Recepti iz prošlosti Mogu li novinari spasiti dušu i profesiju

Jedan poznati beogradski novinar, vojnopolitički komentator, postao je ambasador Srbije u Rusiji. U okviru ispraćaja koji mu priređuje uredništvo najstarijeg lista na Balkanu objavljen je sa prve, pa na celoj udarnoj sedmoj strani, intervju u kome se komentator zariče da je zadržao ekvidistancu u svojim komentarima, iako je poslednjih nekoliko godina postao i narodni poslanik na listi vladajuće Srpske napredne stranke.

Intervju pod naslovom "Nikad ne reci zbogom novinarstvu" novopečeni ambasador ukrasio je velikom fotografijom "iz lične arhive", gde on, u vojnoj borilačkoj uniformi sa nekim ogromnim automatom u ruci, stoji ispred sovjetskog helikoptera MI-24. Fotografija izabrana za intervju snimljena je u Kabulu 1989. godine. Spoljnopolitički komentator predstavlja se kao čovek koji profesionalno i nezavisno obavlja svoj dugogodišnji novinarski i budući diplomatski posao, a njegov stav je jasan: on propagira moć sovjetskog i ruskog naoružanja, zalaže se za kupovinu njihovih "migova", veliča značaj ratnih poklona Vladimira Putina, koji se potom prikazuju na paradama kao trijumf srpske komandne i vojne snage.

Ako ćemo se držati klasičnih profesionalnih postulata, morali bismo zaključiti da ni novinaru, ni diplomati ne priliči da iz lične arhive vadi oružje i da nišani čitaoce sovjetskim mitraljezom pred ambasadorski odlazak u Moskvu. Zavladala su druga, doduše nepisana, pravila i u novinarstvu, i u diplomatiji. U knjizi Ništa nije istina i sve je moguće (2014), britanski novinar Piter Pomerancev govori o svom iskustvu stečenom devetogodišnjim radom na ruskoj državnoj televiziji: Slika je postala "iskrivljenija nego ikad, potreba da se izazivaju strah i panika sve akutnija, racio je ugašen, udarni termini su rezervisani za kult Kremlja". Druga knjiga Pomeranceva Ovo nije propaganda: Avanture u ratu protiv stvarnosti upravo je izašla u Velikoj Britaniji. Ona je nastavak prve, koja je prevedena i kod nas 2015. godine.

"Za vreme Glasnosti činilo se da će nas istina osloboditi", piše Pomerancev. Činjenice su posedovale snagu, diktatori su ih se toliko plašili da su ih zabranjivali i gušili. Danas imamo mnogo veći pristup informacijama i dokazima negó ikad, ali su činjenice, izgleda, izgubile snagu, sugeriše autor, uz konstataciju da je "nešto opako pošlo po zlu". U poređenju sa sovjetskom propagandom, dezinformacijama moderne Rusije, jedini je cilj da izazovu konfuziju. Sve je nejasnija linija između stvarnosti i performansa, ona se razobličuje u mrlju pomoću "radikalnog relativizma, koji podrazumeva da je istina nesaznatljiva".

Ako je Rusija u tom smislu posle Glasnosti, po Pomerancevu, prva "uplivala u budućnost", ostatak sveta drži korak, čak i prestiže Putinovu državu. Pomerancev opisuje u tek izašloj knjizi kako u Velikoj Britaniji, i svuda u svetu, čak i onom koji se diči klasičnim i utvrđenim demokratijama, "glasine, optužbe i protivoptužbe", uz pomoć zavereničkih teorija, pojačanih valjanjem, laparanjem, prevrtanjem i obrtanjem, dovode do konfuzije, koja i jeste cilj vladajuće elite. U Velikoj Britaniji, čiji je državljanin, Pomerancev svakodnevno prepoznaje istu neizvesnost, nesigurnost, nepostojanost, nedokučivost i ćudljivost kakvu je doživljavao boraveći i radeći (na televizijskim kanalima) u postsovjetskoj Rusiji: "Osećaj da se sve pod tlom stalno izliva, da je sve nestabilno, da hodaš po nekoj tečnosti čiji virovi se ne uklapaju ni u kakvu dosadašnju spoznaju..."

Meni najbliža osoba u porodici bavi se već godinama naukom o mehanici fluida, tu je postigla značajne rezultate na internacionalnom nivou, matematički dokazujući da se kretanje čvrstih čestica u fluidnim uslovima odigrava po određenim, doduše komplikovanim, zakonitostima. Ali, ono što važi za materijalnu prirodu, pa i za biljni i životinjski organski svet, ne važi više za ljudsko društvo, niti za čovekov um. Misli, ideje, nekmoli uverenja, pretvoreni su u fluide, a reči pobijaju moral, etiku, estetiku, logiku...

