Vraćanje Kosova vojnim dejstvima pod suverenitet Srbije ne bi bio građanski rat, već međunarodni sukob - i sa kosovskim snagama bezbednosti, i sa Kforom.
Jedna od najskupljih srpskih reči - Kosovo - ponovo buči sa razglasa političkih prvaka. Srbija ponovo dobija ultimatum kao 1914. godine, a priznanje Kosova bi značilo građanski rat, kaže predsednik Srbije Tomislav Nikolić.
Jake reči, od kojih podilazi jeza, a izgovorio ih je čovek koji tvrdi da mu je predsednik SAD-a Barak Obama u kratkom razgovoru poručio: "Zovi ako Srbiji bude trebala bilo kakva pomoć." Čemu onda sekiracija i opterećenost međunarodnom zaverom protiv Srbije? Malo smo partneri sa svim ključnim međunarodnim igračima, malo nam svi ti ključni međunarodni faktori rade o glavi i tako po potrebi.
Predsednik je, da bi pojasnio šta je hteo da kaže - jer tvrdi da nije rekao da Srbiji preti građanski rat, razložio svoju misao i rekao da bi, "ako bi neko priznao nezavisnost Kosova i Metohije, došlo do građanskog rata". Jeste, svi smo, kada je Kosovo u pitanju, izgubljeni u prevodu, ali je predsednik izgleda baš zbunjen, jer neko ko ga sluša ili čita ne može da uoči razliku između te dve izjave. Budite sigurni da ne zna ni predsednik.
Kosovo je dosad priznalo više od polovine članica Ujedinjenih nacija, 23 od 28 članica Evropske unije, a pasoše "južne srpske pokrajine" priznaje 175 od 193 članice UN-a i nije bilo građanskog rata. Ako je predsednik mislio na to da bi do građanskog rata došlo ako bi Srbija priznala Kosovo, onda opet nije jasno ko bi tu bile suprotstavljene snage i šta bi bio ratni cilj.
Da li bi to bilo povlačenje priznanja Kosova i uzaludno prolivanje krvi, kojim bi Srbija bila vraćena još koju deceniju unazad unazad, jer Kosovo već ima skoro sve atribute državnosti? Vraćanje Kosova vojnim dejstvima pod suverenitet Srbije ne bi bio građanski rat, već međunarodni sukob - i sa kosovskim snagama bezbednosti, i sa Kforom. Dakle, jedino ko bi trebalo da strepi od Nikolićevih reči su građani Srbije, jer je ta pretnja upućena samo njima.
Kosovo ili Evropska unija
Predsednik, povrh svega, traži referendum, da se građani izjasne da li su za Kosovo ili EU. Kakav neliderski i kukavički postupak. Pa valjda onaj ko na brdu sedi vidi bar malo više nego onaj pod brdom. Ovako samo prebacuje odgovornost na mahom neupućene i emocijama snažno naelektrisane građane.
Šta je to pecnulo i uznemirilo predsednika i predstavnike vladajuće koalicije? Zašto je Kosovo ponovo istisnulo sve ostale teme? Aktuelni povod je novi amandman na predlog platforme za pregovaračko Poglavlje 35, kojim se, navodno, dodatno pogoršavaju uslovi za evrointegracije Srbije i vrši pritisak da se Beograd natera da direktno ili indirektno prizna nezavisnost Kosova. Amandman je stigao od Nemačke, a podržale su ga Velika Britanija i Hrvatska. Sve srpski saveznici i istovremeno, po potrebi, arhineprijatelji, i to sve iz usta istih političara i na stranicama istih novina.
To je posledica šizoidne spoljne politike, koja, doduše, nije izum ove Vlade. Njihovi prethodnici su imali mantru "I Kosovo, i EU", to je dosta teško išlo sprovesti, ali lako je zamazivati oči verujućim građanima modernim tehnikama manipulacije medijima. Aktuelni režim je nasledio tu mantru i potpisao Briselski sporazum, koji nam je jasno pokazao smer u kome se krećemo.
U ovom amandmanu, na koji se skočilo združeno i na komandu, suštinski nema ništa novo što što ne može da proizađe iz tumačenja Briselskog sporazuma i sve što se sada događa rezultat je dogovora koju su postignuti tada. U Briselskom sporazumu jasno piše da se dve strane obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane.
