Da se krene dalje Kosovu stolica u UN-u, Srbima Zajednica opština

Iz godine u godinu se stalno pitamo da li je ova ta u kojoj će biti završeni razgovori na relaciji Beograd – Priština uz posredovanje Brisela. Tako je i ove godine. Iznova se pojavljuju uverenja da će sada morati da se konačno stavi tačka i da se krene dalje.

Nekako se, međutim, uvek dese neki izbori koji usporavaju kompletan pregovarački proces. Taman Kosovo izabere novu Vladu, eto izbora u Srbiji, i tako u nedogled. Međunarodna zajednica ili ne želi da se proces pregovaranja završi, ili je nesposobna da ga okonča. Prosto je neverovatno da za devet godina čiste vladavine Aleksandra Vučića u Srbiji nije stavljena tačka na pregovarački proces. Najgore je što ništa ne uliva nadu da će se to uskoro desiti.

Mnogi su očekivali da će administracija novog američkog predsednika Josepha Bidena pokrenuti pregovore sa mrtve tačke, ali to se i dalje ne dešava. Nije da oči nisu uprte i u Nemačku gde se čeka na odlazak Angele Merkel, ali napretka i dalje nema. Najveći iskorak je napravljen potpisivanjem Washingtonskog sporazuma koji je definitivno bio u kontekstu unutrašnje politike bivšeg predsednika SAD-a Donalda Trumpa i ni za jotu nije približio stavove dve strane.

Koliko god to nekome bilo teško da prizna, Kosovo odavno nije deo Srbije. Zahvaljujući Ustavu Srbije i dalje je na snazi preambula da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, ali treba biti realan. Više je Srbije bilo na Kosovu tokom vladavine Borisa Tadića, nego Aleksandra Vučića. Tadić je morao da ode sa vlasti, između ostalog i zbog toga što nije hteo da povuče paralelne organe vlasti na teritorijama gde su Srbi bili većina. Briselskim sporazumom je to iskorenjeno, a Vučić i dalje proziva bivšu za vlast za gubitak Kosova. Za vreme Tadića, primera radi, Srbi na Kosovu su birali lokalne organe vlasti na lokalnim izborima u Srbiji, a za vreme Vučića po kosovskim, ali to su neke politikantske rasprave u Srbiji.

Mogućnosti za novu manipulaciju

Suština je da je trenutno stanje poprilično neodrživo, ali takvim ga je napravila uglavnom EU koja nije pokazala da je sposobna da se sve ovo jednom za svagda završi. Nije da nije imala instrumente za tako nešto. Zato je možda i za očekivati da se Washington umeša još jače u ceo proces. Da će biti lako, teško je očekivati, ali konačno se mora pokrenuti cela stvar.

Utisak je, a o tome se sve glasnije govori u međunarodnim krugovima, da postoji snažna inicijativa i želja da se proces pregovaranja ubrza i da je minimum minimuma, na kojem će međunarodna zajednica – Evropska unija i SAD da insistira, prijem Kosova u Ujedinjene nacije. U zamenu za ovo, Srbija bi konačno dobila neku varijantu Zajednice srpskih opština, koja bi po svoj prilici pre bila na nivou kulturno-umetničkog društva, nego u nekoj varijanti izvršne vlasti. O tome se, za sada, javno ne priča, ali tako nešto je definitivno na stolu.

Da li će ta ponuda biti u maniru onih ranijih – uzmi ili ostavi, teško je reći, jer se svet u međuvremenu malo promenio i dosta tu ima različitih interesa koji često nisu samo politički. Činjenica je da je Vučić u malo nezgodnijoj poziciji od sagovornika sa druge strane stola. On nema tako jaku podršku za svoje stavove, koje i dalje ne znamo kakvi su. Brisel i Washington, uključujući Berlin i Pariz, snažno podržavaju kosovsku nezavisnost i tu nema odstupanja. Traje velika rovovska borba da članice EU koje do sada nisu priznale tu nezavisnost, pre svega Grčka i Španija, to što pre urade. Vučić već sprema odgovor na tu akciju tako što bi priznanje nezavisnosti povuklo nekoliko malih i udaljenih zemalja. Neko bi rekao da to nije relevantno, ali na taj način se sprečava pobeda Kosova u UN prebrojavanje glasova članova Skupštine ovog tela, ako ne dođe do nekakvog kompromisa.

Suštinski, ova ponuda ostavlja Vučiću mogućnost za novu manipulaciju. On i dalje neće biti taj koji je potpisao nezavisnost Kosova, a “velikim silama” u UN-u “mala Srbija” ne može da se suprotstavi. Dobio bi nešto malo za Srbiju, a kakav je majstor za izvrtanje stvari, od toga bi napravio ogroman uspeh. Nešto slično pobedi Slobodana Miloševića nad NATO snagama 1999. godine.

‘Sve je to negdje već viđeno’

Dok ne budemo konkretnije znali da li je ponuda stvarna, teško da ćemo moći da budemo bliži početku kraja. Činjenica je da bi ova situacija mogla da bude slična onoj win-win u kojoj bi svako dobio i izgubio nešto. Kosovo bi postalo zvanično član UN-a, a Srbi bi imali Zajednicu koju toliko dugo očekuju i traže. Uostalom, Priština se potpisivanjem Briselskog sporazuma obavezala na tako nešto. Čak ni Rusija i Kina ne bi pravili veliki problem, ako bi se Beograd sa time složio. Plan je možda i najrealniji, ali se na taj način ponovo problemi malo stavljaju pod tepih, jer time neće biti stavljena tačka na probleme koji postoje na relaciji Beograd – Priština.

Koliko god to neko želeo ili očekivao, Vučić neće potpisati nezavisnost Kosova, jer to ne bi mogao da odbrani. Bez obzira na probleme koje ima sa Mehanizmom u Hagu, nepriznavanju genocida u Srebrenici, Bosnom, raznim pritiscima sa svih strana, to je sve malo u odnosu na Kosovo. Verovatno su toga svesni i glavni igrači u međunarodnoj politici. Mnogo su popuštali, gledali u stranu i sada im se proces oteo kontroli, a i oni moraju dalje.

Vučiću jedino što ide na ruku je to što se Priština sa novim pregovaračima ne ponaša onako kako bi to možda njihovi saveznici voleli. Tu vidi svoju šansu. Zato pominje mali Schengen, glumi neki razum. Sve je to negde već viđeno.

Nama ostaje da verujemo da trenutak suočavanja nije daleko i da će narodi na Zapadnom Balkanu konačno moći da dišu punim plućima i da krenu u neku svetliju budućnost. Ako ništa drugo, Kosovo mora da prestane da bude tema, jer Bosna i Hercegovina sve više to postaje. Sa ovakvom međunarodnom zajednicom, teško da će dva velika problema moći tako lako da se “hendluju”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.