U Srbiji se mogu svakodnevno naći bezbroj primera čvrstih čestica i većih komada kojim nas vlast bombarduje i odozgo, i odozdo. Već godinu i po prevrću se i obrću se rogobatne i po život opasne kocke na Trgu Republike, na centralnom istorijskom mestu srpske prestonice pravi se žgarište kakvog nije bilo ni neposredno posle Drugog svetskog rata, a vlast se drži mantre da je ovo rastakanje, u stvari, moderna nadgradnja, napredak, koji obični smrtnici nisu u stanju da razumeju.

U niskom letu nad Beograđanima nadleću neki avioni, praveći nepodnošljivo zastrašujuću buku, a mnoge od tih letilica su ratni poklon Putinovog Kremlja. Po našoj zemlji paradiraju borbena vozila, izazivajući trijumfalno militarističko slavlje, iako u operativnoj upotrebi ruske vojske više ne postoje verzije koje su iz Moskve isporučene, ko zna kako, srpskom vrhu, o čemu neretko svedoče retki vojnopolitički komentatori koji svoje znanje nisu kompromitovali profitabilnim poslom spajanja sa vlašću. Jedan od njih, Ljubodrag Stojadinović, nedavno je napisao da bi se Putinova širokogrudost (u smislu poklanjanja borbenih sredstava) mogla razumeti i kao "pametno odlaganje rabljenih stvari na deponiju koja ih rado prima". Niko ga nije demantovao, ako se ne računa dotični novinar pretvoren u ambasadora i njegova ljuta slika pred nekim strašnim avionom snimljena pred povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana.

Ali, da pređemo na svet za koji smo do nedavno mislili da nam može biti uzor. Zna se već kako se Boris Johnson od dopisnika iz Brisela sa neproverenim i hiperbolisanim vestima o Evropskoj uniji popeo do mesta ministra spoljnih poslova, pa do premijera, koji u ključnom istorijskom trenutku treba da osmisli kakav će razvod od Unije prirediti svojoj naciji. Ali, dometi loma koji će uslediti već od 31. oktobra mogu se samo naslućivati.

Jedan nedavni primer dijaloga između članice britanskog Parlamenta Paule Sherriff i sadašnjeg premijera ukazuje kuda ide nekadašnja demokratija za uzor. U javnoj debati Sheriff je emotivno zatražila od Johnsona da zaustavi svoj "opasni i otrovni jezik". Jer, mnogi parlamentarci koji se ne slažu sa Bregzitom dobili su na svoje kućne i vestminstarske adrese pretnje smrću. Podsetila je i na tragičnu smrt svoje koleginice Jo Kox, koju je 2016. godine ubio estremni desničar, terorista, zato što se zalagala za ostanak zemlje u evropskoj porodici.

Johnson joj je odgovorio da će najbolja počast ubijenoj parlamentarki biti iskazana sprovođenjem Bregzita. Tim povodom, nekoliko parlamentaraca uputilo je apel zemljacima koristeći idiom: "Probudite se i osetite miris kafe", suočite se sa provalijom u koju nas uvaljuju... Sve je više dokaza da britanski premijer redovno sarađuje sa ultradesničarem Stephenom Bannonom, nekadašnjim glavnim strategom u kampanji Donalda Trumpa, koji je pred evropske izbore krenuo po Evropi kako bi ujedinio ekstremnu desnicu. Johnson se, po tumačenju jedne parlamentarke, "izvrsno uvežbao u pokušajima da potpiri mržnju po scenariju Trumpa i Bannona”. I dok Johnson pokušava da zbaci sa sebe ogrtač ultradesničarenja, proglašavajući levičare da im se tako nešto priviđa, Milorad Dodik i Željka Cvijanović ne mare da zabašure sastanke sa Bannonom, koga u Americi nazivaju i belim suprematistom.

Kako da novinarstvo sačuva obraz i povrati svoju ulogu kontrolora vlasti? Mogu li nam pomoći saveti iz prošlosti, koja je obilovala burnim vremenima? "Novinar bi morao da pronađe način kako da se, pred potiskivanjem sloboda, održi slobodan" napisao je Albert Camus, pre 80 godina u svom pleodajeu o slobodi novinarstva, pravu na drugačije mišljenje, i integritetu novinara. Tekst je objavljen tek pre sedam godina u pariskom Mondu i zapanjio francusku publiku zbog svoje aktuelnosti. U vreme kad je pisan (novembar 1939. godine) Francuskom je vladao strah od nemačke invazije, a politička elita spremala se, uz pomoć medija, za predaju Trećem Rajhu.

Ukratko, autor Mita o Sizifu predlaže da svaki pojedinačni novinar treba da zadrži lucidnost, što podrazumeva "otpornost prema mehanizmima mržnje, osvetoljubivosti i fatalističkog mita", i da tako individualnim tekstovima ostvari mali učinak na tok događaja. Neophodno je da zadrži i izvesnu dozu otpora, jer "ako ne može uvek da kaže šta misli, bar ne mora da kaže ono što ne misli", korisna je i ironija, a da bi ove tri tačke bile delotvorne, novinar mora biti uporan kako bi se "otklonile prepreke koje najviše ometaju posao".

