Srbija je u posljednjih dvanaest mjeseci ili možda u posljednjih dvanaest godina gotovo ozakonila obavezu da se EU (a ne retko i SAD) prilagođava njenoj politici, a ne da se ona prilagođava EU i SAD. Možda Banjska može da bude prekretnica.
1.
Kada ovaj tekst bude objavljen, u Srbiji će biti dan žalosti zbog „tragedije u Banjskoj”. Tako će biti definisano i obrazloženje o prihvatljivosti akcije paravojne jedinice u Banjskoj, koju su SAD, EU i Velika Britanija okarakterisale kao teroristički akt. Ova akcija u kojoj je stradao kosovski policajac i u kojoj su život izgubila četvorica napadača, biće nazvana tragedijom, kao što se tragedijom može nazvati klizište koje odnese nekoliko kuća, nesreća autobusa na autoputu, ili zemljotres srednjeg intenziteta, što izaziva uništavanje kuća i gubitak života.
Izbor reči "tragedija" govori o odmerenom i odlučnom delovanju u preciznom političkom diskursu. Napad paravojne grupe bio je "tragičan“ zbog posledica, gubitka ljudskih života, ali možda i zbog nepostizanja cilja. U izjavi predsednika Srbije i njegovog ministra spoljnih poslova, akcija paravojne grupe bila je legitimna jer se suprotstavlja "teroru Kurtija" i umesto da bude ugašena akcijom Policije Kosova, trebalo je da dođe do prekida vatre i uspostavljanja pregovora.
U takvom tumačenju ispostaviće se da su M. Radoičić i ostalih tridesetak pripadnika ove jedinice bili neka vrsta izaslanika koji bi uz legitimnu upotrebu oružja kreirali novi pregovarački proces.
I, sa takvim tumačenjem, vlast u Beogradu se, ne bez prava, na osnovu dosadašnjeg iskustva, nada da će njen diskurs pobediti, da će Zapad održati 24-časovno nezadovoljstvo ovom akcijom i preći na "običan posao".
2.
Legitimizacija upotrebe sile na Kosovu od strane Vlade Srbije predstavlja novu eskalaciju na dugom putu desetogodišnjeg procesa zvanog „normalizacija“ (koji je pod ovim imenom nosio unutrašnje protivrečnosti). Međutim, ova akcija Srbije je sasvim logična i razumljiva sa sosptvene svoje racionalnosti. Srbija je u proteklih dvanaest meseci zabeležila tri važne pobede za sopstvenu logiku.
Prvi je bio kada su Nemačka i Francuska, preko autoriteta svojih lidera, ponudile Kosovu i Srbiji Osnovni sporazum po principu „uzmi ili ostavi“. Srbija je uspela da ne uradi ni jedno ni drugo, ni da to napusti, ni da uzme, već da to razmotri kao dalji radni dokument.
Drugi je da kada je ono što se nazivalo Sporazum, a ponuđeno da Kosovo potpiše, Srbija je to odbila i proglasila pobedom koju je ostvarila EU; do danas EU smatra da postoji sporazum, iako ga prihvata Kosovo, ali ne i Srbija.
Treće je bilo kada je uspešno odbila da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU da sankcionišue Rusiju zbog njene agresije na Ukrajinu.
Srbija je u poslednjih dvanaest meseci skoro ozakonila obavezu da se EU (i dobrim delom i SAD) prilagođava njenoj politici, a ne da se ona prilagođava EU i SAD.
3.
I, možda se to ne dešava samo u poslednjih dvanaest meseci.
EU je od 2011. godine preuzela obavezu da olakša proces „normalizacije“ odnosa između Kosova i Srbije. Tokom dvanaest godina bavila se svime, od fusnota kružnog toka u Mitrovici, od registarskih tablica do utvrđivanja nacionalnosti veća apelacionih sudija, ali nije uspela da utvrdi osnovni akt, ravnopravnost strana, tretmana Kosova i Srbije kao dve ravnopravne strane koje žele da regulišu međusobne odnose.
