Novi regionalni igrači Hladni rat Irana i Saudijske Arabije

Došlo je vreme da o bezbednosti Bliskog istoka više ne odlučuju samo arapske zemlje i Izrael i njihov decenijski konflikt. Na sceni su se pojavili novi regionalni igrači.

Bliski istok je najveći deo druge polovine prošlog veka proveo u atmosferi Hladnog rata i raznih konflikta, uključujući i regionalne, ali balans snaga počeo je brzo da se menja kao posledica Arapskog proleća i, posebno, direktnog vojnog uključivanja Rusije u konflikt u Siriji gde brani režim predsednika Bashara al-Assada.

Amerikanci mnogo ne zaostaju, što vazdušnim kampanjama po Iraku i Siriji, što stalnim povećanjem broja savetnika na terenu, kojima su se, u pripremama za napad na sedište Islamske države u sirijskom gradu Raqqa, priključili i marinci.

Novo, u odnosu na ranija vremena, su aktivnosti Irana i Turske koje se sve dublje ukopavaju na bliskoistočnom poligonu, očekujući dobitke u budućnosti i pažljivo motreći na poteze rivala. Novcem i oružjem umešane su i neke države Zaliva, iako su geografski udaljene od epicentra.

Sve to sirijski konflikt čini odlučujućim za budućnost čitavog regiona čiji se razni, mahom sukobljeni interesi, susreću upravo na bojištu Sirije. Jedna od ključnih dimenzija te budućnost tiče se odnosa Arapa i Irana, države koju je u orbitu regionalne sile direktno lansirala američka invazija Iraka 2003.

Oni na zapadnoj strani Arapskog zaliva – kako ga zovu – uporno optužuju državu na istoku Perzijskog zaliva – kako mu je svetski priznato ime – za pokušaje izvoza Khomeinijeve revolucije, mešanja u poslove regiona i pokušaja njegove destabilizacije. Iran je, tvrde, postao ekstremistička država koja u tom duhu želi da inspiriše region i poziva na savezništvo razne šiitske grupe razbacane po arapskom svetu.

Arapi Iran doživljavaju kao pretnju bezbednosti čitavog Bliskog istoka. Vrhunac je kontaminirajuće rivalstvo Irana i Saudijske Arabije, zaštitnika dva najveća ogranka islama – većinskih sunita i šiita koji čine oko 13 procenata muslimanskog sveta.

Kraj uspešne saradnje dve zemlje u vremenima blagodeti od nafte i prisne saradnje sa SAD-om označen je dolaskom na vlast ajatolaha Khomeinija 1979. koji je pozivao na rušenje „ogavnih i bezbožničkih vehabija“ koje oličava kuća Sauda. Iako suočeni sa sličnim domaćim problemima, arherivali su svoju borbu za supremaciju preneli na frontove širom regiona.

Dok se Bliski istok dramatično menja, gde god da se pogleda, Teheran i Rijad stoje iza najmanje jednog od aktera lokalnih konflikta. Od Iraka, koji je pod snažnim uticajem Irana, do Libana, gde su šiitski Hezbollasi najsnažnija grupa etnički i verski podeljene zemlje.

Iran uticaj među Palestincima širi preko Hamasa prouzrokujući konflikte sa Egiptom. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima proglašen je za okupatora zbog tri ostrvca u Zalivu, a tvrdi se da preti Bahreinu i Kuvajtu. Teheran je optužen da stoji iza pobune Husa u Jemenu.

Saudijska Arabija, gde šiiti čine oko deset odsto stanovništva, prekinula je prošle godine diplomatske odnose pošto su Iranci – besni zbog egzekucije jednog šiitskog sveštenika u Saudijskoj Arabiji – pokušali da zapale saudijsku ambasadu u Teheranu i konzulat u Mashadu.

Kakav je odgovor Arapa na iranski izazov? Jedno vreme su analitičari u političke klasifikacije regiona ubacili termin „uplašene arapske države“, one koje su dospele na prvu liniju iranske namere da se stvori „šiitski polumesec“, ali su nespremne na konflikt sa Teheranom.

