući Ustav Srbije, kao i većina igara bez granica, u mnogome liči na spisak želja. Na karmu, o tome kako bi Srbija trebalo da izgleda, a ne kako zaista izgleda. Jer, na kraju, koji po običaju sudi početku, stiže šlag na tortu. 'Mitrovdanski ustav' izabran sa toliko rezervi, dobiće uskoro zamenu. Uramljenu formu prema briselskim standardima

“ Na kraju procesa pridruživanja, u Ustav Srbije biće uvedena integrativna klauzula, koja predviđa da zakoni usvojeni u Briselu, automatski važe u Srbiji “, naveo je dr. Vladimir Međak, pravni savetnik u pregovaračkom timu srpske Vlade za pristupanje Evropskoj uniji.

Novi Ustav Srbije imaće dvostruku ulogu. Ka inostranom Briselu i za domaću upotrebu. Dok paranoja, strah i lov na veštice hvataju zalet. Od Nemanjine do Pionirskog parka, Vučić i Nikolić (pri)znaju da je najbolji onaj ustav koji traje, kome se narod ili građani prilagođavaju, dok se ustavne norme adaptiraju na postojeće  i na promenjene okolnosti. Odnosno, na (pro)američke i (pro)ruske uslove. Na (pro)pale snove.

Zato je američki ustav, najstariji i najbolji na svetu. Ali, on ima Vrhovni sud, još jednog pisca, koji ga s vremena na vreme iščitava i daje mu drugo značenje. Baš kao i roj potencijalnih ustavopisaca, poput špijunske invazije na Lisabon i Kazablanku, danas markiraju Beograd. Unose nesigurnost i dilemu: da li je sadašnji život realnost ili iluzija.

Tradicionalni polariteti. Gotovo, bez greške i ispravke. Optimistima pune usta. Zato ćute, uoči promene Ustava. Oni što su verovali na reč, ostali su bez (kon)teksta. Kao srpski stid od opanaka, što se decenijama obija o glavu. Uz mogućnost da politički apsurdi, postanu društveno uređenje, u kojem se navodno dobija rat, a gubi mir.

Sistemski populisti su u akciji. San je ovde jači od stvarnosti. Međutim, repozicioniranju što piše u izlogu, nema u radnji je odzvonilo. Proevropske ustavotvorne promene, nemaju alternativu. Na vratima Evropske unije Srbija će morati da se ogradi od Rusije.

Po definiciji Ustav Srbije je podložan izmenama, zatvoriće ruska vrata, a otvoriti sve evropske perspektive. Za balkanski iskorak i zajednički boljitak.

Ali, tek posle imperativa i korektivnog ustavnopravnog uslovljavanja. Uprkos mitskoj kosovofobiji. Kao prvi i najvažniji napredak u sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom.

Po scenariju seobe, iz faze sinopsisa u fazu balkanske realnosti. U zakonodavnom komadu, sa pevanjem i pucanjem. Samo što se od pucanja, ne čuje pevanje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.