Vučić se dokazao kao pouzdan partner međunarodne zajednice i neko na koga se može računati da će biti ‘delivery man’, piše autor.
Predsednik Srbije prošao je zanimljiv put od poželjnog sagovornika međunarodne zajednice do nekoga kome prete kaznene mere zbog oružanog sukoba u Banjskoj. Ono što predstavlja veliku dilemu za mnoge građane Srbije jeste činjenica da je za sve vreme vlasti, Aleksandar Vučić imao prećutnu podršku za sve ono nedemokratsko, necivilizacijsko i autokratsko ponašanje u proteklih 11 godina.
Javna je tajna da je kompletna garnitura na vlasti u Srbiji promenjena na izborima 2012. godine pod velikim uticajem Nemačke. Prema rečima dotadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, nešto ranije, avgusta 2011. godine, bilo je jasno da će Nemačka da podrži Srpsku naprednu stranku za preuzimanje vlasti nad Srbijom. Angela Merkel, koja je tada bila nemačka kancelarka, zatražila je od Tadića da Srbija povuče paralelne institucije Srbije na severu Kosova. Tadić je to odbio i kako je rekao – shvatio da će sledeće izbore da izgubi. Navodno je Merkel tom prilikom rekla: “Onda ćemo naći nekoga ko će to da uradi”.
Da li je to rekla ili je to još jedna urbana legenda, malo ljudi zna, ali je činjenica da je taj neko pronađen u liku i delu Vučića. Prvi rezultat te vlasti je potpisivanje Briselskog sporazuma kojim je Srbija uradila ono što je Merkel tražila od Tadića, ali je on odbio da se tome povinuje. Srbija je tim Sporazumom predala policiju, pravosuđe i odgovornost za lokalne izbore Prištini i pristala da se severni deo Kosova, odnosno četiri opštine – Severna Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok – na neki način integrišu u kosovski sistem.
Za sve to vreme, politička situacija u Srbiji je sve više podsećala na ‘90-te godine prošlog veka. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom više nije bilo mesta za iznošenje bilo kakve kritike vlasti. Ista je situacija i u pisanim medijima. Vučić jedino i dalje ne može da kontroliše internet, ali je zato obučio čitavu armiju botova da u njegovo ime i za njegov račun dodatno zagađuje i taj prostor.
Mediji pod njegovom kontrolom pored ogoljenog i primitivnog marketinga sve su brutalniji u obračunavanju sa Vučićevim političkim protivnicima. Jedan od njih, Oliver Ivanović, i ubijen je posle jezive kampanje na Televiziji Pink.
U Srbiji ne postoji ni promil šanse za održavanjem slobodnih i demokratskih izbora. Mediji urade svoj deo posla, a ostatak izborne krađe obezbedi kompletan državno-stranački sistem razrađenim inženjeringom koji podrazumeva ucene, pretnje, prisilu nikada pre viđenu u Srbiji. “Bugarski vozovi” su normalna pojava na izborima u Srbiji. Fotografisanje glasačkog listića je gotovo obaveza svakog birača SNS-a. Neprestano obilaženje evidentiranih birača, takođe. Baza su svi zaposleni, po bilo kojem osnovu, u državnim institucijama i javnim preduzećima.
Novinari koji nisu pod njegovom kontrolom su pod svakodnevnim udarom. Jedan od njih je pod međunarodnom zaštitom i nalazi se u jednoj evropskoj zemlji, a njegov kolega živi pod video nadzorom. Drugi svakodnevno prijavljuju pretnje smrću koje Tužilaštvo evidentira i tu se završava svaka priča. Predsednik lično svaku konferenciju za štampu koristi da nezavisne novinare vređa, ponižava i nipodaštava njihov rad. Na konkretna pitanja o kriminalnim radnjama, on odgovara pričama o prošlim vlastima. I tako u krug. Privreda gotovo da ne sme da se reklamira u nezavisnim medijima.
