Namerno ili nehotično, po nalogu ili samostalno, irački Kurdi otvorili su novu sezonu često oktobarskih bliskoistočnih neprijateljstava i savezništava postajući amalgam velikog preoblikovanja Bliskog istoka posle referenduma na kome su proglasili nezavisnost preteći da varnice separatizma rašire po Turskoj, Iranu i Siriji.
Iran i Irak, rivali koji su teško ratovali od septembra 1980. do avgusta 1988, počeli su da se približavaju od kako je u Bagdadu uspostavljena šiitska vlast, ali istovetna kurdska pretnja navela ih je da danas održavaju zajedničke vojne manevre.
Dinamika promena na terenu, posebno sumnje da SAD i Izrael planiraju osnivanje kurdske države, navela je Tursku da se približi Moskvi i Teheranu. Iran i Turska, suparnici čije su snage na različitim stranama građanskog rata u Siriji, pragmatski potiskuju rivalstvo pa koordinišu akcije protiv Kurda koji su referendumom o nazavisnosti iračkog Kurdistana seizmički uzdrmali region.
Načelnik turskog Generalštaba, general Halusi Akar, je u Iranu gde je razgovorima o bezbednosti granica (Kurdi) i borbi protiv terorizma otvrio vrata dolasku Rejepa Tayyip Erdogana u Tehran i vratio avgustovsku posetu prvog načelnika iranskog Generalštaba koji je posetio Tursku od vremena islamske revolucije 1979.
Iran je uoči referenduma imao vojne vežbe u pograničnoj oblasti, a posle glasanja je obustavio sve letove za irački Kurdistan.
Prestrojavanje susjeda
Iako suniti na vlasti u Ankari nemaju mnogo simpatija za šiite na vlasti u Bagdadu, turska i iračka vojska su uoči referenduma takođe imale zajedničke manevre u oblasti mesta Silopi, blizu pograničnog prelaza Habur, na granici Turske prema iračkom Kurdistanu, istog onog čijim je zatvaranjem predsednik Erdogan zapretio kako bi Kurdima onemogućio izvoz nafte.
Uprkos žestokim pritiscima Bagdada, pretnjama suseda i pozivima iz sveta da odustanu od referenduma koji preti suverenitetu Iraka, novim konfliktima i slabljenju zajedničkih napora za borbi sa ISIS-om, regionalne vlasti iračkog Kurdistana su 25. septembra održale plebiscit čiji zvanični rezultati govore da je 92,73 odsto birača podržalo secesiju i da je izlasnost na glasanju iznosila 72,61 procenat.
Kontroverzni referendum o nezavisnosti iračkog Kurdistana, održan na poziv predsednika Regionalne vlade Massouda Barzanija, naveo je susede na instant reagovanja. Složena politička kriza – nastala na optužbama šest miliona sunitskih Kurda da su, uprkos visokog stepena autonomije, isključeni iz procesa odlučivanja šiitskih vlasti u Bagdadu – navela je susede da brzo krenu u prestrojavanja.
U igru je ubačen i vojni faktor. Armije Iraka, Irana i Turske dobile su zajednički zadatak da pomognu vlastima u Bagdadu da očuva celovitost zemlje i da istovremeno spreče da virus secesije zahvati najmanje 15 miliona turskih i sedam miliona iranskih Kurda, koji zajedno sa najmanje tri miliona Kurda u Siriji sanjaju o ujedinjenju severnog (Turska), južnog (Irak), istočnog (Iran) i zapadnog (Sirija) u Veliki Kurdistan.
“Suočene sa zajedničkim neprijateljom, Iran i Irak razmatraju obezbeđivanje njihove duge granice i to postaje stalna i zajednička neophodnost”, izjavio je komandant kopnenih snaga IRGC brigadni general Mohammad Pakpour najavljujući zajedničke vežbe dve armije koje su se do pre tri decenije gladale kroz nišan.
Uvježbavanje sigurnosti
Načelnik iranskog Generalštaba, general Mohammad Baqeri, sastao se nedavno u Teheranu sa načelnikom iračkog Generalštaba, generalom Othman al-Ghanmijem kako bi se usaglasila vojna saradnja posle kurdskog referenduma koji Iran opisuje kao “nelegalan” a Irak kao “protivustavan”.
