Nekoliko dana prije formiranja Vlade Kosova 2021. godine dao sam deset preporuka tada budućem premijeru Aljbinu Kurtiju. Ponovo ću se osvrnuti na ovih deset tačaka dvije godine kasnije, zbog njihove važnosti kao merila za to gdje smo danas.
Tekst je kratak komentar napisan dvije godine kasnije.
1. Insuficijencija
Proces dijaloga, započet pre deset godina, doneo je napredak u odnosima Kosova i Srbije, ali nije promenio prirodu njihovog odnosa. Srbija je dosledno tvrdila da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, odnosno da negira postojanje Kosova i njegovo pravo na postojanje. Ova izjava je vezana za (do sada propali) koncept omogućavanja EU da vodi pregovore o odvojenim temama uz pretpostavku da će se strane na kraju pomiriti i uspostaviti međudržavne i dobrosusedske odnose. Posledično, još uvek ne postoji strukturna promena ili promena premise zbog koje proces prelazi prag nedovoljnosti.
Stoga proces i sporazume treba preispitati, kako bi se dali predlozi za napredak pregovaračkog procesa, sugerirajući i potrebu za transatlantskim principima za nastavak pojačanog pregovaračkog procesa, uvek zasnovanog na mandatu Generalne skupštine. Rezolucija Ujedinjenih nacija i istovremeno uzimanje u obzir opredeljenja Srbije za nepriznavanje Kosova.
Sastanak premijera Kurtija i predsednika Vučića 27. februara u Briselu označava promenu pregovaračke strukture nakon deset godina dosadašnjeg formata procesa. Sada se odvija pregovarački proces sa principima priznavanja međusobne ravnopravnosti. Sa pozitivne strane, ovo je pojačan proces. Kritično je da će se prelazak praga nedovoljnosti meriti pre svega eventualnom ulogom garanta koju mogu imati EU, države promoteri ovog novog plana (Nemačka i Francuska), kao i ulogom SAD.
2. Promenjeni kontekst za atlantističko Kosovo
Tokom deset godina pregovaračkog procesa, svet oko Kosova i Evrope se promenio. Za NATO, Rusija je od "strateškog partnera" kada su počeli pregovori Kosova i Srbije danas postala "sistemski rival". Danas je Rusija direktno angažovana protiv ekspanzije atlantističke Evrope, a nezavisnost Kosova i mogućnost da Kosovo bude članica NATO-a i EU (dok Srbija EU) su u samom centru širenja atlantističke Evrope. "Dijalog“ je danas primarno pitanje bezbednosne politike, u kombinaciji sa spoljnom, i trebalo bi da se fokusira na potrebu Kosova za kontekstom evropske kolektivne bezbednosti, što za Kosovo znači kišobran NATO.
Kontekst je još dramatičniji dve godine kasnije, sada na prvu godišnjicu početka rata Rusije protiv Ukrajine. To bi pregovore Kosova i Srbije trebalo da stavi u kontekst u kojem sporazum o normalizaciji prevazilazi trenutni okvir (SSP za Kosovo, poglavlje 35 pregovora Srbije i EU) i ubrzava integraciju Srbije u EU i Kosova u NATO i EU. Takav kontekst nije vidljiv u francusko-nemačkom planu.
3. Evroatlantska platforma traži od SAD
Razdvajanje između SAD i EU u proteklih deset godina pokazalo je ne samo nedostatak adekvatnog napretka u pregovorima, već i ozbiljnu mogućnost oštećenja procesa kao takvog (razmena teritorija sa gospođom Mogerini, paralelni američki pregovori proces ambasadoru Grenelu). Povratak SAD u Briselski "dijalog“, na zajedničkoj platformi i pod novim uslovima, neophodan je Kosovu u kontekstu potrebe Kosova da se bavi oba procesa, odnosno članstvom u NATO i EU. Odlučnost Kosova u dijalogu takođe postaje merilo za dobrosusedstvo, u okviru pristupanja NATO.
Uloga EU kao posrednika je nedovoljna za postizanje i garantovanje sporazuma o normalizaciji između Kosova i Srbije. Čak i ako se ojača (kako bi trebalo) ulogu EU treba kombinovati sa onom SAD kao neosporne sile evropske bezbednosti.