Srbija je u ovom periodu uspela (uz veliku pomoć Vlade Kosova) da u jednom evropskom procesu opravda ideju suštinski suprotnu evropskim vrednostima, onu o razmeni stanovništva i teritorija. Vlasti u Srbiji i na Kosovu su tokom nekoliko meseci, uz pomoć gospođe Mogerini i Trampove administracije, sele da crtaju nove mape Srbije i Kosova* (te teritorije čiji je status morao da bude rešen i nakon nove karte).
A Srbija je sve to postigla početnom pobedom nakon objavljivanja mišljenja Međunarodnog suda pravde, koje je zatražila i koji je utvrdio da proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Čini se, dakle, da je Srbija u poslednjih dvanaest godina gotovo opravdala obavezu da se EU (i dobrim delom i SAD) prilagođava njenoj politici, a ne da se ona prilagođava EU i SAD.
4.
Predsednik Vučić je objasnio logiku ovog političkog koncepta prošle nedelje na Generalnoj skupštini UN, kada je objasnio da su njegovu zemlju 1999. godine nepravedno napale zemlje NATO-a i da joj je teritorijalni suverenitet uskraćen 1999. godine.
Srbija živi u paralelnom životu u kome nije bilo genocida u Srebrenici, deportacije milion građana Kosova, rata protiv prava na slobodu Hrvatske, vladavine Miloševića, kraljevine organizovanog kriminala… U ovoj paraleli U svetu je legalizovano sve, od prava da se EU prilagodi politici Srbije do upotrebe paravojnih jedinica kao budućih pregovaračkih grupa.
Za ovo verovatno najmanje treba zameriti Srbiji, ona je politiku razvila do granica otpora zapadnih zemalja. Taj otpor je u poslednjih dvanaest godina bio toliko nedelotvoran da je već proizveo Banjsku.
Ovo je možda trenutak kada treba razjasniti dileme Zapada. Dosadašnja politika prilagođavanja politici Srbije i njenog paralelnog sveta završena je u nedelju u porti manastira Banjska uz minimalne žrtve u odnosu na potencijal. Ali, buduća Banjska je pripremljena u glavama ljudi ovog paralelnog sveta, i to ne samo na Kosovu, već i u BiH i Crnoj Gori.
Alternativa je konceptualno jednostavna, a opet nedokazana: da se šest zemalja Zapadnog Balkana prilagode politici bezbednosti i saradnje u kontekstu NATO-EU. Ko te ne voli, ne voli te.
Kada ovaj tekst bude objavljen, u Srbiji će biti dan žalosti zbog „tragedije u Banjskoj”. Tako će biti definisano i obrazloženje o prihvatljivosti akcije paravojne jedinice u Banjskoj, koju su SAD, EU i Velika Britanija okarakterisale kao teroristički akt. Ova akcija u kojoj je stradao kosovski policajac i u kojoj su život izgubila četvorica napadača, biće nazvana tragedijom, kao što se tragedijom može nazvati klizište koje odnese nekoliko kuća, nesreća autobusa na autoputu, ili zemljotres srednjeg intenziteta, što izaziva uništavanje kuća i gubitak života.
Izbor reči "tragedija" govori o odmerenom i odlučnom delovanju u preciznom političkom diskursu. Napad paravojne grupe bio je "tragičan“ zbog posledica, gubitka ljudskih života, ali možda i zbog nepostizanja cilja. U izjavi predsednika Srbije i njegovog ministra spoljnih poslova, akcija paravojne grupe bila je legitimna jer se suprotstavlja "teroru Kurtija" i umesto da bude ugašena akcijom Policije Kosova, trebalo je da dođe do prekida vatre i uspostavljanja pregovora.
U takvom tumačenju ispostaviće se da su M. Radoičić i ostalih tridesetak pripadnika ove jedinice bili neka vrsta izaslanika koji bi uz legitimnu upotrebu oružja kreirali novi pregovarački proces.
I, sa takvim tumačenjem, vlast u Beogradu se, ne bez prava, na osnovu dosadašnjeg iskustva, nada da će njen diskurs pobediti, da će Zapad održati 24-časovno nezadovoljstvo ovom akcijom i preći na "običan posao".
2.
Legitimizacija upotrebe sile na Kosovu od strane Vlade Srbije predstavlja novu eskalaciju na dugom putu desetogodišnjeg procesa zvanog „normalizacija“ (koji je pod ovim imenom nosio unutrašnje protivrečnosti). Međutim, ova akcija Srbije je sasvim logična i razumljiva sa sosptvene svoje racionalnosti. Srbija je u proteklih dvanaest meseci zabeležila tri važne pobede za sopstvenu logiku.
