Aktuelna dešavanja u regionu 2019 Ko želi destabilizovati Srbiju?

Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira dešavanja na Bliskom istoku i Balkanu. IFIMES analizira aktuelna dešavanja u Srbiji sa fokusom na srpsko-albanskim odnosima i poziciji Severne Makedonije nakon stava EU o njenom pristupanju EU. Iz analize "Aktuelna dešavanja u regionu 2019: Ko želi destabilizovati Srbiju?" objavljujemo najzanimljivije delove.

Situacija u regionu Zapadnog Balkana najnapetija je od završetka ratova na tim prostorima. Iako je državama Zapadnog Balkana obećana evropska perspektiva odnosno članstvo u Evropskoj uniji (EU), ipak, EU još uvek okleva kada je u pitanju proširenje i buduće članstvo tih država u EU.

Države regiona su na mnogim poljima napravile iskorak, mada ekonomska situacija nije zadovoljavajuća. Odgovornost je samo jednim delom na domaćim političkim struktura, jer se opravdanim postavlja pitanje, da li Zapad zaista želi ekonomski napredak ovih država ili je spreman čak žrtvovati i demokratiju nauštrb mira i stabilnosti? U većini država ekonomski pokazatelji su slabiji nego pred raspad nekadašnje zajedničke države SFR Jugoslavije.

Pre sedam meseci administracija u Prištini uvela je takse na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Uvođenje taksi predstavlja eklatantno kršenje sporazuma o slobodnoj trgovini CEFTA. EU nije ništa ozbiljno preduzela po tom pitanju. To nije jedini primer neodlučnog i neverodostojnog ponašanja EU. Naime, pod pokroviteljstvom EU 2013.godine potpisan je Briselski sporazum između zvaničnog Beograda i zvanične Prištine. Sporazum u potpunosti nije implementiran, a EU još uvek okleva da preduzme odgovarajuće mere. Takvo ponašanje EU uopšte ne iznenađuje kada se uzme u obzir da je EU bila svedok „kum“ Arbitražnog sporazuma između Republike Slovenije i Republike Hrvatske o rešavanju graničnog spora između te dve države. Kasnije, kada je došlo do zapleta u vezi provođenja sporazuma između dve strane EU se nije htela umešavati mada je bila garant tog sporazuma, koji je Hrvatskoj omogućio ulazak u EU. Čak, kada je i donesena zvanična odluka Arbitražnog suda o reševanju graničnog pitanja između Slovenije i Hrvatske, EU se ponašala kao da nije bila „kum“ tog sporazuma i nije se htela uključiti u njenu implementaciju, iako se radi od dve države članice EU. Hrvatska ne priznaje odluku Arbitražnog suda i odlučno odbija njenu implementaciju. Slična je situacija i u vezi Pelješkog mosta, jer je EU na sumnjiv način odobrila sredstva Republici Hrvatskoj za izgradnju tog mosta i time onemogućila Bosni i Hercegovini pravo na slobodan dostup do međunarodnih voda. Postavlja se pitanje, koliko je EU uopšte verodostojna i koliko joj se više može verovati?

Iako su sve države Zapadnog Balkana pogođene maćehinskom politikom EU, u poslednje vreme ta politika najviše štete nanosi Srbiji i Severnoj Makedoniji. Nerešavanje kosovskog pitanja drži celi region u stanju neizvesnosti i latentne nestabilnosti. Uvođenje taksi na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine dodatno komplikuje ionako komplikovane odnose u regionu. Severna Makedonija je napravila istorijski napredak pod vodstom premijera te države Zorana Zaeva i zaslužila je, da joj se odredi datum za početak zvaničnih pregovora sa EU, a EU još uvek okleva. Takvo ponašanje zvaničnog Brisela može se vratiti kao boomerang samoj EU, jer bez jasne politike prema Zapadnom Balkanu i proširenju za EU ovaj prostor može biti zauvek izgubljen. Naime, države Zapadnog Balkana mogu promeniti svoju geopolitičku orijentaciju, posebno u situaciji kada se EU nalazi u dubokoj krizi i kada se ne zna njena predvidljiva budućnost.

Briselska administracija slovi kao poprilično korumpirana, analitičari i istraživači često navode primer albanskog premijera Edija Rame, koji je na sumnjiv način i koji se povezuje sa korupcijom uspeo ostvariti određene nedozvoljene uticaje u Briselu.

Iako je Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu osnovan još daleke 2015.godine, postao je operativan u julu 2017.godine nakon usvajanja Pravilnika o postupku i dokazima za vođenje krivičnog postupka. Specijalni sud još uvek ne radi u punom kapacitetu. Potrebno je utvrditi sudske činjenice o dešavanjima na Kosovu tokom ratnog perioda kroz poštene i transparente sudske procese, jer bi to vodilo relaksaciji odnosa i kasnije pomirenju.

