Iako je kineska armija daleko više motivisana za invaziju na Tajvan nego što su to ruske snage u Ukrajini, bilo kakav veći sukob oko njega značio bi veliku globalnu ekonomsku krizu.
Dok se ruska agresija na Ukrajinu ne zaustavlja ni godinu dana nakon njenog početka, a evropski vojni stručnjaci očekuju veliku ofanzivu na leto, te čak i pokušaj Kijeva da povrati teritorije na Krimu, na drugom kraju sveta takođe rastu tenzije.
Decenijska kriza u Južnom kineskom moru, te dugogodišnja neprijateljstva između Kine i Tajvana, kog Peking smatra svojom “odmetnutom teritorijom”, a njegovo stanovništvo “izvornim Kinezima”, preti da preraste u otvoreni vojni sukob.
Ovakav razvoj situacije ne iznenađuje ni Vašington, ni Brisel – štaviše, brojni stručnjaci već godinama najavljuju neizbežan sukob oko Tajvana.
“Dobrodošli u Republiku Kinu” piše na bilbordu na izlazu sa aerodroma u glavnom gradu Tajpeju.
Turisti i poslovni ljudi koji prvi put stižu u prestonicu Tajvana često se iznenade, verovatno ne znajući istorijsku pozadinu o “dve Kine”.
Kineski nacionalisti, Kuomitang, pod vodstvom generala Chiang Kai-Shekha sukobili su se sa vojnim snagama koje su podržavale novu Kinesku komuniatičku partiju (KPK) i njenog generalnog sekretara Mao Zedonga. Sredinom 1949. godine, u nekoliko velikih napada snaga pod vodstvom KPK, osvojeno je glavno uporište nacionalista u provinciji Jiangsu, a nekoliko dana kasnije i sam glavni grad Nanjing.
Rukovodstvo nacionalista je već bilo napustilo taj grad i pokrenulo veliku evakuaciju na ostrvo Tajvan. Sedmog decembra 1949. u Tajpeju je proglašena “Republika Kina”. Više od milion i po ljudi, najvećim delom vojnika i seljaka koji su podržavali Nacionalni pokret, u narednim mesecima se doselio na Tajvan, dok je Tajpej bio proglašen “privremenim glavnim gradom” nove zemlje.
U međuvremenu, Mao Zedong i rukovodstvo KPK-a su već proglasili formiranje Narodne Republike Kine. Treba reći i da je na Tajvanu već živelo između četiri i po do pet miliona ljudi, koji su nove doseljenike nazivali waishing ren – “ljudi sa kopna’.
Rukovodstvo nacionalista i Kuomitanga nije na Tajvan stiglo “praznih ruku”. Doneli su i značajni deo dotadašnjih kineskih zlatnih rezervi, koje su iskorišćene za formiranje nove valute – “tajvanskog dolara”.
U godinama nakon osnivanja, tajvanske vlasti su uvele izuzetno stroge sankcije za saradnju sa Kineskom komunističkom partijom (smatrajući vlast u Pekingu “nepriznatom Kinom”). Za vreme vladavine tzv. belog terora, više od stotinu hiljada ljudi je bilo zatvoreno ili pogubljeno zbog navodnih veza sa “kineskim kopnom” i KPK-om. “Beli teror” je potrajao sve do 1987. godine kada su ovi zakoni ukinuti, delom pod pritiskom međunarodne zajednice, a verovatnije zbog pada podrške komunističkim režimima širom sveta.
Iako postoji više od pola veka, Tajvan je i danas jedna od najmanje priznatih zemalja u svetu. Iako je bila zemlja osnivač Ujedinjenih nacija, te bila “nosilac stolice” za Kinu do 1971. godine, danas Tajvan nije članica UN-a.
Međunarodni olimpijski komitet je 1979 doneo tzv. rezoluciju iz Nagoje kojom se Tajvanu dozvoljava učešće u takmičenjima pod imenom Kineski Tajpej, ali se njegova zastava ne ističe. Tek desetak zemalja u svetu ima diplomatske odnose sa Tajvanom – Beliz, Esvatini, Gvatemala, Haiti, Maršalska Ostrva, Nauru, Palau, Paragvaj, Sv. Kit i Nevis, Sv. Lucija, Sv. Vinsent i Grenada, Tuvalu, kao i Sveta Stolica (Vatikan).
