Ta moja plazma kao da je bila transparent sa nekom uvredljivom porukom okačenom iznad glave. Kolege novinari, koji bi prošli pored mog stola, ne bi propustili priliku da me, doduše sa podsmehom, pitaju „kako me nije sramota što jedem plazmu“ ili bi komentarisali „haha, pa ti si pravi izdajnik“
Draga Jelena,
Danas bih da ti pričam o hrani, i to ne o dekadentnim ostrigama ili kompleksnim francuskim jelima. Pričala bih ti o plazmi, najobičnijem keksu koji nije niti kompleksan niti dekadentan, ali zato je na Kosovu zadnjih par meseci postao najtraženija roba.
Ja sam, a pretpostavljam da to radiš i ti, a znam da to rade i mnogi drugi, uvek nosila malu kutiju plazme u ruksaku kada bih bila ceo dan na terenu ili kada bih putovala. Čvrsta crvenkasta kutija čuva keksiće od mrvljenja, a sam keks je na čudesan način slatkast, ali ne i presladak, suv ali ne presuv da se lepi na dnu grla kao drugi slični proizvodi. Mislim da je jedini proizvod kojeg se sa preciznošću sećam iz detinjstva, a i moj tata ga posebno voli, tako da smo ga uvek imali u većim zalihama.
Pre par godina je Pokret Samoopredeljenje pokrenuo akciju za bojkot srpskih proizvoda. Ništa što nismo ranije videli u Hrvatskoj ili drugim delovima zapadnog Balkana kada eliti trebaju prazni politički potezi radi popravljanja rejtinga u domaćoj javnosti, iako oni niti olakšavaju, a niti menjaju situaciju na terenu. Samoopredeljenje je pokrenulo ovu kampanju sa izgovorom da nije fer da se toliko uvoze srpski proizvodi (godišnje u vrednosti preko 300 miliona evra) kada Srbija aktivno radi protiv međunarodnog priznanja Kosova. Nije se uzelo u obzir da tržište ne poznaje logiku sitnog političkog prepucavanja i sledi svoj put, gde će onima koji žele da plate dostaviti šta god im padne na pamet, pa makar to bio nepretenciozni mali keksić.
Za razliku od takse koju je na uvoz srpske robe u novembru prošle godine uspostavio Ramuš Haradinaj, ova akcija od strane Samoopredeljenja nije imala zakonsku podlogu. Ali su se zato u Prištini pojavili posteri sa dve slike, jedna pored druge. Sa jedne strane je bila mala skromna plazmica, u svima poznatom obliku sa zaobljenim krajevima i na beloj pozadini. Sa druge, masa ljudi koja nosi kovčeg na leđima, tako pozicioniran da se „jasno“ vide njegova sličnost sa oblikom plazme. Sudeći po garderobi onih koji su nosili kovčeg na drugoj slici i nekog generalnog konteksta slike, moglo se pretpostaviti da se radi o osobi stradaloj u ratu. Poruka postera je bila jako jasna – jedete li plazmu, gazite po njihovom žrtvovanju, ili ne poštujete njihovu patnju.
Tog leta sam pratila jedan filmski festival kod nas, a leto je bilo toplo i sparno, kako samo zna biti. Dok sam se polivala vodom – da, bukvalno polivala vodom koja bi se u roku od sekunde osušila – i pokušavala da smislim sažete priče o filmovima koje sam gledala, trebalo mi je nešto da grickam a da mi ne bude preteško za stomak, dok se borim sa pretoplom novinarskom salom koja nikad nije dovoljno klimatizovana. Mini plazma sa čokoladom, makar se istopljena čokolada lepila po prstima, predstavljala mi je spas.
Ta moja plazma kao da je bila transparent sa nekom uvredljivom porukom okačenom iznad glave. Kolege novinari, koji bi prošli pored mog stola, ne bi propustili priliku da me, doduše sa podsmehom, pitaju „kako me nije sramota što jedem plazmu“ ili bi komentarisali „haha, pa ti si pravi izdajnik“. Ovo drugo vidim kao benignu opasku, jer mi je jasno da biti proglašen izdajnikom jeste najveći kompliment koji možeš dati novinaru na ovim prostorima. Ali prva opaska, gde mi kolege i koleginice govore da treba da me bude sram što nešto jedem, ostala mi je urezana u pamćenje. Nastavila sam da tu plazmu kupujem svaki dan i da je stavljam na sve prometnijim mestima pored laptopa. Nakon nekog vremena su prestali da je pominju. Čak bi se sami poslužili, iako neponuđeni.
Narednog leta, isto tako paklenog, šetala sam se sa tadašnjim momkom iz Hrvatske po Beogradu, grickajući plazmu. Njegovo detinjstvo, obeleženo mnogim godinama izbeglištva, nije imalo puno sentimentalnih uspomena vezanih za plazmu – naprotiv, imao je averziju prema palenti i mleku u prahu, namirnicama koje je jeo dok je išao od jedne izbegličke lokacije na drugu.
