Profesor Škole za napredne međunarodne studije američkog Univerziteta "Johns Hopkins" Edward Joseph istakao je da su, poslije sastanka u Ohridu, Aleksandar Vučić i Albin Kurti pohvaljeni za političku hrabrost, iako njih dvojica ne pokazuju gestove dobre volje kao što su to činili lideri Grčke i Sjeverne Makedonije poslije Prespanskog dogovora.
Trebalo je da vidimo gestove dobre volje, kao što su povratak Srba u kosovske institucije i učestvovanje svih stranaka na lokalnim izborima, a ne paljenje automobila sa registarskim tablicama – propraćeno pozitivnom retorikom iz Prištine, rekao je Joseph za portal European Western Balkans (EWB).
To je trebalo da bude posebno imperativ za Beograd, jer je Priština ta koja ima prvu veliku obavezu, stvaranje Zajednice srpskih opština, naveo je on i dodao: „Zamislite da je Vučić odmah rekao da ohrabruje kosovske Srbe da se ponovo priključe kosovskim institucijama i učestvuju na lokalnim izborima“.
To bi bio stav poput Aleksisa Ciprasa i Zorana Zaeva, istinski korak ka implementaciji, koji bi oklijevanje ili kritiku Kurtija učinio očigledno neprihvatljivom, predočio je Joseph.
Lideri EU i SAD pohvalili su Vučića i Kurtija za „političku hrabrost“, ali ni jedan ni drugi to ne pokazuju na način na koji su Cipras i Zaev radili, na izuzetno teškim i nepopularnim obavezama, objasnio je.
Joseph je naveo da EU i SAD imaju svoje obaveze da omoguće da ovaj sporazum funkcioniše i više ne mogu da se oslanjaju na svoju omiljenu frazu kada je u pitanju dijalog – „to je na pregovaračkim stranama“.
Ta fraza više nije tačna, prvo, zato što su EU i SAD izabrale da proglase da postoji zadovoljavajući sporazum i odbacile potrebu za još jednom rundom pregovora, naglasio je Joseph i upozorio da, ako sporazum propadne, to će biti neuspjeh ne samo Beograda i Prištine, već i Brisela i Vašingtona.
On je ocjenio da je očigledno da politička situacija nije pogodna za postizanje trajnog sporazuma.
Joseph je ukazao da nema zemlje u Evropi koja se suočava sa većim prijetnjama svom suverenitetu i teritorijalnom integritetu od Ukrajine.
Poput Španije i drugih zemalja nepriznavača, Ukrajina se plaši da će stvoriti „presedan“ nad Krimom ili drugim teritorijama koje je anektirala Rusija, ocjenio je on.
„Zašto bi Ukrajina priznala Kosovo? Zato što bi priznanje Kijeva konačno ujedinilo NATO po tom pitanju, okončavajući Putinovu sposobnost da to pitanje iskoristi. Umjesto da omogućava Rusiji i Srbiji da tvrde kako je nezavisnost Kosova dokaz njihove viktimizacije od Zapada, Ukrajina bi afirmisala suprotno: da se etno-nacionalni sporovi moraju rješavati demokratskim sredstvima, a ne agresijom, jednostranim ukidanjem autonomije, represijom, masovnim proterivanjem i drugim nasilnim sredstvima“, zaključio je Joseph.
To je trebalo da bude posebno imperativ za Beograd, jer je Priština ta koja ima prvu veliku obavezu, stvaranje Zajednice srpskih opština, naveo je on i dodao: „Zamislite da je Vučić odmah rekao da ohrabruje kosovske Srbe da se ponovo priključe kosovskim institucijama i učestvuju na lokalnim izborima“.
To bi bio stav poput Aleksisa Ciprasa i Zorana Zaeva, istinski korak ka implementaciji, koji bi oklijevanje ili kritiku Kurtija učinio očigledno neprihvatljivom, predočio je Joseph.
Lideri EU i SAD pohvalili su Vučića i Kurtija za „političku hrabrost“, ali ni jedan ni drugi to ne pokazuju na način na koji su Cipras i Zaev radili, na izuzetno teškim i nepopularnim obavezama, objasnio je.
Joseph je naveo da EU i SAD imaju svoje obaveze da omoguće da ovaj sporazum funkcioniše i više ne mogu da se oslanjaju na svoju omiljenu frazu kada je u pitanju dijalog – „to je na pregovaračkim stranama“.
Ta fraza više nije tačna, prvo, zato što su EU i SAD izabrale da proglase da postoji zadovoljavajući sporazum i odbacile potrebu za još jednom rundom pregovora, naglasio je Joseph i upozorio da, ako sporazum propadne, to će biti neuspjeh ne samo Beograda i Prištine, već i Brisela i Vašingtona.
On je ocjenio da je očigledno da politička situacija nije pogodna za postizanje trajnog sporazuma.
Joseph je ukazao da nema zemlje u Evropi koja se suočava sa većim prijetnjama svom suverenitetu i teritorijalnom integritetu od Ukrajine.
Poput Španije i drugih zemalja nepriznavača, Ukrajina se plaši da će stvoriti „presedan“ nad Krimom ili drugim teritorijama koje je anektirala Rusija, ocjenio je on.
„Zašto bi Ukrajina priznala Kosovo? Zato što bi priznanje Kijeva konačno ujedinilo NATO po tom pitanju, okončavajući Putinovu sposobnost da to pitanje iskoristi. Umjesto da omogućava Rusiji i Srbiji da tvrde kako je nezavisnost Kosova dokaz njihove viktimizacije od Zapada, Ukrajina bi afirmisala suprotno: da se etno-nacionalni sporovi moraju rješavati demokratskim sredstvima, a ne agresijom, jednostranim ukidanjem autonomije, represijom, masovnim proterivanjem i drugim nasilnim sredstvima“, zaključio je Joseph.
