U ovakvoj situaciji, planiranog proširenja Evropske unije ne samo da ne može biti, već ono nije ni na stolu, uprkos uvjeravanjima briselskih funkcionera i ‘tapšanju po leđima’ balkanskih lidera.
Proširenje Evropske unije je tema koja je konstantno na stolu briselskih birokrata praktično već četvrt veka. Proces ujedinjenja “cele Evrope”, koji je pokrenut nakon raspada Varšavskog pakta početkom ‘90-ih godina, trebalo je, po tadašnjim planovima, da bude završen 2004. godine, pridruživanjem nekadašnjih država SFRJ.
Od tog “poslednjeg roka” je prošlo već gotovo 20 godina, a proces pridruživanja se vremenom pretvorio u političke obračune unutar postojećih članica EU, te ideološkog “nadgornjavanja” evropske levice i desnice.
I dok zvanični Brisel ovo odlaganje prijema zemalja kandidata naziva “korak po korak do neophodnih reformi”, balkanski lideri ga sve češće nazivaju “strategijom štapa i šargarepe”.
A onda se 2020. desila pandemija, zatim i globalna financijska recesija. Iako se očekivalo da će nakon smene Donalda Trumpa u SAD-u nova Bidenova administracija dati “vetar u leđa” evropskim demokratama, kao i značajnijoj ulozi EU u svetu, to ne samo da se nije dogodilo, već su odnosi u mnogim oblastima (ponajviše trgovini, te uvozu i izvozu visoke tehnologije) gori nego u vreme “omraženog” Trumpa. Ruska agresija na Ukrajinu početkom prošle godine je dodatno povećala nesuglasice između Brisela i Washingtona, na prvom mestu oko sankcija na ruske energente i isporuke modernog oružja Kijevu.
U ovakvoj, i evropskoj, ali i globalnoj situaciji, planiranog proširenja EU ne samo da ne može biti, već ono nije ni na stolu – uprkos uveravanjima briselskih funkcionera i “tapšanju po leđima” balkanskih lidera. Plan daljeg širenja je takođe dodatno zakomplikovao i zahtev Kijeva “za hitan i bezuslovni prijem u Uniju”. Naravno, to ne samo da nije izvesno, već mnogi analitičari smatraju da Kijev godinama ne bi postao deo EU, čak i da se ruska agresija nije dogodila. I to je jedno od ključnih pitanja pred Briselom – koje zemlje, uopšte, i mogu da očekuju (relativno skori) prijem?
Rat u Ukrajini je pokrenuo i zvaničnu Ankaru da “obnovi” svoje težnje ka evropskom članstvu. Glas Turske unutar NATO-a za prijem Švedske i Finske je bio odlučujući, a Turska je verovatno očekivala barem “odmrzavanje” pregovora. Turska je, naime, potpisala Carinski sporazum još 1995, a zvanični je kandidat za članstvo od 1999. Iako po statistikama institucija same EU unutar Unije živi i radi nešto preko dva miliona turskih državljana, Ankara će zbog brojnih pitanja (poput statusa kurdske manjine i Kipra) sasvim sigurno i dalje čekati na otvaranje prvog poglavlja o pridruživanju.
I druge ključne članice EU, poput Francuske i Španije, takođe “snažno” podržavaju proširenje, ali kada sama EU izvrši unutrašnje reforme. Konzervativci i desničare širom Evrope na vlasti zapravo i drži strah srednje klase da će im “novi radnici uzeti poslove”.
Takođe, prisutna je konstantna retorika protiv imigracije, naročito iz afričkih zemalja, kao i prijema izbeglica sa Bliskog istoka, pre svega iz Sirije i Libije. Rezultat ovakvog desničarskog narativa su i česti napadi na pripadnike manjina u EU, čak i onih rođenih na evropskom tlu. Nordijske zemlje, tradicionalno skeptične po pitanju proširenja, čak veoma negativno gledaju i na dolazak radne snage iz Turske. Sa druge strane, statistika je (kao i uvek) neumoljiva – veliki deo od gotovo pola milijarde stanovnika EU nije u stanju da zadovolji potrebe evropske industrije, naročito u IT sektoru, medicini i poljoprivredi.
U ovom trenutku, samo Nemačkoj nedostaje najmanje 137.000 IT stručnjaka, a tu se pre svega misli na programere i stručnjake za najnovije tehnologije, dok u proizvodnji nedostaje još barem njih 75.000. Fondacija za evropske progresivne studije u svom izveštaju procenjuje da će do 2030. godine EU biti potrebno još oko osam miliona IT stručnjaka, imajući u vidu trend ulaska novih tehnologija u sve više društvenih aktivnosti. Takođe, u EU trenutno nedostaje najmanje milion lekara specijalista i još toliko medicinskih tehničara. Sa druge strane, postojeći kadrovi u zemljama EU su zabrinuti da će dolazak mlađih stručnjaka iz zemalja Balkana uticati na njihov položaj. Iz Bugarske se od pridruživanja trajno odselilo oko 800.000 ljudi, a iz Rumunije gotovo milion i po ljudi. Za najnoviju članicu, Hrvatsku, još uvek ne postoje jasni statistički podaci, ali taj broj svakako nije manji od 230.000.