Prvi je bio kada su Nemačka i Francuska, preko autoriteta svojih lidera, ponudile Kosovu i Srbiji Osnovni sporazum po principu „uzmi ili ostavi“. Srbija je uspela da ne uradi ni jedno ni drugo, ni da to napusti, ni da uzme, već da to razmotri kao dalji radni dokument.
Drugi je da kada je ono što se nazivalo Sporazum, a ponuđeno da Kosovo potpiše, Srbija je to odbila i proglasila pobedom koju je ostvarila EU; do danas EU smatra da postoji sporazum, iako ga prihvata Kosovo, ali ne i Srbija.
Treće je bilo kada je uspešno odbila da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU da sankcionišue Rusiju zbog njene agresije na Ukrajinu.
Srbija je u poslednjih dvanaest meseci skoro ozakonila obavezu da se EU (i dobrim delom i SAD) prilagođava njenoj politici, a ne da se ona prilagođava EU i SAD.
3.
I, možda se to ne dešava samo u poslednjih dvanaest meseci.
EU je od 2011. godine preuzela obavezu da olakša proces „normalizacije“ odnosa između Kosova i Srbije. Tokom dvanaest godina bavila se svime, od fusnota kružnog toka u Mitrovici, od registarskih tablica do utvrđivanja nacionalnosti veća apelacionih sudija, ali nije uspela da utvrdi osnovni akt, ravnopravnost strana, tretmana Kosova i Srbije kao dve ravnopravne strane koje žele da regulišu međusobne odnose.
Srbija je u ovom periodu uspela (uz veliku pomoć Vlade Kosova) da u jednom evropskom procesu opravda ideju suštinski suprotnu evropskim vrednostima, onu o razmeni stanovništva i teritorija. Vlasti u Srbiji i na Kosovu su tokom nekoliko meseci, uz pomoć gospođe Mogerini i Trampove administracije, sele da crtaju nove mape Srbije i Kosova* (te teritorije čiji je status morao da bude rešen i nakon nove karte).
A Srbija je sve to postigla početnom pobedom nakon objavljivanja mišljenja Međunarodnog suda pravde, koje je zatražila i koji je utvrdio da proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Čini se, dakle, da je Srbija u poslednjih dvanaest godina gotovo opravdala obavezu da se EU (i dobrim delom i SAD) prilagođava njenoj politici, a ne da se ona prilagođava EU i SAD.
4.
Predsednik Vučić je objasnio logiku ovog političkog koncepta prošle nedelje na Generalnoj skupštini UN, kada je objasnio da su njegovu zemlju 1999. godine nepravedno napale zemlje NATO-a i da joj je teritorijalni suverenitet uskraćen 1999. godine.
Srbija živi u paralelnom životu u kome nije bilo genocida u Srebrenici, deportacije milion građana Kosova, rata protiv prava na slobodu Hrvatske, vladavine Miloševića, kraljevine organizovanog kriminala… U ovoj paraleli U svetu je legalizovano sve, od prava da se EU prilagodi politici Srbije do upotrebe paravojnih jedinica kao budućih pregovaračkih grupa.
Za ovo verovatno najmanje treba zameriti Srbiji, ona je politiku razvila do granica otpora zapadnih zemalja. Taj otpor je u poslednjih dvanaest godina bio toliko nedelotvoran da je već proizveo Banjsku.
Ovo je možda trenutak kada treba razjasniti dileme Zapada. Dosadašnja politika prilagođavanja politici Srbije i njenog paralelnog sveta završena je u nedelju u porti manastira Banjska uz minimalne žrtve u odnosu na potencijal. Ali, buduća Banjska je pripremljena u glavama ljudi ovog paralelnog sveta, i to ne samo na Kosovu, već i u BiH i Crnoj Gori.
Alternativa je konceptualno jednostavna, a opet nedokazana: da se šest zemalja Zapadnog Balkana prilagode politici bezbednosti i saradnje u kontekstu NATO-EU. Ko te ne voli, ne voli te.
