Majke Srebrenice imaju pravo neželjeti da ukopu i komemoraciji u Srebrenici prisustvuju oni koji ne priznaju genocid.
Strašna se halabuka digla u srpskim medijima nakon što je Ćamil Duraković, načelnik Opštine Srebrenica, saopštio da je Odbor za obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici doneo odluku da je državni vrh Srbije, zbog negiranja genocida i nepoštovanja žrtava i njihovih porodica, nepoželjan na komemoraciji 11. jula u Potočarima. Precizirao je da su porodice srebreničkih žrtava donele takvu odluku zbog događaja u Potočarima tokom prošlogodišnje posete Aleksandra Vučića.
"To je bio pokušaj žrtava da pruže ruku i iskreno krenemo napred. Međutim, stav je većine porodica da prisustvo negatora genocida unosi nervozu i dolazi do skandala koji zasene ono što je nama svetije od bilo čega, a to je dženaza i komemoracija za žrtve genocida", objasnio je Duraković.
Sam Aleksandar Vučić bio je, reklo bi se, vrlo uzdržan u reagovanju na poruku iz Srebrenice: "Majke Srebrenice" imaju pravo da ne žele prisustvo delegacije Srbije na komemoraciji žrtvama u tom gradu…” Ali je zato svojim odanim saradnicima dopustio prave izlive emocija besa i kvalifikativa kakve je i sam rado koristio dok se ne beše uputio u Evropu.
Ivica Dačić, Miloševićev bojovnik tokom rata u BiH, poznat po tome što voli da peva o Miljacki, “diplomatski” je uzdržan i beskrupulozno ciničan u svom stavu o pomenutoj odluci.
"To je licemeran potez, jer su godinama zvali državnike Srbije da dođu u Srebrenicu. Skupština Srbije je jedini parlament u regionu koji je doneo akt koji osudjuje genocid u Srebrenici …” tvrdi Vučićev šef diplomatije koji je prošle godine u ovo vreme davao sve od sebe ne bi li od Rusa izmolio da u SB UN blokiraju britanski predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici.
Ipak je čast da sublimira vođine i emocije srpskih narodnih masa spram poruke iz Srebrenice imao Marko Đurić, sve istaknutiji mladi potpredsednik Srpske napredne stranke:
"Sram Vas bilo, Durakoviću. Sram Vas bilo za širenje mržnje. Sram Vas bilo za gaženje dostojanstva srebreničkih žrtava. Sram Vas bilo za linč Aleksandra Vučića i pljuvanje u lice Srbiji. Jedini koji od početka širi mržnju je upravo Duraković".
Tako je patriotski kliktao i klikće ovih dana Marko Đurić neopterećen činjenicom da je i načelnik Opštine Srebrenica tek jedna od retkih preživelih žrtava genocida. Ćamil Duraković je bio dečak kada je u julu 1995, idući “Maršem smrti”, uspeo da preživi krvavi pir Mladićevih ubica, stigavši do Tuzle. Nakon toga je sa porodicom izbegao u Sjedinjene Američke Države gde je studirao i diplomirao pravo i psihologiju. Vratio se u svoju Srebrenicu 2005, da bi na izborima 2013, kao nezavisni kandidat, bio izabran za Načelnika Opštine Srebrenica.
Takvom se Durakoviću, onako kako im je zapoveđeno, obraćaju Vučićevi izvršioci.
'Dobar čovjek'
Kada već pomenuh dečaka … Uvek kada se sve novim i novim pitanjima vraćam na genocid u Srebrenici, kao prisilna misao postavlja mi se pitanje : Šta li je sa Dečakom o kome sam, još uvek ne znajući za genocid, polovinom jula 1995., u Našoj borbi napisao kratku priču Dobar čovek? Koliko se sećam, išla je ovako:
Stari, prastari sovjetski vic: Išao drug Staljin ulicom pa sreo malog Volođu. Pitao ga je za ime i pomilovao po glavi. Drug Staljin je dobar čovek ! Na pitanje: - U čemu je dobrota velikog Visarionoviča – sledila je poenta: - U tome što je Dečaka mogao i ubiti!
