Omladina na Kosovu je veoma ambiciozna i spremna za rad i progres. Kad dođe do smene generacija na svim i institucionalnim i društvenim sferama, Kosovo može biti mala i veoma perspektivna evropska zemlja.
To smatra reditelj Edin Alija, režizer sa Kosova, koji je bio sagovornik u okviru projekta portala Danasa "Druga strana Kosova".
Njegov poslednji film "Nikome Ništa" veoma je jedinstven jer na njemu sarađuju bošnjački, albanski i srpski umetnici, i kao takav, prema rečima sagovornika, prikazuje Kosovo kao zemlju multietničke saradnje i tolerancije, a naše umetnike kao pojedince koji su apsolutno spremni razumeti drugu stranu i bez ikakvih predrasuda i predumišljaja spremni da sarađuju.
Alija je u okviru projekta portala Danasa „Druga strana Kosova“ odgovarao na naša pitanja, pitanja rediteljke Senke Domanović, i pitanja čitalaca sa društvenih mreža.
Projekat ima za cilj da približi kosovskoj i srpskoj javnost informacije koje nisu plasirale političke elite, ni s jedne strane, već nezavisni građani javne i kulturne scene Kosova.
Pitanja Danasa:
Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?
– Mislim da se dosta radi, što se tiče kosovske strane, na normalizaciji odnosa naših zemalja, ali smatram, bar na osnovu informacija koje posedujem, da to nije slučaj i sa srpske strane. Normalizacija, osim političkih demagogija, ima i psihološku prirodu. Normalizovati odnose takođe znači prihvatanje nekog drugog i drugačijeg, što je u ovom slučaju najveći problem na kome treba raditi. Jedan tipičan primer ovoga jeste „Mirdita, dobar dan” festival koji se održava i u Prištini i u Beogradu. Tokom posete umetnika iz Prištine u Beogradu je bilo protesta pa i pretnji umetnicima iz Prištine. To nije bio slučaj sa umetnicima iz Beograda kada su boravili u Prištini. Jako mali, ali značajan detalj.
Šta mislite o procesu normalizacije koji trenutno sprovode vlasti u Prištini i Beogradu?
– Mislim da ima dosta nerešenih problema koji zahtevaju razgovor i rešenje.
Da li je moguće da će proces normalizacije okončati političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba 1990-ih?
– Uzimajući u obzir politička dešavanja prethodnih godina, pa i decenija, rešenje se konstantno spominje, ali nikako se do njega ne može doći. Mislim da ne moraju nužno biti oni koji će rešiti problem.
Koje su dominantne teme kojima se bavite kroz režiju, predavanja i kako ih birate?
– U mojim filmovima najviše se bavim socijalnim problemima kosovskog društva. Naše društvo je u razvoju, i kao takvo daje dosta prostora za posmatranje i izvlačenje filmskog materijala koji je relevantan za ovaj period. Zanimaju me životi prostih ljudi, njihove potrebe, njihovi problemi, njihov posao, njihove odluke kao i njihove promene u životu… Biram ih na način što konstatno pratim svoje drugare, kolege kao i njihovo delovanje u privatnom životu i izvlačim detalje i momente na kojima kreiram čitavu filmsku realnost.
Moj poslednji film „Nikome Ništa” jeste prvi film na bosanskom jeziku na Kosovu. On se razlikuje od mojih drugih filmova jer ulazi u jedan istorijski deo našeg društva gde je ženska sudbina bila određivana od strane njihovih roditelja. Siromašne porodice su 70-ih godina prošloga veka na Kosovu često udavale svoje ćerke za starije muškarce iz bogatijih porodica ne bi li priuštili sebi bolju finansijsku situaciju. Istina daleko, daleko manje, ali fenomen je i danas prisutan u jednom malom delu Kosova, uglavnom ruralnom, i kao takav bio je jako snažan kao motiv za snimanje ovog filma.
Film je jako jedinstven jer na njemu učestvuju bosnjački, albanski i srpski umetnici, i kao takav prikazuje Kosovo kao zemlju multietničke tolerancije i saradnje, a naše umetnike kao pojedince koji su apsolutno spremni razumeti drugu stranu i bez ikakvih predrasuda i predumišljaja spremni da sarađuju.