Tajvan, sa druge strane, ima nediplomatsku saradnju sa više od 50 zemalja, uglavnom kroz azijske organizacije za poslovnu saradnju i različite privredne komore širom sveta.
Sjedinjene Američke Države imaju blisku saradnju sa Tajvanom – i u ekonomskom, budući da veliki broj američkih tehnoloških kompanija tamo ima svoje fabrike za proizvodnju računara i komponenti; i u vojnom domenu, jer je najveći broj odbrambenih sistema američke proizvodnje. Takođe, američka mornarica više od dve decenije redovno patrolira morskim putevima u Južnom kineskom moru, te vrši stalne aviopatrole iz baza na Filipinima i Japanu.
Tajvan je svetski lider u proizvodnji “vafera” (sillicon wafer) koji su osnova za proizvodnju svih vrsta čipova. Izvoz poluprovodnika, procesora i memorijskih čipova na Tajvanu raste sedmu godinu za redom.
Izvoz raznih mikro-kontrolera, te drugih integrisanih kola i komponenti takođe je porastao za 18,4 posto u odnosu na godinu pre, iako je zbog pandemije potražnja neko vreme bila smanjena. Tajvan beleži i treću godinu za redom u kojoj je rast u tehnološkom sektoru dvocifren. Ne treba posebno napominjati da su ove komponente ključne za sve proizvođače računara, smartfona i elektronike, kako u Kini, tako i u Indiji, Južnoj Koreji i SAD-u.
Južna Koreja i Kina imaju delimično i domaću proizvodnju sličnih čipova i komponenti, ali su one nekoliko generacija iza onih iz fabrika sa Tajvana. Takođe, ove komponente imaju i niže cene u odnosu na one proizvedene u drugim delovima Azije. Možda i najznačajnija kompanija na Tajvanu je TSMC (Taiwan Semiconductor Company). Ona je svetski lider u dizajnu mikroprocesora i raznih drugih čipova, poput onih za serverske i data-centre.
Takođe, TSMC je i najveća “foundry” fabrika na svetu, gde se čipovi proizvode u zaokruženom procesu. Sa brzim razvojem tehnologije smartfona, nove generacije računara, te dronova, kao i čipova za primenu u satelitima, avionima i vojnim sistemima, jasno je i da će potreba za naprednim čipovima (sub-five nanometer) biti samo veća u narednim godinama. Budući da i SAD, i EU, i Kina svoj brzi ekonomski razvoj zasnivaju prevashodno na novim tehnologijama i tehnološkom liderstvu u odnosu na treće zemlje, Tajvan sa svojom tehnološkom industrijom postaje “krunski dragulj” svetske politike i monetarnih kretanja.
Ipak, ne mogu se povući i direktne paralele. SAD godinama jasno stavlja do znanja u međunarodnim krugovima da će vojno braniti Tajvan u slučaju da Kina pokuša invaziju. SAD relativno lako može grupisati svoje pomorske snage u vodama oko Japana i Filipina, te pojačati svoje vojno prisustvo u Južnoj Koreji.
Iako SAD može veoma lako direktno djelovati i u Ukrajini iz baza u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj, te sa Crnog mora, to se do sada nije dogodilo, a najverovatnije se neće ni dogoditi. Administracija predsednika Joea Bidena odbija bilo kakvo direktno uplitanje u Ukrajini, kako bi se izbegla globalna konfrontacija sa Rusijom.
SAD takođe više od godinu odbija Kijevu daju pristup ili informacije sa naprednih špijunskih satelita za osmatranje, jer bi ukrajinske snage bezbednosti mogle da ih iskoriste za precizne napade na vojne ciljeve unutar Rusije.
Kineska narodna armija je daleko više motivisana za invaziju na Tajvan nego što su to ruske snage u Ukrajini. Kineski školski sistem i državna propaganda već decenijama uče svoje građane da je “Tajvan prirodni, vekovni deo Kine”, a da je stanovništvo takođe “kinesko”, što istorijski gledano i nije veoma daleko od istine. SAD takođe već godinu dana odbija da stvori zonu zabranjenog leta iznad Ukrajine svojim “Patriot” sistemima u Poljskoj.