General Ratko Mladić, slavodobitno u svom stilu, ušao je ovih dana u opustelu Srebrenicu. Na julskoj pripeci, pred nekim ženama skamenjenim od straha i uključenim kamerama svetskih TV, na ulici je sreo Dečaka. Pitao ga je za ime, godine i pomilovao po glavi.
General Ratko Mladić je – dobar čovek!
Kasnije ću saznati da se Dečak iz Srebrenice zove Izudin Alić i da je imao osam godina u julu 1995. kada ga je sreo Mladić, pomilovao po glavi i dao mu čokoladicu.Nakon toga su mu Mladićevi “heroji”, zajedno sa još više od 8370 Srebreničana – ubili i oca?
Ne pamtim da sam za bilo koji tekst od “srbskih patrijota” dobio toliko pretnji koliko za ovih desetak redaka o Dečaku i "dobrom čoveku"!
Izvođači radova
U prepunom Centru za kulturnu dekontaminaciju, ovih dana, tribina o genocidu u Srebrenici. Sandra Orlović, direktorica Fonda za humanitarno pravo, razgovara sa izuzetnim sagovornicima - Nidžarom Ahmetašević, novinarkom iz Sarajeva, Dejanom Anastasijević, novinarom iz Beograda, Florans Artman, bivšom portparolkom Haškog tribunala i Ivicom Đikićem, novinarom iz Zagreba.
Govoreći o svom dokumentarnom romanu Beara, kolega Đikić tvrdi da je pukovnik Ljubiša Beara, načelnik bezbednosti GŠ VRS, glavni kreator i najveći krivac za srebrenički genocid, koga možda ne bi ni bilo da “zločinački genije”, nije bio tako revnosni izvršilac Mladićevih naređenja.
Kažem kolegi Ivici Đikiću da ću sa posebnom pažnjom čitati njegov roman, ali da je genocid u Srebrenici, kao i oni u Sarajevu i Prijedoru, planiran u Beogradu, u Generalštabu tadašnje takozvane JNA, na par stotina metara od mesta na kome razgovaramo. A Beara je bio samo jedan od krvavih izvođača genocidnih planova i radova.
Ubijeni ljudi i domovi
Profesor dr Hariz Halilović, svetski je značajan antropolog na Monash University u Melburnu i gostujući profesor na University of California u Los Anđelesu. Njegovo rodno mesto Klotjevac na levoj obali Drine tik uz jezero Perućac, do devedesetih je bilo bošnjačko selo od stotinak domaćinstava i nekoliko stotina žitelja.
"Danas je to prostor prepoznatljiv po ruševinama ubijenih domova koji se još daju prepoznati po davno ugašenim dimnjacima što, tu i tamo, poniženi i poraženi, proviruju između dvadesetogodišnjih dudova, smokava i bagrema. Što od granata i snajpera iz Srbije, što u genocidu u Srebrenici, ubijeno je 108 stanovnika Klotjevca. Najbrojniji među njima su moji Halilovići“, pisao mi je moj prijatelj Hariz, zatočenik logora Trnopolje, objašnjavajući zašto svakog leta mora u zavičaj.
"U Srebrenicu svratim svakoga jula, u Potočarima pokopam nekog iz rodbine. Ove godine je rođak Senad Sulejmanović konačno stigao na red. Skupljali su mu kosti po raznim lokacijama u Podrinju. Fali ga još puno, ali mu se mati Hida boji umrijeti prije nego će, barem jednom, zagrliti njegov bijeli nišan. Zato će ovoga 11. jula i Senad dobiti svoj dio potočarske zemlje. Bio je skroman, pomalo stidan momak... Poštujući njegovu skromnost i neupadljivost, ni ja ga ovdje neću previše opisivati; garant bi bio protiv bilo kakvog isticanja među osam hiljada drugih oko sebe. Ostavit ću ga nek počiva u miru.
Putniče, ako nekad zalutaš među potočarske mezare i osjetiš stid jednog nišana sa strane, bit će to stid Senadov, stid što je živio u vremenima bestidnim. Postidi se i ti.“
Pametnom bi moralo biti dosta!
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