Radi konačnog dogovora o zajedničkim manevrima, održan je sastanak iranskih vojnih lidera kojim je predsedavao načelnik Generalštaba, general Mohammad Baqeri. Zamenik načelnika, general Massoud Jazayeri, saopštio je da je sastanak bio “u skladu sa deklarisanom politikom Islamske Republike Iran da pomogne očuvanju iračkog suvereniteta i teritorijalnog integriteta” posle zahteva iračke vlade za saradnju sa Teheranom.
Uvežbavanje bezbednosti održava se na zapadu i severozapadu Islamske Republike pod imenom Eqtedar (Snaga), i u njima učestvuju oklopne, artiljerijske i pešadijske jedinice iranske armije, dronovi i helikopteri iz sastava elitne iranske Islamske revolucionarne garde (IRGC), kao snage iračke armije.
Manevri u provincijama Zapadni Azerbejdžan i Kordestan najnovija su ilustracija dinamike bliskoistočnih promena, kojima su Kurdi poslednji katalizator. Suočene sa pretnjama kurdske secesije, iračke vlasti su zatražile pomoć Irana i Turske kako bi se obezbedile nacionalne granice pošto su kurdske vlasti u Erbilu odbile zahtev Bagdada da preda kontrolu pograničnih postaja i aerodroma.
U nameri da u koordinaciji sa Ankarom i Teheranom preuzme kontrolu granica na severu zemlje, iračka armija je zajedničke vojne vežbe prošle nedelje imala sa Turskom čiji je parlament – takođe pod direktnim uticajem kurdskog referenduma – izglasao mandat turskoj armiji da još godinu dana vojno interveniše po Iraku i Siriji.
Kurdistan se u regionu doživljava kao “cionistički klijent” – imajući u vidu da je Izrael jedini podržao ideju o nezavisnosti, što zbog istorijskih veza, a još više kako bi oslabio Iran i eventualno stvorio snažno uporište na njegovoj granici. Pojedini analitičari ovaj spisak proširuju i na Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate tvrdeći da tamošnji režimi takođe podržavaju Kurde, ne iz ljubavi prema Kurdima, već sa istim ciljem slabljenja Irana i širenja njegovog uticaja po regionu.
Umiješni savezi
Ako su to planovi, Iranci pokazuju umešnost da ih blokiraju savezništvima sa Irakom i Turskom. Sadašnji zajednički manevri sa Irakom nisu prvi. Mornarice dve zemlje su u vodama Shatt al-Araba sredinom decembra 2016. imale vežbe čiji je cilj bio da se Rijadu pošalje jasna poruka: Irak je u potunosti iz Iran u slučaju bilo kakve saudijske pretnje.
Arapi i Iranci reaguju podjednako žestoko na kurdski izazov. U pojedinačnim komentarima po raznim sajtovima često se provlači ideja da kurdske lidere treba izvesti pred sud zbog “izdaje islama i zemlje”. Od centralnih vlasti u Bagdadu zahteva se hitna akcija kako se ne bi ponovila situacija iz Sirije gde je džihadistima Islamske države dato vreme da utvrde svoje položaje.
Ima čak predloga da se promene imena teritorija na kojima žive Kurdi, iako se većina slaže da se time ne postiže ništa. Iran kao multietnička država ima provincije nazvana po etnijama – Pars, Baludžistan ili Luristan – ali iranski Kurdistan je samo geografski, ne i administrativni pojam.
Prestrojavanja su brza, savezništva se stvaraju preko noći, ali mnoga pitanja i dalje traže odgovore. Da li će vlasti Bagdadu preduzeti nešto protiv organizacije Mujaheedin Khalk koja je sa iračke teritorije kretala u terorističke akcije po Iranu? Da li će Bagdad i Teheran uspeti da dobiju podršku Zapada imajući u vidu da su mnogi lideri mudžahedina u Francuskoj i Albaniji, a da se deo njih obučava po Turskoj – članicama NATO?
Najvažnije pitanje koje čeka odgovor glasi: da li se Turska i Iran pripremaju za rat protiv Kurda u Iraku dok sa Rusima pregovaraju mir u Siriji?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