Sa druge strane, američkim snagama bi bilo veoma lako da stvore zonu zabranjenog leta ili čak i zonu zabranjene plovidbe oko Tajvana, sa samo jednim ili dva svoja nosača aviona. Ostaje pitanje – da li se, i kome, uopšte isplati rat u Južnom kineskom moru?
SAD i Kina imaju toliko međuzavisne ekonomije, te trgovinsku razmenu koja se bliži 1.000 milijardi dolara godišnje, da bi bilo kakav veći sukob oko Tajvana značio i veliku globalnu ekonomsku krizu, nekoliko puta veću od one iz 2008.
Ne treba zaboraviti ni da je Kina najveći vlasnik američkih hartija od vrednosti (u iznosu od gotovo 848 milijardi dolara). Uz sve ovo, imajući u vidu i partnerstvo Pekinga i Moskve, sigurno je da bi eventualni sukob oko Tajvana proširio ukrajinski sukob i na okolne zemlje u kojima Kremlj ima svoje interese. Zvanični Peking do sada nije uveo nikakve sankcije Rusiji, ali je i odbio da isporuči oružje i tehnologiju Moskvi. Xi Jinping se donekle i “drži po strani”, igrajući na obe karte, i istočnu i zapadnu.
Kina je, za sada, jedina ponudila mogući mirovni plan za Ukrajinu, te ponudila da, uz nekoliko evropskih zemalja, bude garant mirovnog sporazuma.
Decenijska kriza u Južnom kineskom moru, te dugogodišnja neprijateljstva između Kine i Tajvana, kog Peking smatra svojom “odmetnutom teritorijom”, a njegovo stanovništvo “izvornim Kinezima”, preti da preraste u otvoreni vojni sukob.
Ovakav razvoj situacije ne iznenađuje ni Vašington, ni Brisel – štaviše, brojni stručnjaci već godinama najavljuju neizbežan sukob oko Tajvana.
“Dobrodošli u Republiku Kinu” piše na bilbordu na izlazu sa aerodroma u glavnom gradu Tajpeju.
Turisti i poslovni ljudi koji prvi put stižu u prestonicu Tajvana često se iznenade, verovatno ne znajući istorijsku pozadinu o “dve Kine”.
Zemlja koju svi podržavaju, a niko ne priznaje
Nakon završetka Drugog svetskog rata, u Kini je izbio svojevrsni “unutrašnji građanski rat”, iako su na njegovo izbijanje veliki uticaj imale i politike Japana, Koreje i velikih svetskih sila još u ‘20-im i ‘30-im godinama dvadesetog veka.Kineski nacionalisti, Kuomitang, pod vodstvom generala Chiang Kai-Shekha sukobili su se sa vojnim snagama koje su podržavale novu Kinesku komuniatičku partiju (KPK) i njenog generalnog sekretara Mao Zedonga. Sredinom 1949. godine, u nekoliko velikih napada snaga pod vodstvom KPK, osvojeno je glavno uporište nacionalista u provinciji Jiangsu, a nekoliko dana kasnije i sam glavni grad Nanjing.
Rukovodstvo nacionalista je već bilo napustilo taj grad i pokrenulo veliku evakuaciju na ostrvo Tajvan. Sedmog decembra 1949. u Tajpeju je proglašena “Republika Kina”. Više od milion i po ljudi, najvećim delom vojnika i seljaka koji su podržavali Nacionalni pokret, u narednim mesecima se doselio na Tajvan, dok je Tajpej bio proglašen “privremenim glavnim gradom” nove zemlje.
U međuvremenu, Mao Zedong i rukovodstvo KPK-a su već proglasili formiranje Narodne Republike Kine. Treba reći i da je na Tajvanu već živelo između četiri i po do pet miliona ljudi, koji su nove doseljenike nazivali waishing ren – “ljudi sa kopna’.
Rukovodstvo nacionalista i Kuomitanga nije na Tajvan stiglo “praznih ruku”. Doneli su i značajni deo dotadašnjih kineskih zlatnih rezervi, koje su iskorišćene za formiranje nove valute – “tajvanskog dolara”.