A znamo da su evropske integracije eufemizam za ulazak u EU. U EU ulaze samo međunarodno priznate države. Briselski sporazum je proširio suverenitet, zakonodavstvo i institucije Kosova na celu teritoriju i tako je Vlada Srbije de fakto priznala suverenitet Kosova, mada se za to još koristi eufemizam "normalizacija odnosa". Za politiku vođenu te 2013. godine, kada je Briselski sporazum potpisan, premijer Srbije Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka dobili su apsolutnu većinu od izašlih birača na izborima 2014. godine, tako da je predsednička teza o građanskom ratu budalaština.
Paralelne strukture
To proširenje suvereniteta Kosova na celu teritoriju proizašlo iz Briselskog sporazuma podrazumeva i ukidanje paralelne mreže institucija kojom Srbija finansira fantomske tvorevine koje nemaju realnu snagu, ne postoje, ne rade, ne doprinose ničemu, a za koje se izdvaja ogroman novac iz budžeta. Neko je te fantomske tvorevine suludo proglasio čuvarima prisustva Srbije na Kosovu. Evo nekih primera:
Pošto Srbija ne priznaje suverenitet Kosova, zadržala je u svojoj bivšoj pokrajini svoju administraciju. U Prištini, gde je ostalo još četrdesetak Srba, opštinari sede u Gračanici, predsednik Podujeva stoluje u Kuršumljiji (u Srbiji)... U srpskim getoima na jugu, koje zovu enklavama, i severu te opštine su nekako i funkcionisale.
Osim ovih "srpskih" u većinski srpskim opštinama, radile su lokalne administracije uključene u sistem vlasti Kosova, a njih su u Beogradu zvali Tačijevim Srbima. E sad, Vlada Srbije otpusti predsednike srpskih opština u Štrpcu, Prizrenu i Uroševcu i na njihovo mesto postavi jednog čoveka, dojučerašnjeg Tačijevog Srbina, koji je pre toga bio u Samostalnoj liberalnoj stranci, koja je godinama bila deo Vlade Kosova.
Ali, taj dojakošnji Tačijev Srbin naprasno je promenio stranku i sa još oko 3.000 ljudi iz lokalnog odbora prethodne stranke u Štrpcu kolektivno prešao u Srpsku naprednu stranku, najjaču vladajuću partiju u Srbiji, čiji je predsednik jedan od potpisnika Briselskog sporazuma, Aleksandar Vučić.
Ovako se to slučilo. Došao direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić u Štrpce i na tribini građanima saopštio da je 3.000 članova Srpske liberalne stranke (nekad prozivanih da su Tačijevi Srbi i izdajnici) od sada u SNS-u. Kvaka je u tome što u Štrpcu ima 6.000 Srba glasača. Od toga je 1.200 bilo u SNS-u, a sada su se učetvorili.
E, o tome se ovde radi. Spolja kao visoka politika, odbrana nacionalnih interesa, a ovamo sitno partijašenje, pranje para I kupovina vremena, dok neko konačno ne udari u zvono i kaže da je gotovo. Ali, spremna je ova ekipa umetnika da izdejstvuje šta hoće i da na kraju kaže da je to u našem nacionalnom interesu.
Priznanje uslov za EU
Možemo da razbijamo glavu i vrtimo se u dijalektičkim krugovima, ali nekako ćemo uvek da se vratimo na isto. Nije prvi put sada traženo od Srbije da implicitnim potezima, korak po korak - a to je i Briselski sporazum - ide ka priznanju Kosova. Čak su i obavešteni međunarodni funkcioneri govorili o tome. I to eksplicitno ovako: "Priznanje Kosova će biti uslov za ulazak u EU."
O tome je govorila i potpredsednica Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček i bivši izvestilac EP-a za Srbiju Jelko Kacin, ekspert za Balkan Danijel Server, bivši predsednik Odbora Bundestaga za spoljnu politiku Rupreht Polenc, političar iz redova partije kancelarke Angele Merkel...
Od početka znamo šta je uslov. Čak nam i format pregovora jasno govori o tome, koliko god ih mi zvali pregovorima Beograda i Prištine, reč je o dijalogu Srbije i Kosova, jer ih vode dva premijera. Ali, ovakve afere obično uslede posle onih koje potresaju aktuelnu vlast, tako da se strelice od državnog vrha preusmere na omraženu međunarodnu zajednicu, koja nam je do juče bila partner.
Iako nam se šalju poruke da je Kosovo srce bez kojeg nema ni Srbije, ne možemo da budemo prisilno mrtvi. Vidimo da bez tog srca živimo već 15 godina. Srbija mora da živi, da diše i da se razvija i bez izgubljenog ili otetog Kosova.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