Druga opcija je konfrontacija, što je teza onih arapskih komentatora koji su uvereni da će se ono od čega Arapi strahuju danas dogoditi sutra, pošto Iran nastavlja da širi svoj uticaj po arapskom svetu.

Ali, pošto je propala inicijativa Egipta o stvaranju zajedničke arapske armije – koja bi jedina eventualno mogla da ostvari želje arapskih jastrebova – razumni političari, diplomate i stratezi ukazuju na neophodnost zbijanja arapskih redova kako bi „svoje strateške interese zaštitili od dolazećih izazova i rizika“, kako kaže bivši generalni sekretar Arapske lige Amr Moussa.

U nedostatku zajedničkog arapskog odgovora, pokrenut je mini Hladni rat koji nosi opasne potencijale. Bliski istok je, uz Ukrajinu i tenziju u Južnokineskom moru, jedini koji može da zapali čitav svet.

Što se Ukrajine tiče, Nemačka i druge zemlje Evropske unije – ne računajući države Baltika i Poljsku – apsolutno su protiv zaoštravanja sa Rusijom oko Krima. U Americi prevladava stav administracije Donalda Trumpa da Ukrajina treba da bude neka vrsta sanitarnog kordona, ako ne i most za saradnju sa Vladimirom Putinom, a ne front Trećeg svetskog rata.

Na Dalekom istoku, SAD i regionalni saveznici teško da bi dopustili da konflikti sa Kinom izazvani teritorijalnim razmiricama prerastu u ozbiljnu konfrontaciju. Peking je jasno dao do znanja da nikome neće dopustiti da osporava njegov suverenitet, ali i Kinezi se drže opreza.

Od tri neuralgične tačke sveta, Bliski istok je najranjivija.

Američka spoljna politika u regionu se preispituje. Administracija u Washingtonu još se nije odredila prema najosetljivijim pitanjima. Arapi su nestrpljivi, ali i zabrinuti. Izrael ima svoje kalkulacije: najpoželjnije bi bilo da sunitski Arapi uđu u još oštriju konfrontaciju sa šiitskom Islamskom Republikom koja je u Izraelu označena kao „egzistencijalna pretnja“ jevrejskoj državi.

Kada se u jednačinu ubaci i Turska, koja se, kao i Iran, direktno vojno angažuje po Iraku i Siriji pokušavajući da blokira bilo kakav politički uspon Kurda, sve premise bliskoistočnog hladnog ili vrućeg rata su tu.

Budućnost odnosa Irana i Arapa najviše zavisi od država Zaliva. Konzervativne monarhije sa „prve linije“ tradicionalno su se u zaštiti od Irana oslanjale prvo na Britance, potom Amerikance. Danas, posebno od kako su velike sile 2014. potpisale nuklearni sporazum sa Teheranom, osećaju se ranjivije i nesigurnije.

Zalivske zemlje ne veruju u ideju da bi sporazum mogao da bude šansa za uspostavljanje novog sistema bezbednosti u Perzijskom zalivu kako bi se popravili odnosi Arapa i Irana i kako bi se otvorio dijalog.

"Dijalog sa Iranom je nerealna ideja“, piše bivši glavni urednik Asharq Al-Awsata Salman al-Dossary.

"Ponavljanje termina kao što su otklanjanje političkih razlika pregovorima i dijalogom je u principu korektno, ali u praksi neostvarljivo kada jedna strana ne odustaje od svoje agresivne politike koja je postala strukturni deo prirode njenog političkog sistema, i kada ona želi da dijalog otvori sa pozicije da su njene milicije – rasute svuda po regionu – nedodirljive."

Prema jednoj nedavnoj studiji Međunarodnog komiteta za traganje za pravdom (ISJ) objavljenoj u Londonu, iranska Revolucionarna garda (IRGC) direktno je umešana u "prikrivenu okupaciju" Iraka, Jemena, Libana i Sirije, gde se na frontovima građanskog rata nalazi 70.000 boraca bliskih Teheranu. Pokušaji destabilizacije odnose se još na Bahrein, Egipat, Jordan i Palestinu.