4. Pravno raspuštanje
Kosovo je u Briselu potpisalo sporazum, poput onog za Zajednicu srpskih opština koji je stvorio niz pravnih službi sa ustavnim sistemom Kosova (treći nivo vlasti, asimetrija ugovorne prirode između Kosova i Srbije). Implementacija ovih sporazuma je nemoguća u okviru sadašnjeg pravnog sistema Kosova, pa bi se to moglo uraditi u eventualnom drugom ustavno-pravnom sistemu Kosova. Dijalog se, dakle, ne može zasnivati na preduslovu da se prvo "moraju implementirati svi sporazumi".
Dve godine kasnije je prekoračen preduslov, ali ne i zadatak implementacije svih prethodnih sporazuma (2013. i 2015. godine). Kosovo sada mora da generiše rešenja koja odgovaraju njegovom ustavnom i pravnom poretku.
5. Evropska revizija i harmonizacija
Kosovo je preuzelo jednostrane obaveze u ime zaštite manjinskih zajednica, od Ustavnog okvira do Briselskih sporazuma koje mogu biti u suprotnosti sa evropskim zakonodavstvom, u ovom slučaju sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Njihovo ponovno vrednovanje u kontekstu evropskih pravnih normi neophodna je za bavljenje pitanjima nevećinskih zajednica u dijalogu.
Ova revizija je izostala i da je danas urađena pomogla bi Vladi da se pozabavi nekim rešenjima Briselskog sporazuma koja su jasno diskriminatorna, kao što je (srpska) etnizacija reda i zakona na severu Kosova. Ovaj pregled bi mogao i još uvek može pokazati zašto teritorijalna etnizacija prava nije rešenje.
6. Prava nevećinskih zajednica i državna funkcionalnost
Briselski proces je izneo za pregovarački sto zahtev Srbije za pitanje prava srpske zajednice na Kosovu, obavezujući se na poseban model od postojećih ili više. Kosovo bi trebalo da preispita trenutni sistem odbrane, uzimajući u obzir sve opcije, uključujući i one potrebne u pregovorima iz perspektive funkcionalnosti države i najboljih evropskih praksi.
Istovremeno, Kosovo treba da proceni prava albanske zajednice u Srbiji i predloži moguće oblike njihovog unapređenja
Zahtev Srbije je već pretočen u deo principa francusko-nemačkog plana o kojima se ne može pregovarati. Kosovo bi trebalo da ponovo reguliše pitanje prava nesrpske većinske zajednice, koristeći i najbolje evropske modele.
7. Sekularna država i Srpska pravoslavna crkva
Srpska pravoslavna crkva ne bi trebalo da bude pregovaračka tačka u dijalogu Kosovo-Srbija koji pomaže EU. Pošto se obe države u svojim ustavima definišu kao sekularne, dijalog o Srpskoj pravoslavnoj crkvi treba da se vodi direktno između Kosova i Srpske pravoslavne crkve. Kosovo ima obavezu da se prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi odnosi sa istim poštovanjem i pomoći kao i ostale tri tradicionalne verske zajednice (Islamska zajednica, Katolička crkva i Zajednica tarikata).
Legalizacija prisustva Srpske pravoslavne crkve na Kosovu deo je francusko-nemačkog plana. Međutim, ovo ne može biti tačka pregovora između Kosova i Srbije u Briselu. U implementaciji ove tačke, Kosovo će pregovarati sa Srpskom pravoslavnom crkvom kako bi se postigao sporazum između države i Crkve.
8. Suočavanje s prošlošću
Jezik sukoba se nastavlja na Kosovu iu Srbiji, a dijalog mora da tretira kao centralnu veliku temu suočavanja sa prošlošću u njenim različitim dimenzijama. Suočavanje s prošlošću mora se baviti sudbinom nestalih i pravnom odgovornošću za to, kao i tranzicionom pravdom i pravnim posledicama koje iz toga proizlaze. Postoji potreba za kulturom mira, obraćanjem prošlosti na zajednički, kritički i transformativni način.