Ništa od ovoga nije ni taklo međunarodnu zajednicu. Njoj je, po svoj prilici, više stalo do nekoga ko je u stanju da odradi posao koji treba uraditi po cenu i da ga prolongira maksimalno i do ivice puknuća, nego što u srcu Evrope imamo najgoru kombinaciju partijske države po ugledu na Rusiju i Belorusiju.
Sada smo došli do toga da je ovakva vlast dovela do tolikog jačanja kriminalaca da su se neki možda toliko osilili da povlače poteze bez znanja Vučića. Tako, barem, deluje odbrana Vučića od događaja u Banjskoj. Okrivljen je Milan Radoičić, njegov saradnik i saveznik, a Vučić navodno ništa nije znao. Međunarodna zajednica, međutim, nije naivna i dobro zna ko je gospodar života u Srbiji, pa i na severu Kosova. Zato je Vučić sada na korak od kaznenih mera. Te mere ili sankcije teško da mogu da pomognu bilo kome. On će samo jačati svoju diktaturu, jer ono u čemu žive građani Srbije jeste moderna, namazana diktatura. Problem je što smo sada svi zajedno postali taoci Vučićeve propale politike o Kosovu.
Vučić je davno trebalo da bude kažnjen i to ne od međunarodne zajednice. To se nije desilo, jer su svi mislili da je dovoljno promeniti Slobodana Miloševića. Na žalost, nije, niti će biti. Međunarodna zajednica je Srbiji potrebna kao partner, a ne kao neko ko će da okreće glavu od problema, zato što je njoj najvažnije pitanje normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. Da su Srbija i Kosovo normalne, demokratske priče, odavno problema ne bi bilo.
“Delivery man” će platiti cenu, ovako ili onako, ali zalud protraćeno vreme niko nikada ne može da povrati.
Javna je tajna da je kompletna garnitura na vlasti u Srbiji promenjena na izborima 2012. godine pod velikim uticajem Nemačke. Prema rečima dotadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, nešto ranije, avgusta 2011. godine, bilo je jasno da će Nemačka da podrži Srpsku naprednu stranku za preuzimanje vlasti nad Srbijom. Angela Merkel, koja je tada bila nemačka kancelarka, zatražila je od Tadića da Srbija povuče paralelne institucije Srbije na severu Kosova. Tadić je to odbio i kako je rekao – shvatio da će sledeće izbore da izgubi. Navodno je Merkel tom prilikom rekla: “Onda ćemo naći nekoga ko će to da uradi”.
Da li je to rekla ili je to još jedna urbana legenda, malo ljudi zna, ali je činjenica da je taj neko pronađen u liku i delu Vučića. Prvi rezultat te vlasti je potpisivanje Briselskog sporazuma kojim je Srbija uradila ono što je Merkel tražila od Tadića, ali je on odbio da se tome povinuje. Srbija je tim Sporazumom predala policiju, pravosuđe i odgovornost za lokalne izbore Prištini i pristala da se severni deo Kosova, odnosno četiri opštine – Severna Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok – na neki način integrišu u kosovski sistem.
Isporučivanje zahtjeva
Posle toga, Vučić se dokazao kao pouzdan partner i neko na koga se može računati da će biti “delivery man”. Šta god da je stavljeno pred Srbiju kao zahtev, “delivery man” je isporučio. Najteže mu je, po svoj prilici, bilo da prihvati nove kosovske tablice. Ta kriza je kulminirala napuštanjem kosovskih institucija čime je Vučić ostavio Srbe na severu Kosova bez ikakve zaštite.Za sve to vreme, politička situacija u Srbiji je sve više podsećala na ‘90-te godine prošlog veka. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom više nije bilo mesta za iznošenje bilo kakve kritike vlasti. Ista je situacija i u pisanim medijima. Vučić jedino i dalje ne može da kontroliše internet, ali je zato obučio čitavu armiju botova da u njegovo ime i za njegov račun dodatno zagađuje i taj prostor.