U godinama nakon osnivanja, tajvanske vlasti su uvele izuzetno stroge sankcije za saradnju sa Kineskom komunističkom partijom (smatrajući vlast u Pekingu “nepriznatom Kinom”). Za vreme vladavine tzv. belog terora, više od stotinu hiljada ljudi je bilo zatvoreno ili pogubljeno zbog navodnih veza sa “kineskim kopnom” i KPK-om. “Beli teror” je potrajao sve do 1987. godine kada su ovi zakoni ukinuti, delom pod pritiskom međunarodne zajednice, a verovatnije zbog pada podrške komunističkim režimima širom sveta.
Iako postoji više od pola veka, Tajvan je i danas jedna od najmanje priznatih zemalja u svetu. Iako je bila zemlja osnivač Ujedinjenih nacija, te bila “nosilac stolice” za Kinu do 1971. godine, danas Tajvan nije članica UN-a.
Diplomatski odnosi sa desetak zemalja
Rezolucija 2758 UN-a je i danas na snazi, te stolicu Kine zauzima Narodna Republika Kina. Od početka ‘90-ih godina, Tajvan je veliki broj puta pokušao da podnese zahtev za prijem zemlje u UN, ali on nije stigao ni do Komiteta za prijem zemalja. NR Kina, kao stalna članica Saveta bezbednosti, i danas blokira bilo kakav pokušaj Tajvana da postane članica UN-a.Međunarodni olimpijski komitet je 1979 doneo tzv. rezoluciju iz Nagoje kojom se Tajvanu dozvoljava učešće u takmičenjima pod imenom Kineski Tajpej, ali se njegova zastava ne ističe. Tek desetak zemalja u svetu ima diplomatske odnose sa Tajvanom – Beliz, Esvatini, Gvatemala, Haiti, Maršalska Ostrva, Nauru, Palau, Paragvaj, Sv. Kit i Nevis, Sv. Lucija, Sv. Vinsent i Grenada, Tuvalu, kao i Sveta Stolica (Vatikan).
Tajvan, sa druge strane, ima nediplomatsku saradnju sa više od 50 zemalja, uglavnom kroz azijske organizacije za poslovnu saradnju i različite privredne komore širom sveta.
Sjedinjene Američke Države imaju blisku saradnju sa Tajvanom – i u ekonomskom, budući da veliki broj američkih tehnoloških kompanija tamo ima svoje fabrike za proizvodnju računara i komponenti; i u vojnom domenu, jer je najveći broj odbrambenih sistema američke proizvodnje. Takođe, američka mornarica više od dve decenije redovno patrolira morskim putevima u Južnom kineskom moru, te vrši stalne aviopatrole iz baza na Filipinima i Japanu.
Čipovi kao mogući povod za sukob
Tajvan je sedište brojnih svetskih tehnoloških kompanija koje proizvode sve – “od igle do lokomotive”.Tajvan je svetski lider u proizvodnji “vafera” (sillicon wafer) koji su osnova za proizvodnju svih vrsta čipova. Izvoz poluprovodnika, procesora i memorijskih čipova na Tajvanu raste sedmu godinu za redom.
Izvoz raznih mikro-kontrolera, te drugih integrisanih kola i komponenti takođe je porastao za 18,4 posto u odnosu na godinu pre, iako je zbog pandemije potražnja neko vreme bila smanjena. Tajvan beleži i treću godinu za redom u kojoj je rast u tehnološkom sektoru dvocifren. Ne treba posebno napominjati da su ove komponente ključne za sve proizvođače računara, smartfona i elektronike, kako u Kini, tako i u Indiji, Južnoj Koreji i SAD-u.
Južna Koreja i Kina imaju delimično i domaću proizvodnju sličnih čipova i komponenti, ali su one nekoliko generacija iza onih iz fabrika sa Tajvana. Takođe, ove komponente imaju i niže cene u odnosu na one proizvedene u drugim delovima Azije. Možda i najznačajnija kompanija na Tajvanu je TSMC (Taiwan Semiconductor Company). Ona je svetski lider u dizajnu mikroprocesora i raznih drugih čipova, poput onih za serverske i data-centre.