Ana Pisonero, portparolka Evropske komisije, navodi da je “proširenje svakako interes EU”.
“Krajem juna, Evropska komisija je predložila dalje povećanje izdvajanja za zemlje Zapadnog Balkana do 2027, sa dodatnih dve milijarde eura. Predsednica Evropske komisije je jasno napomenula da postoji potreba da se proces pridruživanja ubrza. Komisija takođe redovno prati napredak u reformama u svim zemljama kandidatima, a trenutno se radi na sastavljaju godišnjih izveštaja o napretku, koji će biti prezentovani u oktobru”, navodi Pisonero.
Nedavna izjava predsednika Evropskog saveta Charlesa Michela da “Evropska unija treba da bude u potpunosti spremna da prihvati nove članice do 2030”, naišla je na odobravanja, ali i na brojne kritike. Iz Evropske komisije su odmah poručili da će “prioritet biti zasluge kandidata za članstvo, a ne sam datum ulaska svake od zemalja”.
Francuski predsednik Emmanuel Macron, u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji često predstavljan kao “najveći prijatelj” Zapadnog Balkana, rekao je da “nikakvog proširenja neće biti pre unutrašnjih europskih reformi”. Macron je svakako pritisnut i društvenom klimom u Francuskoj, gde mesecima traju protesti različitih grupa i čiji građani izuzetno negativno gledaju na proces daljeg širenja EU.
Da li će od briselskog “štapa i šargarepe” za zemlje Balkana ostati samo “štap”, znaće se ubrzo. Za kraj godine je predviđena serija sastanaka i skupova u Briselu, na kojima će jedna od glavnih tema biti upravo dalje proširenje EU.
Od tog “poslednjeg roka” je prošlo već gotovo 20 godina, a proces pridruživanja se vremenom pretvorio u političke obračune unutar postojećih članica EU, te ideološkog “nadgornjavanja” evropske levice i desnice.
I dok zvanični Brisel ovo odlaganje prijema zemalja kandidata naziva “korak po korak do neophodnih reformi”, balkanski lideri ga sve češće nazivaju “strategijom štapa i šargarepe”.
Gdje su zapravo evropske granice?
Evropski lideri su 2018. i 2019. bili “naročito optimistični” po prijemu novih zemalja. Crna Gora je u to vreme bila “sveža” članica NATO-a, a za ovo članstvo se uveliko pripremala i Severna Makedonija. Tadašnja visoka komesarka EU Federica Mogherini je najavljivala nova velika ulaganja u zemlje Zapadnog Balkana, te mogućnost prijema novih zemalja 2023. ili 2025. godine. I tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel je, doduše oprezno, podržavala ovakvu “mapu pridruživanja”.A onda se 2020. desila pandemija, zatim i globalna financijska recesija. Iako se očekivalo da će nakon smene Donalda Trumpa u SAD-u nova Bidenova administracija dati “vetar u leđa” evropskim demokratama, kao i značajnijoj ulozi EU u svetu, to ne samo da se nije dogodilo, već su odnosi u mnogim oblastima (ponajviše trgovini, te uvozu i izvozu visoke tehnologije) gori nego u vreme “omraženog” Trumpa. Ruska agresija na Ukrajinu početkom prošle godine je dodatno povećala nesuglasice između Brisela i Washingtona, na prvom mestu oko sankcija na ruske energente i isporuke modernog oružja Kijevu.
U ovakvoj, i evropskoj, ali i globalnoj situaciji, planiranog proširenja EU ne samo da ne može biti, već ono nije ni na stolu – uprkos uveravanjima briselskih funkcionera i “tapšanju po leđima” balkanskih lidera. Plan daljeg širenja je takođe dodatno zakomplikovao i zahtev Kijeva “za hitan i bezuslovni prijem u Uniju”. Naravno, to ne samo da nije izvesno, već mnogi analitičari smatraju da Kijev godinama ne bi postao deo EU, čak i da se ruska agresija nije dogodila. I to je jedno od ključnih pitanja pred Briselom – koje zemlje, uopšte, i mogu da očekuju (relativno skori) prijem?
Rat u Ukrajini je pokrenuo i zvaničnu Ankaru da “obnovi” svoje težnje ka evropskom članstvu. Glas Turske unutar NATO-a za prijem Švedske i Finske je bio odlučujući, a Turska je verovatno očekivala barem “odmrzavanje” pregovora. Turska je, naime, potpisala Carinski sporazum još 1995, a zvanični je kandidat za članstvo od 1999. Iako po statistikama institucija same EU unutar Unije živi i radi nešto preko dva miliona turskih državljana, Ankara će zbog brojnih pitanja (poput statusa kurdske manjine i Kipra) sasvim sigurno i dalje čekati na otvaranje prvog poglavlja o pridruživanju.