Studija navodi da IRGC ima svoje ćelije i mreže u najmanje 12 država regiona u koje šalje oružje i eksploziv. Tvrdi se da IRGC, sem vojne, ima i snažne spoljnopolitičke aktivnosti koje im je zvanično dodelio vrhovni vođa, ajatolah Ali Khamnei.

Sve to je diplomatiju Zaliva usmerilo da dejstvuje u tri pravca: da pokušaju da ponovo osnaže strateško partnerstvo sa SAD-om, da ojačaju saradnju sa Egiptom kao nesumnjivo najsnažnijom silom arapskog sveta, ali i da uporedo s tim vide u kojoj je meri moguća saradnja sa Izraelom kao zakletim neprijateljem njihovog neprijatelja – Irana.

Amerikanci nisu posebno zainteresovani za potpisivanje nekog bilateralnog odbrambenog pakta sa šest članica Saveta za saradnju Zaliva (GCC). Stratezi u Pentagonu nisu skloni uplitanju NATO-a, što je potvrđeno na dva samita SAD-GCC, maja 2015. u Camp Davidu i aprila 2016. u Rijadu.

Saudijci su na sebe preuzeli ulogu ključnog blokatora iranskih uticaja, za koje veruju da ruše strateške balanse regiona, ali od osovine Kairo-Rijad zasad ništa. Odnosi su se poslednjih meseci pokvarili pošto je Kairo usvojio strategiju prema Siriji suprotnu saudijskom prioritetu rušenja Assada, kao i odbijanja da podrži vojni angažman Rijada u Jemenu.

Odnosi su dodatno zategnuti zbog teritorijalnog problema u Crvenom moru – što je još jedno podsećanje da su arapski frontovi bušni, a savezništva listopadnog karaktera. Tenzije su se dodatno pojačale pošto je saudijska kompanija Aramco suspendovala isporuke nafte Egiptu po osnovu 23 milijarde dolara vrednog ugovora po kome je svakog meseca trebalo da bude isporučivano 700.000 tona petrohemijskih proizvoda svakog meseca. Kairo se onda okrenuo Iraku.

Treći pravac, približavanje Izraelu, još je u eksperimentalnoj fazi, a veliko je pitanje kako bi ono što se zove „arapska ulica“ prihvatilo makar i taktičko savezništvo sa državom sa kojom su četiri puta ratovali i koja je u njihovoj optici personifikacija okupacije.

Ranjiv je i Iran. Assad se u Siriji sve više zahvaljuje Rusima procenjujući njihov doprinos ostanku na vlasti važnijim od finansijske i vojne pomoći Teherana. Mimo toga, bez obzira na postupno uklanjanje međunarodnih sankcija i pristup milijardama dolara koje su zamrznute po zapadnim bankama, Iran bez pomoći Rusije teško da bi mogao da izdrži troškove vojnih aktivnosti u regionu. Slogan vlasti o „ekonomiji otpora“ brzo bi se srušio.

Takve procene idu naruku umerenim političkim snagama Islamske Republike što će, pre ili kasnije, ograničiti ili smanjiti uticaj konzervativnih teokrata ili militanata iz Revolucionarne garde. Za narednih deset godina generacija revolucije iz 1979. će polako nestati.

Sve to ukazuje da bi Arapi i Iranci morali da preispitaju osnov međusobnih odnosa potiskujući u stranu dogmatski različite interpretacije islama ili spoljne politike, strahove i rivalstva. Što ne ide lako.

Iranski Vrhovni vođa ajatolah Ali Khamnei u "korumpiranom" saudijskom dvoru vidi isključivi izvor tenzija. S druge strane, premalo je arapskih lidera spremnih da čuju omanskog sultana Qaboosa koji poručuje da je Iran "geografijom, istorijom, politikom i kulturom“ deo regiona iz koga “ne može da bude odsečen“.