Ova tačka je razmatrana nekoliko puta u Briselskom procesu i verovatno neće imati posebno mesto u kontekstu francusko-nemačkog plana. Ne samo da bi bilo kontraproduktivno da Kosovo i Srbija ne pokušavaju da pronađu oblike suočavanja sa prošlošću, već i potpuno neshvatljivo da se to dešava u kontekstu francusko-nemačkog plana, dve države čiji se odnos transformisao u okosnica EU, u velikoj meri zahvaljujući suočavanju s prošlošću.
9. Regionalna saradnja sa zemljama Zapadnog Balkana
Ideja o prostoru četiri evropske slobode u onome što čini ZB6, šest ravnopravnih država Zapadnog Balkana, može pomoći ne samo u olakšavanju komunikacije između zemalja, već i u ubrzavanju dijaloga Kosova i Srbije. Kosovo može da ojača proces regionalne saradnje kako u uspehu dijaloga sa Srbijom tako i sopstvenim idejama u okviru ZB6.
Posle dve godine odugovlačenja u kojima su tri suseda Kosova uložila u projekat regionalne saradnje koji nije bio Berlinski proces (a na nekim mestima mu je bio u suprotnosti), povratak ovog drugog bi mogao da pomogne procesu normalizacije između Kosova i Srbije. I obrnuto, sporazum između Kosova i Srbije mogao bi da pojača mogućnost da ZB6 ubrzano krene ka prostoru četiri evropske slobode.
10. Legitimnost
Po prvi put, Kosovo ima priliku da ima stabilnu Vladu, zasnovanu na glasovima građana, i sa jasnim vladajućim mandatom. Kosovo takođe ima priliku po prvi put da uđe u proces „dijaloga“, koji je odvojen od onog u Specijalnom sudu (i srodnih procesa kao što su sporazumi o razmeni teritorija i amnestija od ratnih zločina, na primer). Vlada bi ovu prednost trebala iskoristiti da još više proširi svoj legitimitet uključivanjem opozicije u pregovarački proces.
Obaveza je vlasti i opozicije da stvore neophodan konsenzus za pojačan pregovarački proces koji počinje sledeće nedelje i za postizanje sporazuma o normalizaciji sa Srbijom kojim se prevazilaze dnevnopolitičke razlike između vlasti i opozicije.
Piše: Veton Suroi, novinar i publicista
1. Insuficijencija
Proces dijaloga, započet pre deset godina, doneo je napredak u odnosima Kosova i Srbije, ali nije promenio prirodu njihovog odnosa. Srbija je dosledno tvrdila da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, odnosno da negira postojanje Kosova i njegovo pravo na postojanje. Ova izjava je vezana za (do sada propali) koncept omogućavanja EU da vodi pregovore o odvojenim temama uz pretpostavku da će se strane na kraju pomiriti i uspostaviti međudržavne i dobrosusedske odnose. Posledično, još uvek ne postoji strukturna promena ili promena premise zbog koje proces prelazi prag nedovoljnosti.
Stoga proces i sporazume treba preispitati, kako bi se dali predlozi za napredak pregovaračkog procesa, sugerirajući i potrebu za transatlantskim principima za nastavak pojačanog pregovaračkog procesa, uvek zasnovanog na mandatu Generalne skupštine. Rezolucija Ujedinjenih nacija i istovremeno uzimanje u obzir opredeljenja Srbije za nepriznavanje Kosova.
Sastanak premijera Kurtija i predsednika Vučića 27. februara u Briselu označava promenu pregovaračke strukture nakon deset godina dosadašnjeg formata procesa. Sada se odvija pregovarački proces sa principima priznavanja međusobne ravnopravnosti. Sa pozitivne strane, ovo je pojačan proces. Kritično je da će se prelazak praga nedovoljnosti meriti pre svega eventualnom ulogom garanta koju mogu imati EU, države promoteri ovog novog plana (Nemačka i Francuska), kao i ulogom SAD.
