Već nedeljama uporno pratim televizijske debate gde se smenjuju razni likovi, već dobro poznati po svojim intelektualnim kapacitetima. Već nedeljama uživam u „cirkusu“ za narodne mase. Bliži se održavanje prevremenih parlamentarnih izbora.
Prošlo je skoro 11 godina od kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost i za ovih 11 godina nijedna vlada nije završila svoj četvorogodišnji mandat. Rekla bih zbog veštački stvorenih neslaganja unutar vladajućih koalicija, zbog kalkulacija kako da budu što bliži državnoj kasi, a ne zbog nesposobnosti da reše obične probleme građana, obezbede korektnu zdravstvenu zaštitu, smanje glomaznu državnu administraciju, „očiste“ institucije od „ljage“- zvane korupcija, pripreme ozbiljnu strategiju protiv nepotizma i još puno toga. Dakle, pre bih rekla da su u igri milioni evra, milioni evra građana koji su na raspolaganju ovim neodgovornim likovima.
Godišnje se iz budžeta izdvaja preko četiri miliona evra za političke partije koje su zastupljene u parlamentu. A kada se održavaju vanredni ili prevremeni izbori, pokreće se još jedan mehanizam brzog prikupljanja novca, od raznih biznisa ili jakih biznismena. Novac koji ne prolazi kroz legalne bankarske kanale, nego onako, u kešu, iz džepa „anonimnih“ donatora u džep onih koji na ovaj način „kupuju“ svoje funkcije i vraćaju dug putem tendera – kada dođu na vlast!
A ovi „anonimci“ ne žele da se identifikuju, jer ne znaju ko će sutra doći na vlast. Više su izgleda skloni da svoj novac „doniraju“ ne samo jednoj partiji, nego i onoj za koju misle da može da bude deo buduće vlasti. Za svaki slučaj. Uostalom, šta mogu da izgube!? Tender(e) sugurno ne!
Pre tri godine vodila sam zanimljiv razgovor s ćerkom koja je tada pohađala deveti razred.
„Koje je zanimanje najbolje plaćeno na Kosovu“?
„Svako je dobro plaćeno, ako voliš svoj posao“, odgovaram joj pomalo iznenađena njenim pitanjem.
„A ovi u skupštini, šta rade, je l’ samo govore ako hoće i šta hoće? Kolika je njihova plata?“
„Ne znam tačno, ali je velika“….
„E to ću ja da budem, političarka!“, reče ona – tada.
Pre nekoliko dana, uputila mi je sledeće pitanje:
„Šta rade oni koji izgube izbore? Od čega žive“?
Najsmejah se u sebi, ali ozbiljno sam je pogledala i odgovorila.
„Od budžeta, od biznisa svojih i tuđih, od tako, raznih izvora… pravo da ti kažem, ni meni nije baš jasno..“.
Ništa nije odgovorila. Ali znam, odustala je da bude političarka.
U stvari, ona je svojim dečijim očima i instinktom odlično shvatila kako funkcioniše društvo. Jer, zbog čega treba da se neko muči celog života da obezbedi egzistenciju svojoj porodici? Zar nije jednostavnije postati član neke političke partije i „dobiti na tanjiru“ radna mesta za članove uže i šire porodice, obedovati u ekskluzivnim restoranima, voziti državni auto, i vikendom i tokom letnjih odmora, nositi markirana odela… Raditi sve ono što su nekada mogli samo da sanjaju.
Pa čak je i onima koji rade i koji se mogu dičiti svojom karijerom, dosadilo da rade. Tako, dok sam pre neki dan sedela u društvu, dobro informisan kolega reče da je i lekarima dosadilo da se bave svojom profesijom. „Nema zavoja, nema igli za injekcije, nema osnovnih stvari… A da radi kao profesor na Medicinskom fakultetu, mora da bude član neke partije… I tako se odlučio da se bavi politikom, i zbog sebe i zbog dece, šta ga briga, neće valjda da mu prođe život u stresu, reče moj prijatelj.