To je Balkan, nije Afrika
Ovakva neodlučnost čelnika EU, te konstantno menjanje retorike ka zemljama Zapadnog Balkana, ide na ruku brojnim konzervativnim i desničarskim pokretima, od kojih su mnogi i deo vladajuće većine širom Unije. Nemački AfD, ključna koaliciona članica, veoma je skeptična ne samo po prijemu balkanskih zemalja, već i proširenju Unije. Iako se iz vlade kancelara Scholza već dugo može čuti da “podržavaju skori prijem zemalja koje ispunjavaju standarde EU”, to u prevodu, zapravo, znači: “Videćemo”.I druge ključne članice EU, poput Francuske i Španije, takođe “snažno” podržavaju proširenje, ali kada sama EU izvrši unutrašnje reforme. Konzervativci i desničare širom Evrope na vlasti zapravo i drži strah srednje klase da će im “novi radnici uzeti poslove”.
Takođe, prisutna je konstantna retorika protiv imigracije, naročito iz afričkih zemalja, kao i prijema izbeglica sa Bliskog istoka, pre svega iz Sirije i Libije. Rezultat ovakvog desničarskog narativa su i česti napadi na pripadnike manjina u EU, čak i onih rođenih na evropskom tlu. Nordijske zemlje, tradicionalno skeptične po pitanju proširenja, čak veoma negativno gledaju i na dolazak radne snage iz Turske. Sa druge strane, statistika je (kao i uvek) neumoljiva – veliki deo od gotovo pola milijarde stanovnika EU nije u stanju da zadovolji potrebe evropske industrije, naročito u IT sektoru, medicini i poljoprivredi.
U ovom trenutku, samo Nemačkoj nedostaje najmanje 137.000 IT stručnjaka, a tu se pre svega misli na programere i stručnjake za najnovije tehnologije, dok u proizvodnji nedostaje još barem njih 75.000. Fondacija za evropske progresivne studije u svom izveštaju procenjuje da će do 2030. godine EU biti potrebno još oko osam miliona IT stručnjaka, imajući u vidu trend ulaska novih tehnologija u sve više društvenih aktivnosti. Takođe, u EU trenutno nedostaje najmanje milion lekara specijalista i još toliko medicinskih tehničara. Sa druge strane, postojeći kadrovi u zemljama EU su zabrinuti da će dolazak mlađih stručnjaka iz zemalja Balkana uticati na njihov položaj. Iz Bugarske se od pridruživanja trajno odselilo oko 800.000 ljudi, a iz Rumunije gotovo milion i po ljudi. Za najnoviju članicu, Hrvatsku, još uvek ne postoje jasni statistički podaci, ali taj broj svakako nije manji od 230.000.
Ni Balkanu se ‘pretjerano ne žuri’
I ovo je takođe jedan od razloga što se liderima na Zapadnom Balkanu, “ne žuri preterano” put Brisela. Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija već godinama imaju izraženi problem nedostatka radne snage – od vozača autobusa i tramvaja, preko zavarivača i metalurških radnika, do pedijatara, hirurga i programera. U Srbiji je, doduše, taj problem nešto smanjen, dolaskom oko 50.000 IT stručnjaka iz Rusije koji su suočeni sa sankcijama svoje kompanije odlučili da presele u Beograd.Ana Pisonero, portparolka Evropske komisije, navodi da je “proširenje svakako interes EU”.
“Krajem juna, Evropska komisija je predložila dalje povećanje izdvajanja za zemlje Zapadnog Balkana do 2027, sa dodatnih dve milijarde eura. Predsednica Evropske komisije je jasno napomenula da postoji potreba da se proces pridruživanja ubrza. Komisija takođe redovno prati napredak u reformama u svim zemljama kandidatima, a trenutno se radi na sastavljaju godišnjih izveštaja o napretku, koji će biti prezentovani u oktobru”, navodi Pisonero.
Nedavna izjava predsednika Evropskog saveta Charlesa Michela da “Evropska unija treba da bude u potpunosti spremna da prihvati nove članice do 2030”, naišla je na odobravanja, ali i na brojne kritike. Iz Evropske komisije su odmah poručili da će “prioritet biti zasluge kandidata za članstvo, a ne sam datum ulaska svake od zemalja”.
Francuski predsednik Emmanuel Macron, u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji često predstavljan kao “najveći prijatelj” Zapadnog Balkana, rekao je da “nikakvog proširenja neće biti pre unutrašnjih europskih reformi”. Macron je svakako pritisnut i društvenom klimom u Francuskoj, gde mesecima traju protesti različitih grupa i čiji građani izuzetno negativno gledaju na proces daljeg širenja EU.
Da li će od briselskog “štapa i šargarepe” za zemlje Balkana ostati samo “štap”, znaće se ubrzo. Za kraj godine je predviđena serija sastanaka i skupova u Briselu, na kojima će jedna od glavnih tema biti upravo dalje proširenje EU.