I tada, pre 80 godina, i pre sedam godina, kada je ovaj tekst izašao iz bunkera i pojavio se u Mondu, "tvrdokorne budalaštine, organizovana bezvoljnost, agresivni prodor svakakvih gluposti" ometali su novinarski posao. Ali, nikada do sada nije postojala tako trajna i široka platforma za kontinuirani agresivni cunami mržnje, kojom propagandisti režima pokušavaju da zbrišu ono malo medija koji se tom naletu suprotstavljaju.

O tome kako treba da izgleda čestiti intervju, mnogo puta je govorio i kolumbijski nobelovac Gabriel Garcia Marquez, koji je do smrti bio ubeđen da je "novinarstvo najlepši posao na svetu". Više puta sam ga citirala, posebno njegovo insistiranje na tome da je jedino pravo novinarsko delo ono koje predstavlja kompletnu priču, onako kako se ona desila u stvarnosti, a ne ono koje se "isključivo bazira na rečima sagovornika, pogotovo ako se u novinarskim pitanjima i potpitanjima ne vidi nikakva distanca od sagovornikove 'istine'".

Klasičan primer antimarkesovskog recepta novinarskog delovanja primera i simbioze lojalnih novinara sa spinovanjem predsednika Srbije desio se pre neki dan u New Yorku, pred zgradom Ujedinjenih nacija, gde su se obavljali mini intervjui za domaću javnost. Aleksandar Vučić je tada ponovo obavestio javnost da je pozvao Donalda Trumpa da poseti Srbiju i da mu je rekao da "Srbi najviše posle Poljaka vole Trumpa". Novinarka je, suprotno Marguezovom receptu, primila njegove reči zdravo za gotovo. I pre dve godine se na istom mestu hvalio da se četiri puta rukovao sa Trumpom, da je ponosan na tu činjenicu (zbog Srbije!?) i da je Trump pristao da poseti Srbiju. I, šta bi? Pre dve godine obećavao mu je da ga mi (Srbi) najviše volimo. Sada smo u ljubavi prema Trumpu spali na drugo mesto, posle Poljaka. Ko je to i kada izmerio ljubav koju predsednik Srbije uteruje u bezbroj autobusa sa brdima sendviča, kako je to ne tako davno učinio Putinu u čast.

Ali, manimo se Trumpa. Naš predsednik još više voli da brani plagijate svojih ministara, i to iz New Yorka, i da blati profesore koji su učestvovali u otkrivanju plagijata Siniše Malog, besramnog ministra finansija. Da bi sačuvao Malog, predsednik Srbije optužuje  redovnog profesora na univerzitetu u Nemačkoj, šefa katedre za finansije u Visbadenu, i direktora master programa iz finansija Rašu Karapandžu da nam "soli pamet". A da bi pokazao koliko je ovaj stručnjak "nekompetentan", Vučić dodaje "krunski dokaz" protiv Karapandže, koji "... optužuje srpsku državu za zločine nad Albancima... i podseća celu svetsku javnost da smo mi ubijali Albance i sahranjivali ih u Batajnici..."

Albanci su, predsedniče, ubijani i sahranjivani u Batajnici. I potom su otkopani, i to ne za Vašeg vakata, ali se Vi pravite kao da se to nije nikada desilo. A svakog ko podseća da ste vi tada bili ministar informisanja proglašavate za izdajnika. Čestiti i profesionalni novinari morali bi povodom Vaših propagandističko populističkih optužbi iz New Yorka mnogo potpitanja da postave. Kako mislite da vodite pregovore o Kosovu kad ljude koji podsećaju na istinite zločine protiv Albanaca proglašavate za izdajnike? Zašto mislite da možete da dokažete da Karapandža ne govori istinu o plagijatu Malog tako što iznosite da profesor Karapandža podseća na istinu o stotinama krišom zakopanih Albanaca u Batajnici? I zašto se agresivno trudite da zakopate istinu o hladnjačama koje su prevozile tela albanske dece, žena i muškaraca sve do Beograda?

Pustite nas, najzad, sa spinom o Trumpu, Putinu i pričama kako ste omiljeni u svetu; objasnite zašto štitite ne samo ministra Malog, nego i ostale vršitelje vlasti nad kojima vise lažne diplome, saradnja sa okorelim mafijašima i lično profiterstvo na račun građana Srbije. Sva ta pitanja mnogi novinari, koji jedva preživljavaju, već su postavili, ali uvek je odgovor glasio da su oni "zli izdajnici", čak i "ološ". U takvoj situaciji Marquez i Camus mogu da pomognu da se sačuva obraz. I to je nešto u ovakvim zlim vremenima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.