Analitičari smatraju, da bi početak rada Specijalnog suda na Kosovu rešio mnoga pitanja i sasvim sigurno pokrenuo zastali tzv. Briselski dijalog između zvaničnog Beograda i Prištine. Činjenica je, da je EU izgubila kontrolu nad procesom. Potreban je novi pristup i nova ideja kako voditi dijalog do kraja, jer sadašnji pristup nije uspeo Otvara se pitanje, da li su pojedini međunarodni krugovi toliko korumpirani da blokiraju početak rada Specijalnog suda, koji bi morao procesuirati čelnike Kosova, među kojima je sasvim sigurno broj 1 aktuelni predsednik Kosova Hashim Thaçi.

Analitičari smatraju, da je odlaganje početka rada Specijalnog suda ustvari odlaganje budućnosti Kosova i odlaganje uvođenja bezviznog režim sa državama EU. Predsednik Kosova Thaçi umesto, da sam pokrene svoje procesuiranje pred Specijalnim sudom i u transparentnom sudskog procesu dokaže svoju nevinost ili krivicu drži građane Kosova kao svoje taoce i tako kriminalizuje celi jedan narod. Sve to zabrinjava kada se zna da su u te aktivnosti umešani i pojedini međunarodni zvaničnici i kada se takvo delovanje povezuje sa kriminalom i korupcijom.

Potpisanim Briselskim sporazumom između zvaničnog Beograda i Prištine 2013.godine između ostaloga predviđeno je i osnivanje Zajednice srpskih opština (ZSO) na Kosovu.

Analitičari su istraživali, zašto nije formirana ZSO kada je ZSO dio Briselskog sporazuma. Kosovska strana na početku se nije protivila formiranju ZSO, da bi kasnije promenila mišljenje usled političkog delovanja Milorada Dodika u bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska. Naime, kosovski zvaničnici razumeli su, da se način delovanja Dodika u entitetu Republika Srpska može preslikati i na Kosovo kroz ZSO što su želeli sprečiti. To još jednom pokazuje da region deluje po sistemu spojenih posuda. To i ne iznenađuje, jer je Dodikovo političko delovanje nanelo ogromnu štetu srpskim nacionalnim interesima i po ocenama analitičara Dodik se prema tome kriteriju uvrštava odmah iza Slobodana Miloševića.

Nije nikakva tajna da Dodikovo nekonzistentno političko delovanje, koje se pokazuje i u tome, da je svojim javnim izjavama čak tadašnjem srpskom državnom vrhu pripisao odgovornost za raspad Jugoslavije i time abolirao moguće druge saučesnike u tome poduhvatu. Naime, Dodik ponavlja tezu da Bošnjaci u Bosni i Hercegovini ne smeju ponavljati greške srpskog rukovodstva prilikom raspada SFRJ i time je svu odgovornost za raspad SFRJ prebacio na srpsko rukovodstvo. Dodikovo političko delovanje pokazuje da je postao „suvišan“ i da nikome nije dobro da u svojoj blizini ima lice sa američke „crne liste“, a kamo li za političkog saveznika.

U postojećoj konstalaciji političkih odnosa u najtežoj poziciji nalazi se aktuelni predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, koji je ipak faktor mira i stabilnosti u nestabilnom okruženju. Vučić je svestan činjenice, da je građanima Srbije potrebno obezbediti izvesnu budućnost i da je potrebno završiti dijalog između zvaničnog Beograda i Prištine kako bi Srbija ubrzano krenula napred, a da je pri tome najvažniji zadatak ekonomska obnova, razvoj države i zaustaviti trend iseljavanja iz Srbije. Trend iseljavanja iz država Zapadnog Balkana je posebno intenzivan posle odluke nemačkih vlasti, da olakšicama omoguće dolazak radne snage sa Zapadnog Balkana od 1.januara 2019.godine.

Ukidanje taksi na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine, koje je uvela administracija u Prištini predstavlja test za EU i njen kredibilitet na Zapadnom Balkanu. Takođe, postojanje viznog režima između Kosova i Bosne i Hercegovine pokazuje svu (ne)verodostojnost politike EU u regionu.

Predstojeći sastanak u Parizu u organizaciji nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Emmanuela Macrona 1. jula 2019.godine biće ilustrativan i pokazat će u kome smeru će ići Zapadni Balkan i kakav je faktički odnos EU prema Zapadnom Balkanu.

Doprinos relaksaciji odnosa u regionu može predstavljati ukidanje taksi za uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine od strane kosovskih vlasti. Dodela datuma za početak pregovora sa EU Severnoj Makedoniji može predstavljati znak ohrabrenja i pokušaj vraćanja narušenog poverenja u EU. Učešće predsednika Srbije Aleksandra Vučića na inauguraciji novog predsednika Republike Severne Makedonije Steve Pendarovskog predstavlja pozitivan signal otopljavanja odnosa između dve države i znak da može doći do značajnog unapređenja tih odnosa.