Pošto je plazma ipak dosta suva, tražila sam Janu – i to od limuna i limete, da naglasim, ako nisi shvatila da sam slaba na sve slatko. Stanemo pred prvi kiosk, potražim Janu od limuna i limete. Gospođa složi kiseli izraz lica i kaže „Ne držimo mi Janu“. Ista se stvar ponovila u drugim kioscima, i nekim prodavnicama. Konstantno mi se nudi neka druga varijanta slatkaste vode – momak, koji sad postaje nestrpljiv, mi govori da odustanem od te vode i kupim bilo šta drugo. A ja, tvrdoglava kao što jesam, nastavljam kao da želim samo tu hrvatsku vodu. Nisam je tada našla nigde u Beogradu. Nisam ni uspela da izazovem neko besmisleno ali simbolično pomirenje hrvatske vode i srpskog keksa u mom stomaku, ili, na kraju krajeva, da se sama suprotstavim tom glupom asociranju najbazičnijih namirnica sa nekom nacijom ili državom.
Od kako je uvedena sto postotna taksa prema srpskim proizvodima na Kosovu, u Prištini se teško nalazi plazma keks. Sad ga i ja primećujem sa blagom dozom ljubomore, kad vidim da neko u gradu nosi kesicu ili kutijicu plazme pitajući se je li naišao na skrivene zalihe koji nisu svima dostupni. Sa prijateljima razmenjujemo slike Bambi plazmica složenih po tezgama prodavnica pored crnogorske i italijanske plazme, koje su se odjednom i naveliko pojavile svuda u Prištini. Tržište uvek pobeđuje, posebno u trenucima kada se ljudi prepucavaju oko gluposti.
Ovo ti pišem iz Berlina, gde sam došla u posetu sestri. Ona je već par godina tu, i do sada smo joj svaki put kad bi neko putovao za Berlin slali plazmu – ona insistira da je srpska verzija plazme za izvoz („Lane“) koju može da kupi u Berlinu, slabijeg kvaliteta. Sumnjam, ali verovatno je i njoj ta simbolična poveznica sa plazmom sa kojom smo odrasle jednako jaka kao kod mene. Prošlog puta, kada je bila u Prištini, sa sobom je odnela zadnja pakovanja plazme koja je mama sakrila od mene i tate, tako da sam joj u ovu posetu ponela bajadere.
Moram ti reći da je zanimljivo nekada pročačkati po istoriji nekog proizvoda. Plazme su, ako se da verovati internetu, originalno italijanski proizvod zvani „plasmon“ – to su iste italijanske plazme koje sad možeš kupiti u Prištini. Navodno su izmišljene u Italiji početkom 20. veka i sastojale su se od velike količine plasmona, hranljivog sastojka iz suvog mleka. Toliko je bio hranljiv da ju je Ernest Šaklton poneo sa sobom na ekspediciju na Antarktik, irski dramaturg Džordž Bernard Šo ju je jeo dnevno, a pisac Mark Tvejn je čak ulagao u međunarodnu korporaciju koja je proizvodila plazmu, govoreći da se plazma mora jesti svakodnevno, i to „rastvorena u čaši mleka!“
Sad se plazma smatra „srpskim proizvodom“ za one koje poslastice brkaju sa politikom. A bajadera koju sam sestri ponela u Berlin se smatra „izvorno hrvatskim proizvodom“ i ne pominje se ruska opera Bajaderka, po kojoj je dobila ime u vreme kada su „NaMa“ prodavnice (skraćenica od ruskog za „Naš Magacin“) otvorene po Zagrebu. Ove prodavnice i dalje stoje po nekim delovima grada. U međuvremenu, ja ću nastaviti da se radujem bilo kojoj plazmi ili bajaderi koju budem zatekla u prodavnici ili na nečijem kuhinjskom stolu, zbog najtoplijih asocijacija sa hranom sa kojom sam odrasla i sa kojima politika nema pravo da se igra.
Do narednog, uzbudljivog, dopisivanja,
Una
Una Hajdari je slobodna novinarka. Teme koje obrađuje obuhvataju dešavanja na Zapadnom Balkanu i pitanja koja se odnose na krajnje desničarske i nacionalističke grupe. Ona uglavnom izveštava za američke medijske kuće, kao što su The New Republic, Foreign Policy, The Nation i druge. Takođe izveštava za nemačke medijske kuće. Karijeru je započela u postkonfliktnom Kosovu, fokusirajući se na izveštavanje o međuetničkim pitanjima na Kosovu – temi kojoj je posvećena i dan danas. Bila je članica (saradnica) Međunarodne ženske medijske fondacije, Tehnološkog instituta u Masačusetsu, Fondacije „Robert Bosch“, Škole novinarstva u Berlinu i mnogih drugih.