Član ste projekta Kosovo&Serbia – Intercultural Icebreakers, koji je cilj projekta i šta je kroz njega do sada postignuto?
– Kosovo&Serbia je bilo sjajno iskustvo i za mene i za moje drugare koji su bili članovi ovih višednevnih radionica. Cilj radionica jeste bukvalni prijevod Icebreaking. Bili smo u višednevnoj poseti Beogradu kao i u Novom Sadu, pa smo onda posetili Prištinu i Prizren, što je strateški jako dobro smišljeno s obzirom da se veći dio umetničkih događanja dešava baš u tim gradovima. Radionice su bile jako interaktivne i u procesu različitih aktivnosti došlo je do stvaranja prijateljstava, što mislim da je ujedno i bio cilj organizatora i smatram da su u tome bili jako uspešni.
Da li biste sarađivali sa srpskim rediteljima, na koju temu, i da li možda imate nekog favorita sa kojim biste radili?
– Osim studenta iz FDU u Beogradu sa kojima sam već sarađivao prethodnih godina, hteo bih da upoznam Mikija Manojlovića i pričam o brojnim izazovima u njegovoj bogatoj karijeri.
Pitanja rediteljke Senke Domanović:
Šta mislite o kino klubovima kao samoorganizovanim kolektivima i o kino amaterizmu generalno?
– Mislim da su kino klubovi jako produktivni za omladinu jer se uglavnom na takvim događajima javljaju super inicijative za bilo kakvu društvenu akciju. Uglavnom su te akcije inspirisane filmovima koji se selektivno biraju od strane ljudi koji vode te kino klubove.
Kako vidite razliku između dokumentarnog i igranog filma?
– Razlika je u konstruisanju čitave radnje. Dokumentarni film mnogo više pruža priliku spontanim i neplaniram pokretima ili radnjama koje su svakako jako moćne za dokumentarne filmove jer su veoma iskrene i realne i direktno prikazuju emotivno stanje junaka o kome se govori. Isto mislim da je razlika u tome što dokumentarni film pruža priliku namernog provociranja realnosti radi željenog rezultata, što uglavnom u igranim filmovima nije slučaj.
Na čemu trenutno radite?
– Radim na svom diplomskom filmu na fakultetu. Tema je socijalna i dosta aktuelna na Kosovu. Radi se o problemima studenata iz ostalih gradova koji žive i studiraju i rade u Prištini kao i konfrontaciji sa problemima na privatnom planu. Uglavnom su problemi razumljivi za moju generaciju. Drugim rečima, tretira taj namerno izabran trenutak glavnog junaka kad se u njegovom životu pojavljuju problemi sa kojima se on lično mora konfrontirati bez ičije pomoći. Takođe sam producent na projektu finansiranom od Centra za kinematografiju Kosova u polju razvoja scenarija.
Pitanja čitalaca sa društvenih mreža
Koji su svakodnevni problemi sa kojima se ljudi na Kosovu susreću?
– Ima dosta problema na Kosovu, počevši od velike stope nezaposlenosti, sigurnosti na poslu, obrazovnom sistemu, visokom stepenu korupcije…
Da li posećujete pozorišta i bioskope, koji su trenutno najatraktivniji filmovi i serije na Kosovu, a koji, prema Vašem mišljenju, najkvalitetniji?
– Otkad je Kosovo dobilo pravo na Oskara, i otkad je film „Shok” bio nominiran za kratki film, na Kosovu vlada neverovatan entuzijazam i publike i industrije za stvaranje što boljih filmova. Donedavno su u bioskopima vladala dva jako personalna i dosta snažna filma „Cold November” Ismeta Sijarine i „Marriage” Blerte Zećiri, koji su bili na dosta prestižnih festivalima a ujedno su super prihvaćeni od domaće publike. Što se tiče serijala, publika obično zahteva komične serijale i uglavnom se samo to proizvodi i retko šta više od toga.
Kako vidite život na Kosovu za deset godina?
– Iako vlada veliki stepen nezaposlenosti, omladina na Kosovu je jako ambiciozna i spremna za rad i progres. Kad dođe do smene generacija na svim i institucionalnim i društvenim sferama, Kosovo može biti mala i veoma perspektivna evropska zemlja.