Mediji pod njegovom kontrolom pored ogoljenog i primitivnog marketinga sve su brutalniji u obračunavanju sa Vučićevim političkim protivnicima. Jedan od njih, Oliver Ivanović, i ubijen je posle jezive kampanje na Televiziji Pink.
U Srbiji ne postoji ni promil šanse za održavanjem slobodnih i demokratskih izbora. Mediji urade svoj deo posla, a ostatak izborne krađe obezbedi kompletan državno-stranački sistem razrađenim inženjeringom koji podrazumeva ucene, pretnje, prisilu nikada pre viđenu u Srbiji. “Bugarski vozovi” su normalna pojava na izborima u Srbiji. Fotografisanje glasačkog listića je gotovo obaveza svakog birača SNS-a. Neprestano obilaženje evidentiranih birača, takođe. Baza su svi zaposleni, po bilo kojem osnovu, u državnim institucijama i javnim preduzećima.
Novinari koji nisu pod njegovom kontrolom su pod svakodnevnim udarom. Jedan od njih je pod međunarodnom zaštitom i nalazi se u jednoj evropskoj zemlji, a njegov kolega živi pod video nadzorom. Drugi svakodnevno prijavljuju pretnje smrću koje Tužilaštvo evidentira i tu se završava svaka priča. Predsednik lično svaku konferenciju za štampu koristi da nezavisne novinare vređa, ponižava i nipodaštava njihov rad. Na konkretna pitanja o kriminalnim radnjama, on odgovara pričama o prošlim vlastima. I tako u krug. Privreda gotovo da ne sme da se reklamira u nezavisnim medijima.
Jačanje kriminalaca
Vučić je i državne poslove, velike infrastrukturne projekte, gotovo pa ravnopravno podelio svetskim silama. Energetika je pripala Rusima, Francuzima izgradnja metroa, Nemcima omogućen pristup privredi po ogromnim državnim stimulansima, a puteve rade Kinezi i Amerikanci. Nešto je dao i Azerbejdžancima. Svi ti poslovi se sklapaju direktnim dogovorom.Ništa od ovoga nije ni taklo međunarodnu zajednicu. Njoj je, po svoj prilici, više stalo do nekoga ko je u stanju da odradi posao koji treba uraditi po cenu i da ga prolongira maksimalno i do ivice puknuća, nego što u srcu Evrope imamo najgoru kombinaciju partijske države po ugledu na Rusiju i Belorusiju.
Sada smo došli do toga da je ovakva vlast dovela do tolikog jačanja kriminalaca da su se neki možda toliko osilili da povlače poteze bez znanja Vučića. Tako, barem, deluje odbrana Vučića od događaja u Banjskoj. Okrivljen je Milan Radoičić, njegov saradnik i saveznik, a Vučić navodno ništa nije znao. Međunarodna zajednica, međutim, nije naivna i dobro zna ko je gospodar života u Srbiji, pa i na severu Kosova. Zato je Vučić sada na korak od kaznenih mera. Te mere ili sankcije teško da mogu da pomognu bilo kome. On će samo jačati svoju diktaturu, jer ono u čemu žive građani Srbije jeste moderna, namazana diktatura. Problem je što smo sada svi zajedno postali taoci Vučićeve propale politike o Kosovu.
Vučić je davno trebalo da bude kažnjen i to ne od međunarodne zajednice. To se nije desilo, jer su svi mislili da je dovoljno promeniti Slobodana Miloševića. Na žalost, nije, niti će biti. Međunarodna zajednica je Srbiji potrebna kao partner, a ne kao neko ko će da okreće glavu od problema, zato što je njoj najvažnije pitanje normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. Da su Srbija i Kosovo normalne, demokratske priče, odavno problema ne bi bilo.
“Delivery man” će platiti cenu, ovako ili onako, ali zalud protraćeno vreme niko nikada ne može da povrati.