Iako se šef saudijske diplomatije Adel al-Jubair prošle godine sastao sa iranskim kolegom Mohammadom Javadom Zarifom, na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, odnosi su nastavili da klize od lošeg ka gorem. Iran nastavlja da optužuje Saudijce koji svojim vehabističkim učenjem „aktivno sponzorišu nasilni ekstremizam“; Saudijci uzvraćaju da je Iran „jedini ratoborni faktor u regionu“.

Iz perspektive Rijada stvari ovako stoje: Iran sa svojih 80 miliona stanovnika – tri puta više nego Saudijska Arabija – želi da postane dominantna sila Bliskog istoka. Kako se stari hegemon, Amerika, izvlači, a kraljevska kuća Sauda nema nameru da se pomiri iranskim namerama, na Saudijcima je da povrate balans regionalne moći. Stub takvog rezonovanja preveden je u praksi u ofanzivnu spoljnu politiku.

Ministar al-Jubair boravio je u februaru u poseti Bagdadu, prvoj od kako je 1990. zatvorena ambasada zbog invazije Kuvajta i prva od kako je pre 14 godina srušen režim Saddama Husseina. Iznenadni rapprochement bio je propraćen pomirljivim tonovima i željama o obnovi „bratskih veza“ sa iračkim šiitskim vlastima.

Jubair se nije osvrtao na prošlogodišnji zahtev Bagdada da Rijad povuče svog ambasadora zbog „provokativne sektaške retorike“. Kralj Salman ga je povukao i imenovao za ministra zaduženog za poslove Zaliva, što je bila svojevrsna politička demonstracija da Irak i Saudijci teško prevazilaze razlike u pogledima na mnoga bilateralna i regionalna pitanja.

Šta su onda bili motivi odlaska saudijskog diplomate u Bagdad? Rijad procenjuje da je bolje da zaboravi na neprijateljstvo prema Vladi u Bagdadu i prihvati se pomirljivije igre sa arapskim šiitima sa ciljem da smanji uticaj Irana u Iraku. Posebno uoči očekivanog preuzimanja Mosula od Islamske države koje bi moglo da bude iskorišćeno za dodatno okretanje balansa snaga u korist šiita.

Teško da je slučajno da se Al-Jubairova poseta ostvarila upravo u vreme kada Trump najavljuje oštriji kurs prema Teheranu, uključujući i preispitivanje nuklearnog sporazuma. Washington kreće da iransko ponašanja testira u Iraku i Jemenu. Nije slučajno američki predsednik u prvom telefonskom kontaktu iračkom premijeru Haideru al-Abadiju govorio o „iranskoj pretnji“ Iraku. Melem na ranu koju im je napravio Barack Obama odobravajući sporazum sa Iranom. Zbog čega su mu se osvetili.

Teško da je iko ikada tako ponizio predsednika Amerike kao Saudijci. Kada je Obama sredinom aprila 2016. došao u posetu, kralj Salman se odlučio da ostane u svojoj palati. Šefa države, koja bi trebalo da bude najbliži saudijski saveznik, dočekao je guverner Rijada. Poruka je bila jasna: Kraljevina se oseća napuštenom i ne plaši se da to javno pokaže.

Situacija se menja. Saudijci su na putu da povratate starog saveznika. Nedavni susret Trampa i prestolonaslednika, princa Mohammeda bin Salmana, u Washingtonu označen je kao "istorijska tačka zaokreta“. Ključna saglasnost tiče se „opasnosti od iranskih regionalnih ekspanzionističkih aktivnosti“.

Posle mnogih razočaranja, Saudijci sada mogu samo da se raduju Trumpovoj nameri da oslabi Iran i njegove saveznike u Iraku, a da pokuša da isposluje političko rešenje u Bagdadu koje bi povratilo izgubljeni uticaj sunita. Zemlje Zaliva ostaju uverene da im dijalog sa Iranom nije neophodan. Dok na Zapadu ne budu rekli drukčije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.