Najviše zabrinjava aktuelna situacija u Republici Albaniji i političko delovanje albanskog premijera Edija Rame, koji sve više podseća na „albanskog Miloševića“. U Albaniji može doći do oružanog konflikta i već sada postoje naznake mogućeg građanskog rata. Albanija je 1991. i 1997.godine već bila na rubu građanskog rata. Albanska opozicija je najdržavotvornija od svih opozicija u regionu i snažno se suprotstavlja omraženom režimu Edija Rame.

Analitičari smatraju, da ukoliko se želi obezbediti napredak na Zapadnom Balkanu od velike važnosti je pripremiti predstojeći samit u Parizu 1.jula 2019.godine, koji mora predstavljati pozitivnu prekretnicu i pokazati praktičan i vidljiv napredak, a pre svega, mora doći do ukidanje taksi na uvoz robe iz Srbije i BiH od strane kosovskih vlasti, mora se omogućiti nastavak pregovora između zvaničnog Beograda i Prištine i potrebno je dati jasne garancije, da će Severna Makedonija na jesen dobiti datum za početak zvaničnih pregovora sa EU. Odlaganje lokalnih izbora u Albaniji, koji su zakazani za 30.juni 2019.godine je neizbežno, a put ka stabilizaciji situacije u Albaniji je formiranje tranzicione Vlade, koja će pripremiti teren za fer i poštene izbore, jer Edi Rama Albaniju uvodi u građanski rat. Kao finale sređivanja situacije u regionu na red dolazi Bosna i Hercegovina.

Analitičari smatraju, da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima demokratski legitimitet i politički potencijal, da reši najteža državna pitanja kao što je pitanje Kosova. Relevantna istraživanja pokazuju da predsednik Srbije Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) uživaju podršku među biračima, koja je uvek iznad 50% podrške. Zbog toga je od međunarodnog značaja, da dođe do finalnog dogovora između zvaničnog Beograda i Prištine.

Više od pola godine traju protesti u Srbiji. Protesti su u početku bili protesti građana, da bi kasnije proteste zloupotrebila odnosno „ukrala“ opozicija i prisvojila kao svoje. Građanski bunt ima dugu tradiciju u Srbiji. U pojedinim segmentima građanski protesti bili su opravdani, ali u osnovi radi se o protestima, koji su dirigovani od dela opozicije i pojedinih centara moći iz inostranstva.

Ključan zahtev protesta je traženje odlaska sa vlasti predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ne postoji jasan politički program opozicije osim zahteva za smenom Vučića.

Analitičari smatraju, da je opozicija u Srbiji nedorasla aktuelnom političkom trenutku i građani Srbije moraju potražiti nekompromitovane opozicione političke lidere sa jasnim političkim programom. Zanimljivo je, da Srbija ima najveći priliv stranih direktnih investicija u regionu u 2018.godini, zabeležila je rast čak od 44% odnosno na 4,1 milijarde dolara. Zbog toga je važno održati političku i ekonomsku stabilnost kako se pozitivan trend ne bi zaustavio.

Iako je Srbija zabeležila najveći rast stranih direktnih investicija u regionu i pokazala spremnost da pred kraj rumunskog predsedavanja EU otvori još pet pregovaračkih poglavlja sa EU, još uvek je na udaru snaga, koje žele destabilizovati tu zemlju, koja predstavlja važan faktor stabilnosti na Balkanu. Aktuelna događanja u Albaniji i prisutna nestabilnost u regionu pokušavaju se preneti na Srbiju. Opravdanim se postavlja pitanje kome odgovara izazivanje haosa na Balkanu i koje se namere skrivaju iza toga. Nije nikakva tajna, da su na prostorima Balkana domaće političke snage često u funkciji i/ili instrumentalizovane za ostvarenje stranih interesa.

Analitičari smatraju, da je važno obezbediti mir i stabilnost u regionu, svaka destabilzacija Srbije mogla bi ugroziti celi region i pokrenuti spiralu nasilja. Samit u Parizu 1.jula 2019.godine ne treba da se održi ukoliko se oceni, da nema promena na terenu od poslednjeg samita u Berlinu.

Analitičari smatraju, da je metodološki netačno poređenje između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera Mađarske Viktora Orbána. Poznato je, da je temelj politike premijera Orbána antimigrantska i antimuslimanska politika i žestoko suprotstavljanje Georgu Sorosu. Vučićeva politika po tim aspektima je potpuno drugačija. Srbija, iako nije bogata zemlja, prema migrantima se ponašala najhumanije shodno svojim mogućnostima. Takođe, Vučićeva politika nije antimuslimanska, jer je muslimanska zajednica u Srbiji tokom njegove vladavine doživela afirmaciju i razvija odlične odnose sa islamskim svetom. A kada je u pitanju George Soros ima redovnu komunikaciju i saradnju sa njim i njegovim sinom Alexandrom Sorosem, koji je potpredsednik Fondacije Otvoreno društvo.