Konačnog dogovora između Kosova i Srbije neće biti bez direktnog učešća Amerike u dijalogu, ocjena je koja se često može čuti od pojedinih analitičara i političara sa Kosova, međutim, sagovornici Kosovo onlajna ukazuju da su SAD već prisutne u ovom pregovaračkom procesu, kao i da je upitno da li bi Vašington uopšte želeo da zvanično preuzme pregovaračku palicu od Brisela.
Aktuelni proces dijaloga između Kosova i Srbije kojim posreduje Evropska unija pokrenut je na osnovu rezolucije Generalne skupštine Ujednijenih nacija od 9. septembra 2010. godine, u kojoj se “pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana”. Od tada, različiti predstavnici SAD, neki na očigled javnosti, a neki iza scene, u najmanju ruku su nadzirali ovaj proces.
Univerzitetski profesor Muhamet Kelmendi ocjenio je početkom ove nedjelje da bez uključivanja SAD u proces dijaloga neće biti ni konačnog dogovora između dve strane, ističući da sa posrednicima EU Josepom Borrellom i Miroslavom Lajčakom nikada neće doći do "konačnog sporazuma uz međusobno priznanje".
Prema ocjeni Igora Novakovića, direktora istraživanja u ISAC fondu, i sada postoji direktna koordinacija SAD sa EU, kao i podrška Vašingtona procesu dijaloga koji predvodi Brisel, zbog čega on ne vidi šta bi se promjenilo ako bi SAD na papiru slovile za glavnog pregovarača. Kako ukazuje, sada je umnogome drugačija situacija od perioda kada je posrednik bila Federica Mogherini jer je upliv Amerike veoma aktivan.
“Ne znam šta je to što kosovski analitičari vide kao ključni momenat promjene ako bi SAD neposredno vodile dijalog, da li možda razmišljaju o nekoj međunarodnoj konferenciji kao o rješenju. Amerika je već uključena u dijalog i to što bi neko iz SAD sedeo zajedno sa Bislimijem i Petkovićem, odnosno sa Kurtijem i Vučićem u istoj prostoriji, čini mi se da ne bi imalo većeg značaja jer svakako imamo gospodina Escobara koji malo, malo, pa je tu i direktno razgovara sa njima. Moguće, je da kada na kosovskoj strani potenciraju Ameriku, da misle i o tome da bi lokalnim političarima bilo lakše da opravdaju određene ustupke do kojih bi se došlo, jer su 'to tražile SAD'”, kaže Novaković.
Po njegovom mišljenju, do efikasnijih pregovora vode okolnosti i format, u smislu da postoji neko vremensko ograničenje za pregovore, odnosno vrlo jasne okolnosti koje “guraju” obe strane.
“Neka paralela bi možda mogla da bude Dejton, gdje je postojao čitav niz događaja koji su direktno doveli do toga da obe strane prihvate ono što znamo da su prihvatile i gdje je takođe bilo dovoljno američkog pragmatizma da shvate koji su ključni momenti koje su srpska i bošnjačko-hrvatska strana spremne da prihvate”, zaključuje Novaković.
Analitičar Nexhmedin Spahiu kaže za Kosovo onlajn da bi uključivanje Amerike u dijalog između Kosova i Srbije svakako ubrzalo taj proces, jer, kako navodi, pritisak SAD može biti jači od pritiska Evropske unije, ali on ne smatra da Amerika želi da preuzme posredovanje dijalogom.
„Posredovanje se sigurno neće odmaći od EU. Amerika može da bude manje ili više uključena u dijalog, i zapravo je uvijek i bila prisutna, ali mandat koji su dale Ujedinjene nacije za posredovanje ostaje na EU“, kaže Spahiu.
On kaže i da kada bi SAD preuzele posredovanje dijalogom, taj proces ne bi bio opterećen time što je Vašington priznao Kosovo, jer se, kako ističe, u dijalogu ne govori o statusu Kosova.
„U dijalogu se ne pregovara o statusu Kosova, ti pregovori su se vodili u Beču 2005. i 2006. godine. Sada se pregovara o tome šta Kosovo treba da uradi da bude priznato od strane Srbije. To što je Amerika priznala Kosovo nema veze sa dijalogom. Bilo bi isto i kada bi, recimo, Kina koja nije priznala Kosovo, bila posrednik“, navodi Spahiu.
Kako dodaje, dijalog može da vodi zemlja koja jeste ili nije priznala nezavisnost Kosova.
Spahiu smatra i da bi Amerika mogla da traži razne kompromise od Kosova, kao glavni pregovarač, ali da ne bi ni u kom slučaju zatražila od Vlade Kosova da odustane od „državnosti“.