Takođe, TSMC je i najveća “foundry” fabrika na svetu, gde se čipovi proizvode u zaokruženom procesu. Sa brzim razvojem tehnologije smartfona, nove generacije računara, te dronova, kao i čipova za primenu u satelitima, avionima i vojnim sistemima, jasno je i da će potreba za naprednim čipovima (sub-five nanometer) biti samo veća u narednim godinama. Budući da i SAD, i EU, i Kina svoj brzi ekonomski razvoj zasnivaju prevashodno na novim tehnologijama i tehnološkom liderstvu u odnosu na treće zemlje, Tajvan sa svojom tehnološkom industrijom postaje “krunski dragulj” svetske politike i monetarnih kretanja.
Međuzavisne ekonomije SAD-a i Kine
Kada je u februaru prošle godine Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, brojni analitičari su navodili da bi Tajvan mogao da bude sledeći. I Kina smatra Tajvan svojom teritorijom, baš kao što i Rusija polaže prava na delove Ukrajine. I Kina ima izuzetno veliki ekonomski interes na Tajvanu, baš kao što i Rusija ima značajne interese u eksploataciji gasa i nafte u nekadašnjim delovima Ukrajine.Ipak, ne mogu se povući i direktne paralele. SAD godinama jasno stavlja do znanja u međunarodnim krugovima da će vojno braniti Tajvan u slučaju da Kina pokuša invaziju. SAD relativno lako može grupisati svoje pomorske snage u vodama oko Japana i Filipina, te pojačati svoje vojno prisustvo u Južnoj Koreji.
Iako SAD može veoma lako direktno djelovati i u Ukrajini iz baza u Poljskoj, Češkoj i Mađarskoj, te sa Crnog mora, to se do sada nije dogodilo, a najverovatnije se neće ni dogoditi. Administracija predsednika Joea Bidena odbija bilo kakvo direktno uplitanje u Ukrajini, kako bi se izbegla globalna konfrontacija sa Rusijom.
SAD takođe više od godinu odbija Kijevu daju pristup ili informacije sa naprednih špijunskih satelita za osmatranje, jer bi ukrajinske snage bezbednosti mogle da ih iskoriste za precizne napade na vojne ciljeve unutar Rusije.
Kineska narodna armija je daleko više motivisana za invaziju na Tajvan nego što su to ruske snage u Ukrajini. Kineski školski sistem i državna propaganda već decenijama uče svoje građane da je “Tajvan prirodni, vekovni deo Kine”, a da je stanovništvo takođe “kinesko”, što istorijski gledano i nije veoma daleko od istine. SAD takođe već godinu dana odbija da stvori zonu zabranjenog leta iznad Ukrajine svojim “Patriot” sistemima u Poljskoj.
Sa druge strane, američkim snagama bi bilo veoma lako da stvore zonu zabranjenog leta ili čak i zonu zabranjene plovidbe oko Tajvana, sa samo jednim ili dva svoja nosača aviona. Ostaje pitanje – da li se, i kome, uopšte isplati rat u Južnom kineskom moru?
SAD i Kina imaju toliko međuzavisne ekonomije, te trgovinsku razmenu koja se bliži 1.000 milijardi dolara godišnje, da bi bilo kakav veći sukob oko Tajvana značio i veliku globalnu ekonomsku krizu, nekoliko puta veću od one iz 2008.
Ne treba zaboraviti ni da je Kina najveći vlasnik američkih hartija od vrednosti (u iznosu od gotovo 848 milijardi dolara). Uz sve ovo, imajući u vidu i partnerstvo Pekinga i Moskve, sigurno je da bi eventualni sukob oko Tajvana proširio ukrajinski sukob i na okolne zemlje u kojima Kremlj ima svoje interese. Zvanični Peking do sada nije uveo nikakve sankcije Rusiji, ali je i odbio da isporuči oružje i tehnologiju Moskvi. Xi Jinping se donekle i “drži po strani”, igrajući na obe karte, i istočnu i zapadnu.
Kina je, za sada, jedina ponudila mogući mirovni plan za Ukrajinu, te ponudila da, uz nekoliko evropskih zemalja, bude garant mirovnog sporazuma.