2. Promenjeni kontekst za atlantističko Kosovo
Tokom deset godina pregovaračkog procesa, svet oko Kosova i Evrope se promenio. Za NATO, Rusija je od "strateškog partnera" kada su počeli pregovori Kosova i Srbije danas postala "sistemski rival". Danas je Rusija direktno angažovana protiv ekspanzije atlantističke Evrope, a nezavisnost Kosova i mogućnost da Kosovo bude članica NATO-a i EU (dok Srbija EU) su u samom centru širenja atlantističke Evrope. "Dijalog“ je danas primarno pitanje bezbednosne politike, u kombinaciji sa spoljnom, i trebalo bi da se fokusira na potrebu Kosova za kontekstom evropske kolektivne bezbednosti, što za Kosovo znači kišobran NATO.
Kontekst je još dramatičniji dve godine kasnije, sada na prvu godišnjicu početka rata Rusije protiv Ukrajine. To bi pregovore Kosova i Srbije trebalo da stavi u kontekst u kojem sporazum o normalizaciji prevazilazi trenutni okvir (SSP za Kosovo, poglavlje 35 pregovora Srbije i EU) i ubrzava integraciju Srbije u EU i Kosova u NATO i EU. Takav kontekst nije vidljiv u francusko-nemačkom planu.
3. Evroatlantska platforma traži od SAD
Razdvajanje između SAD i EU u proteklih deset godina pokazalo je ne samo nedostatak adekvatnog napretka u pregovorima, već i ozbiljnu mogućnost oštećenja procesa kao takvog (razmena teritorija sa gospođom Mogerini, paralelni američki pregovori proces ambasadoru Grenelu). Povratak SAD u Briselski "dijalog“, na zajedničkoj platformi i pod novim uslovima, neophodan je Kosovu u kontekstu potrebe Kosova da se bavi oba procesa, odnosno članstvom u NATO i EU. Odlučnost Kosova u dijalogu takođe postaje merilo za dobrosusedstvo, u okviru pristupanja NATO.
Uloga EU kao posrednika je nedovoljna za postizanje i garantovanje sporazuma o normalizaciji između Kosova i Srbije. Čak i ako se ojača (kako bi trebalo) ulogu EU treba kombinovati sa onom SAD kao neosporne sile evropske bezbednosti.
4. Pravno raspuštanje
Kosovo je u Briselu potpisalo sporazum, poput onog za Zajednicu srpskih opština koji je stvorio niz pravnih službi sa ustavnim sistemom Kosova (treći nivo vlasti, asimetrija ugovorne prirode između Kosova i Srbije). Implementacija ovih sporazuma je nemoguća u okviru sadašnjeg pravnog sistema Kosova, pa bi se to moglo uraditi u eventualnom drugom ustavno-pravnom sistemu Kosova. Dijalog se, dakle, ne može zasnivati na preduslovu da se prvo "moraju implementirati svi sporazumi".
Dve godine kasnije je prekoračen preduslov, ali ne i zadatak implementacije svih prethodnih sporazuma (2013. i 2015. godine). Kosovo sada mora da generiše rešenja koja odgovaraju njegovom ustavnom i pravnom poretku.
5. Evropska revizija i harmonizacija
Kosovo je preuzelo jednostrane obaveze u ime zaštite manjinskih zajednica, od Ustavnog okvira do Briselskih sporazuma koje mogu biti u suprotnosti sa evropskim zakonodavstvom, u ovom slučaju sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Njihovo ponovno vrednovanje u kontekstu evropskih pravnih normi neophodna je za bavljenje pitanjima nevećinskih zajednica u dijalogu.
Ova revizija je izostala i da je danas urađena pomogla bi Vladi da se pozabavi nekim rešenjima Briselskog sporazuma koja su jasno diskriminatorna, kao što je (srpska) etnizacija reda i zakona na severu Kosova. Ovaj pregled bi mogao i još uvek može pokazati zašto teritorijalna etnizacija prava nije rešenje.
6. Prava nevećinskih zajednica i državna funkcionalnost
Briselski proces je izneo za pregovarački sto zahtev Srbije za pitanje prava srpske zajednice na Kosovu, obavezujući se na poseban model od postojećih ili više. Kosovo bi trebalo da preispita trenutni sistem odbrane, uzimajući u obzir sve opcije, uključujući i one potrebne u pregovorima iz perspektive funkcionalnosti države i najboljih evropskih praksi.