„Amerika može da kritikuje Vladu Kosova, može da se trudi da promjeni vladu, ali Amerika je previše ozbiljna država, da bi zemlju koja je priznala sada „otpriznala“. To ne može da se desi. SAD mogu da zahtjevaju od Kosova male ili velike kompromise, ali ne mogu i ne žele da nateraju Kosovo da odustane od svoje nezavisnosti“, zaključio je Spahiu.
Izvor: Kosovo Online
Univerzitetski profesor Muhamet Kelmendi ocjenio je početkom ove nedjelje da bez uključivanja SAD u proces dijaloga neće biti ni konačnog dogovora između dve strane, ističući da sa posrednicima EU Josepom Borrellom i Miroslavom Lajčakom nikada neće doći do "konačnog sporazuma uz međusobno priznanje".
Prema ocjeni Igora Novakovića, direktora istraživanja u ISAC fondu, i sada postoji direktna koordinacija SAD sa EU, kao i podrška Vašingtona procesu dijaloga koji predvodi Brisel, zbog čega on ne vidi šta bi se promjenilo ako bi SAD na papiru slovile za glavnog pregovarača. Kako ukazuje, sada je umnogome drugačija situacija od perioda kada je posrednik bila Federica Mogherini jer je upliv Amerike veoma aktivan.
“Ne znam šta je to što kosovski analitičari vide kao ključni momenat promjene ako bi SAD neposredno vodile dijalog, da li možda razmišljaju o nekoj međunarodnoj konferenciji kao o rješenju. Amerika je već uključena u dijalog i to što bi neko iz SAD sedeo zajedno sa Bislimijem i Petkovićem, odnosno sa Kurtijem i Vučićem u istoj prostoriji, čini mi se da ne bi imalo većeg značaja jer svakako imamo gospodina Escobara koji malo, malo, pa je tu i direktno razgovara sa njima. Moguće, je da kada na kosovskoj strani potenciraju Ameriku, da misle i o tome da bi lokalnim političarima bilo lakše da opravdaju određene ustupke do kojih bi se došlo, jer su 'to tražile SAD'”, kaže Novaković.
Po njegovom mišljenju, do efikasnijih pregovora vode okolnosti i format, u smislu da postoji neko vremensko ograničenje za pregovore, odnosno vrlo jasne okolnosti koje “guraju” obe strane.
“Neka paralela bi možda mogla da bude Dejton, gdje je postojao čitav niz događaja koji su direktno doveli do toga da obe strane prihvate ono što znamo da su prihvatile i gdje je takođe bilo dovoljno američkog pragmatizma da shvate koji su ključni momenti koje su srpska i bošnjačko-hrvatska strana spremne da prihvate”, zaključuje Novaković.
Analitičar Nexhmedin Spahiu kaže za Kosovo onlajn da bi uključivanje Amerike u dijalog između Kosova i Srbije svakako ubrzalo taj proces, jer, kako navodi, pritisak SAD može biti jači od pritiska Evropske unije, ali on ne smatra da Amerika želi da preuzme posredovanje dijalogom.
„Posredovanje se sigurno neće odmaći od EU. Amerika može da bude manje ili više uključena u dijalog, i zapravo je uvijek i bila prisutna, ali mandat koji su dale Ujedinjene nacije za posredovanje ostaje na EU“, kaže Spahiu.
On kaže i da kada bi SAD preuzele posredovanje dijalogom, taj proces ne bi bio opterećen time što je Vašington priznao Kosovo, jer se, kako ističe, u dijalogu ne govori o statusu Kosova.
„U dijalogu se ne pregovara o statusu Kosova, ti pregovori su se vodili u Beču 2005. i 2006. godine. Sada se pregovara o tome šta Kosovo treba da uradi da bude priznato od strane Srbije. To što je Amerika priznala Kosovo nema veze sa dijalogom. Bilo bi isto i kada bi, recimo, Kina koja nije priznala Kosovo, bila posrednik“, navodi Spahiu.
Kako dodaje, dijalog može da vodi zemlja koja jeste ili nije priznala nezavisnost Kosova.
Spahiu smatra i da bi Amerika mogla da traži razne kompromise od Kosova, kao glavni pregovarač, ali da ne bi ni u kom slučaju zatražila od Vlade Kosova da odustane od „državnosti“.
„Amerika može da kritikuje Vladu Kosova, može da se trudi da promjeni vladu, ali Amerika je previše ozbiljna država, da bi zemlju koja je priznala sada „otpriznala“. To ne može da se desi. SAD mogu da zahtjevaju od Kosova male ili velike kompromise, ali ne mogu i ne žele da nateraju Kosovo da odustane od svoje nezavisnosti“, zaključio je Spahiu.
Izvor: Kosovo Online
