Gordan Georgiev "Srpski scenario": Gdje su Makedonci u srpskoj priči

Očekivano, kao je po nekom unapred definisanom scenariju (da li zaista postoji neki unapred napisani scenario?!?), na dnevni red došla je Srbija. I ona nije prvi put na dnevnom redu.

Srbija se redovno, evo već sedam-osam vekova, pojavljuje na naslovnim stranama, kao opšte mesto žestokih polemika, od onih u balkanskim krčmama, pa do onih za predsedničkim stolom u Ovalnom kabinetu. Od Kosovskog boja, do spasavanja onoga što je od srpskog Kosova ostalo – Srbija je glavni mangup u regionu.

Svako od nas ima izgrađen stav i osećanja prema Srbiji. Od otvorenog gađenja i prezira, pa do oduševljavanja time što „Srbi znaju kako se to radi“. Moja osećanja prema Srbiji su, međutim, uvek bila pomešana. Učen i naučen da na nacije i teritorije ne gledam kao na jedno telo s jednim duhom koji živi u njemu, ali i sa znanjem i iskustvom o tome da je važno da se brani svoje, uvek sam pokušavao da odvojim žito od kukolja. Sajam knjiga u Beogradu, kultura otpora i slobodoljublja, pisci, slikari, advokati, ulični intelektualci, vrhunski sportisti koji očigledno piju drugačiju vodu od nas koji živimo južno od Tabanovca... sve to kod mene budi isključivo poštovanje, pa povremeno i ushićenost duhom i delom koje ta teritorija proizvodi.

Dakle, veoma bih voleo da moja zemlja ima premijera čiji je mentor Habermas (Đinđić), ali ne bi voleo da se prethodnik takvog premijera zove Slobodan Milošević. Kontradikcije koje sačinjavaju tu državu su ogromne, po svojoj veličini donekle uporedive sa post-Vajmarskom Nemačkom ili pred-abolicionističkom Amerikom.

Priča o vuku u jagnjećoj koži koji dlaku menja, ali ćud nikada, prati Srbiju sve do danas. Izrastao i formiran početkom devedesetih godina prošlog veka, napajan iz testije najvećih četničkih tradicija, da bi zatim feniran, šatiran i botoksiran dočekao novo vreme, Aleksandar Vučić danas je kingmejker stare-nove Srbije.

Inteligentniji i mnogo obrazovaniji od onog koji je Ekonomski fakultet u Prilepu završio sa prosekom šest, ali po oponašanju političke autoritarne tehnologije u suštini epigon tog svog prijatelja s privremenim boravkom u Pešti, Vučić je danas glavna tačka interesovanja informisane javnosti. To interesovanje bi moglo da se sroči u sledeću frazu: „Koliko će duboko taj čovek da potone u blatu?“

Da li će se i njemu dogoditi noćna mora koju je sam nazvao „makedonski scenario“? A svi znamo da iz „makedonskog scenarija“ nema spasa i da su prvi na njegovom udaru upravo mesije-spasioci, a da ostali mogu i da ispregovaraju.

Ipak, mislim da veliki Vučić iz još veće Srbije neće ponoviti grešku malog Gruevskog iz male Makedonije – zato što je ta greška toliko očigledna, toliko jasno istaknuta na balkanskoj geopolitičkoj mapi, da čak ni najveća zaslepljenost moći ne može da ostane imuna na „dan posle“.

Makedonski scenario je najbolji mogući poklon za Vučića, unapred trasiran put kojim ne bi trebalo da ide. Ostaje mu da izabere cipele i da sledi znakove pored puta, ako već nije uspeo da pročita dnevnik svog velikog sunarodnika Ive Andrića. A pravi put za Srbiju vodi kroz Kosovo, ovaj put bez Kosova na meniju.

Jaram koji je Vučić sam sebi stavio oko vrata – zato što nije imao kome drugom ili možda zato što je vispren, saznaćemo uskoro – vrlo je sličan jarmu koji je Gruevski stavio sam sebi kada je „strancima“ rekao da je samo pitanje dana kada će rešiti spor oko imena. Cenu naivnosti tih „stranaca“ smo naravno platili mi, građani tadašnje Republike Makedonije. Cenu koja je značila tešku krađu, nameštanje izbora, hapšenja i ilegalno prisluškivanje hiljada građana.

I koliko god naša slobodoumna braća i sestre Srbi dokazivali suprotno, Vučić je još uvek malo dete za našeg Crnog Gruju. A za sve bi bilo dobro i da ostane malo dete, jer ako ne bude bilo „bombi“ ili bar relevantne kritike raštrkane i šarene srpske opozicije, roditelji će prema detetu i dalje biti milostivi.

Svi znamo da je eventualni „srpski scenario“ mnogo veća aždaja od „makedonskog“. I cena je, shodno tome, mnogo veća. Vučić bi jednostavno trebalo da isporuči ono što je u nekoj tajnoj odaji obećao, a zatim da se mirno povuče i da sačeka 2020. godinu – jer Nobelovu nagradu za ovu godinu već je maznuo njemu omraženi Zaev.

A gde smo mi, Makedonci iz severne Makedonije u toj srpskoj priči? Nigde, ama baš nigde. Nebitna moneta za pi-ar potkusurivanje između Vučića i stranaca, taster na telegrafu prenosi signal tamo gde je to potrebno, u funkciji za unutrašnju upotrebu. Do nedavno je Srbija za nas predstavljala potajno željeni, istovremeno odbacivani i nikada dovoljno shvaćeni političko-kulturni konglomerat. Danas, za nas severnjake, članove NATO, ova Srbija je toliko lako čitljiva i lako razumljiva, kao omiljeni, teški, psihološki triler koji smo gledali na desetine puta.

Sever pamti. Pamti hladnoću zime s druge strane Zida, pamti Bele hodače 1990. i 1995. godine, pamti i Stenkovec 1999, Crvene beretke 2001. i kriminalne operacije režima Nikole Gruevskog sa bratskim narodom, pa sve do slobodnog koridora od graničnog prelaza Gostun do prijateljske Mađarske. Možemo da oprostimo, ali nećemo da zaboravimo. Da se ne ponovi.

Zato je najbolje da se sada raziđemo, makar privremeno, onako drugarski i u dobroj veri. Nikada nećemo biti Srbija, ni po dobru, ni po lošem. Srbija će uvek da prednjači i po kapacitetu da pravi gluposti, ali i po kapacitetu da ide napred i oduševi region.

Takva je jednostavno priroda tog društva, puna kontradikcija (a koje društvo nije?!?), natopljena grandomanijom, mitologijom i mitomanijom, ali i žilavo, vatreno i vodootporno, sa jakim liberalnim jezgrom, jakim pojedincima i jakom dijasporom (i liberalnom i konzervativnom). Sa gratis stečenim institucionalnim sećanjem na jednu imperiju (Jugoslaviju), kao i na nekoliko kraljevstava i polu-kraljevstava koja sa ove istorijske distance deluju besmisleno, ali su još uvek važna mesta sećanja za Srbe.

Možda ćemo se ponovo sresti i družiti se, mi to iskreno želimo. Do tada, prijateljski i komšijski, želimo im da nađu svoje mesto pod suncem, pod uslovom da prethodno sagledaju da li ono izlazi na Zapadu ili na Istoku.

Gordan Georgiev je politički analitičar, vanredni profesor na Univerzitetu FON u Skoplju i bivši poslanik socijaldemokrata u Sobranju; redovno piše kolumne za DW-makedonski