Istovremeno, Kosovo treba da proceni prava albanske zajednice u Srbiji i predloži moguće oblike njihovog unapređenja
Zahtev Srbije je već pretočen u deo principa francusko-nemačkog plana o kojima se ne može pregovarati. Kosovo bi trebalo da ponovo reguliše pitanje prava nesrpske većinske zajednice, koristeći i najbolje evropske modele.
7. Sekularna država i Srpska pravoslavna crkva
Srpska pravoslavna crkva ne bi trebalo da bude pregovaračka tačka u dijalogu Kosovo-Srbija koji pomaže EU. Pošto se obe države u svojim ustavima definišu kao sekularne, dijalog o Srpskoj pravoslavnoj crkvi treba da se vodi direktno između Kosova i Srpske pravoslavne crkve. Kosovo ima obavezu da se prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi odnosi sa istim poštovanjem i pomoći kao i ostale tri tradicionalne verske zajednice (Islamska zajednica, Katolička crkva i Zajednica tarikata).
Legalizacija prisustva Srpske pravoslavne crkve na Kosovu deo je francusko-nemačkog plana. Međutim, ovo ne može biti tačka pregovora između Kosova i Srbije u Briselu. U implementaciji ove tačke, Kosovo će pregovarati sa Srpskom pravoslavnom crkvom kako bi se postigao sporazum između države i Crkve.
8. Suočavanje s prošlošću
Jezik sukoba se nastavlja na Kosovu iu Srbiji, a dijalog mora da tretira kao centralnu veliku temu suočavanja sa prošlošću u njenim različitim dimenzijama. Suočavanje s prošlošću mora se baviti sudbinom nestalih i pravnom odgovornošću za to, kao i tranzicionom pravdom i pravnim posledicama koje iz toga proizlaze. Postoji potreba za kulturom mira, obraćanjem prošlosti na zajednički, kritički i transformativni način.
Ova tačka je razmatrana nekoliko puta u Briselskom procesu i verovatno neće imati posebno mesto u kontekstu francusko-nemačkog plana. Ne samo da bi bilo kontraproduktivno da Kosovo i Srbija ne pokušavaju da pronađu oblike suočavanja sa prošlošću, već i potpuno neshvatljivo da se to dešava u kontekstu francusko-nemačkog plana, dve države čiji se odnos transformisao u okosnica EU, u velikoj meri zahvaljujući suočavanju s prošlošću.
9. Regionalna saradnja sa zemljama Zapadnog Balkana
Ideja o prostoru četiri evropske slobode u onome što čini ZB6, šest ravnopravnih država Zapadnog Balkana, može pomoći ne samo u olakšavanju komunikacije između zemalja, već i u ubrzavanju dijaloga Kosova i Srbije. Kosovo može da ojača proces regionalne saradnje kako u uspehu dijaloga sa Srbijom tako i sopstvenim idejama u okviru ZB6.
Posle dve godine odugovlačenja u kojima su tri suseda Kosova uložila u projekat regionalne saradnje koji nije bio Berlinski proces (a na nekim mestima mu je bio u suprotnosti), povratak ovog drugog bi mogao da pomogne procesu normalizacije između Kosova i Srbije. I obrnuto, sporazum između Kosova i Srbije mogao bi da pojača mogućnost da ZB6 ubrzano krene ka prostoru četiri evropske slobode.
10. Legitimnost
Po prvi put, Kosovo ima priliku da ima stabilnu Vladu, zasnovanu na glasovima građana, i sa jasnim vladajućim mandatom. Kosovo takođe ima priliku po prvi put da uđe u proces „dijaloga“, koji je odvojen od onog u Specijalnom sudu (i srodnih procesa kao što su sporazumi o razmeni teritorija i amnestija od ratnih zločina, na primer). Vlada bi ovu prednost trebala iskoristiti da još više proširi svoj legitimitet uključivanjem opozicije u pregovarački proces.
Obaveza je vlasti i opozicije da stvore neophodan konsenzus za pojačan pregovarački proces koji počinje sledeće nedelje i za postizanje sporazuma o normalizaciji sa Srbijom kojim se prevazilaze dnevnopolitičke razlike između vlasti i opozicije.
Piše: Veton Suroi, novinar i publicista