Još čovek da zaplače nad sudbinom ovakvih, koji će sutra iz poslaničke stolice ili, ne daj Bože, ministarstva zdravlja (mada kod nas lekar može da bude i ministar za poljoprivredu) da nam priča kako treba da funkcioniše zdravstvo (ako je u opoziciji) ili kako je zdravstvo na zavidnom nivou (ako je u poziciji).
Dobro, ‘ajde ovi lekari, ali kada mi bivši pevači pevaju oko i u politici, to je da „kvrcneš“ skroz. Ovih je dana baš jedan bivši pevač i čak vlasnik jedne televizije postao član jedne partije. Valjda i on zbog para, pošto je, kako se priča, njegova televizija godinama u kolapsu. Vlasnik, je do pre dve ili najviše tri godine, gotovo svake večeri, u udarnom terminu, iz svog studija pozdravljao svoje bivše prijatelje imenom i prezimenom (Hašima Tačija, Batona Hadžiua, Škeljzena Maljićija i pominjući čuvene nadimke današnjih političara) i to na srpskom jeziku, rečima „Dobro veče, bando!!!!“, ne samo da ih je kritikovao, nego i cinkario, razgolitio, udubljivao se u njihov psihološki profil, za koje je pronašao zajednički imenitelj „bandit“. Pošto se sada pomirio sa svojim prijateljima, čeka ga još jedna velika odluka: ako vlasništvo svoje televizije ne prebaci na nekog člana uže porodice, odnosno ne proda za koje milionče, postaće i neformalno zvanična televizija jedne političke partije.
Eto, tako se bori protiv „ideoloških neprijatelja“. Pustiš ih da neko vreme pljuju. Onda ih ekonomski baciš na kolena. Pa im u tranzicionom periodu, uručiš nekakvo odlikovanje i na kraju ih „kulturno“ nateraš da ono što su pljuvali poližu. A „pokajnici“ još postanu zahvalni što im se pružila šansa da se „časno“ izvuku, ubeđivajući sada javnost i potencijalne glasače kako su se upravo ti političari promenili. I tek tada se može reći da je uspeo proces kroćenja buntovnika.
I baš pred ove prevremene parlamentarne izbore u političke partije su se opet učlanili i neki novinari i predstavnici civilnog društva i svi pod motom – da spreče korupciju, da rade za građane, da mladi ne napuštaju Kosovo, da poboljšaju obrazovni sistem – i da poboljšaju, i da stvore, i da obezbede i da utiču, i šta li već neće da urade tako nešto veliko i glamurozno, za ovo bezperspektivno društvo.
Kažu da će pokušati da nešto promene, ali su zato sigurni da će ulaskom u politiku poboljšati svoje imovinsko stanje, postati akcionari, zaposliti svoju rodbinu, i po ovdašnjem običaju „časno“ polizati ono što su pljunuli.
Živela demokratizacija!
Violeta Oroshi trenutno radi kao dopisnica Radio WDR u Kelnu. Radila je kao dopisnik za brojne regionalne i međunarodne medije, među kojima i za Radio B92, „Vreme“ , „Monitor“, „Nezavisni Index“, “Radio DW”, “Radio BBC”, “War Reporte”… Karijeru je započela na RTV Priština,1982. godine, a zatim bila šef dopisnistva TV “Yutel”- za Kosovo. Od 1992. do 2002. bila je šefica dopisnistva Agencije AIM u Prištini, čije je sedište bilo u Parizu. U sklopu svoje NGO, devet godina je organizovala treninge za novinare koji pripremaju programe na jezicima svih zajednica koje žive na Kosovu. Bila je i glavni konsultant u trogodišnjem projektu švajcarske organizacije “Swisspeace” za jačanje kapaciteta srpskih i albanskih medija u severozapadnom regionu Kosova. Nekoliko godina je član žirija za najbolja novinarska istraživanja o korupciji i siromaštvu, u organizaciji UNDP-a i Asocijacije novinara Kosova.
