Zamjena teza i monolozi koji zatrpavaju problem postali su više nego rašireni manir vlasti u Beogradu.
Ovde zaređali "najradosniji praznici" pa bi red nalagao da se započne jednom veselom anegdotom o dramatičnim događajima koja ih, videćemo, lepo ilustruje.
Gore, ispod naslova imenovani, imao je davno u komšiluku u selu jednu porodicu Vlaha čiji sinovi – Jovan i Stanko – čim su dorasli za ženidbu, krenuše da se svako malo, naizmenično, žene i raženjavaju.
Majka im je to dramatično doživljavala, a na nedovoljno razrađenom srpskom to jednom ovako opisala: "Nemam pamet šta da činim! Ne se ženji Stanje, se ženji Jovanje, ne se ženji Jovanje, se ženji Stanje.“ Očajna majka, ne snalazi se kad ko tera staru i dovodi novu snajku!
Političko-aferaška situacija u Srbiji u međudnevnici između već proslavljenih i nadolazećih praznika daje dosta povoda za analogiju s ovom anegdotom. S tom razlikom što su se u situaciji majke našli analitičari, javnost pa i opozicija, dok politička familija na vlasti sa sve sinovima, ocima i snajkama, spretno rukovodi „venčanjima i razvodima“, mnoge i sama izazivajući.
Niz slučaja u "familijarnoj dramatici“
Da se nije Ivica Dačić „zavadio“ sa Makedonijom, pa i Crnom Gorom, „familijarna dramatika“ mogla bi se održavati na kontroverze da li treba i ko će ići na proslavu Dana Republike Srpske. Da toga, pak ,nije, „nestašna familija“ bi sekirala „majku“ iznenadnom, hitnom brzom i , naravno – kontroverznom prodajom 109 državnih stanova i drugih nekretnina.
No bi se i to još brže zaboravilo, pošto su francuski „policijski svati“ prihapsili višeg premijera Kosova Ramša Haradinaja po srpsko-interpolskoj poternici iz 2004. pa je to podiglo svadbarsko-patriotski moral i naboj. Do tačke ozbiljnih upozorenja da je time doveden u pitanje i sam „briselski proces“, a da se i ne priča o potrebi preispitivanja optužnica po kojima se prave poternice, od kojih pojedine vuku „argumente“ još iz Miloševićev(sk)og vakta.
Onda jedan tamo Božović, posle svih funkcija u svim postpetooktobarskim vlastima, trenutačno kao lični izaslanik premijera - pred zvanicama i pred licem Milorada Pupovca i hrvatskog premijera Andreja Plenkovića koji su predbožićnu srdačnost u Srpskom narodnom vijeću diplomatski usiljeno, ali ipak podnošljivo zatezali – izjavi nešto kao da će Srbija svim sredstvima braniti prava svoje manjine u Hrvatskoj.
Ali, šta je to pred činjenicom, što je, taman u času kad je predsednik Nikolić odrešito rekao da ide u Banjaluku na Dodikovu proslavu RS-a (rs- muška snaga, sa dva slova iz ukrštenih reči), iz Prištine stigla zabrana da isti taj Nikolić u miru Božijem provede Badnji dan (kad nastaju, tako nam Bog pomogao, i ovi veseli redovi o tugaljivoj temi!) u enklavastom Štrpcu, na Kosovu. Nije se, kažu, ispravno prijavio.
Kako, dakle, čitav ovaj niz, a mnogo toga ovde nije ni nanizano da ne „deplasira“ i tu, kako vlasti tvrde, izmišljenu i lažnu temu o hapšenju dvojice (u međuvremenu degradiranih) policajaca koji su se nešto bunili u vezi sa „još nerasvetljenim pokušajem ubistva premijera jula 2015. u Srebrenici.
Brzu presudu i kaznu magazinu NIN - slučaj od iste sorte kao ovaj prethodni – zbog duševnih povreda nanetih građaninu, ministru unutrašnjih poslova i da ne dodajemo.
Kontekst za konfuziju i samovolju
Gornji koloplet kriznih događaja koji, razume se, podrazumeva i "krizni menadžment“ i "krizni PR“, što vlast tako i razume , samo naoko nije povezan i samo naoko je "novogodišnja koincidencija. Ne, to je kontekst! I samo naivni mogu da slučaj policajaca, nekadašnjih pripadnika Službe za opservacije i dokumentiranje MUP Srbije Milana Dumanovića i Mladena Trbovića razumeju van njega.
Načelno, takav kontekst omogućava neometan nastavak već odavno uočene strategije srpskih vlasti da brzim smenjivanjem stvarnih i izmišljenih problema i afera produkuju konfuziju i neizvesnost u kojoj se uprošćeno rečeno, osim onog što se mora, uveliko radi ono što se hoće i poželi. A pritom se do neznatnosti može smanjivati ono što treba i mora. Stručno se to naziva – volontarizam, a narodski samovolja.
Već samo logično prepričavanje navalom vesti zakomplikovanog "slučaja policajca iz Potočara“ i najnovija reagovanja na njega, lepo će pokazati gde je ta razlika između "šta treba i šta se hoće“.
Ponovićemo redom: po priči ove dvojice, oni su jula 2015. upućeni, bez pismenog naloga i potrebne opreme „na teritoriju druge države“ da tamo tajno snimaju komemoraciju u Potočarima, kad je, tako se desilo, plastičnim flašama i kamenicama „atentatovan“ premijer Srbije. Po povratku bili su „zavedeni“ u papire kao da su bili u zapadnoj Srbiji.
Zbog toga, podneli su krivičnu prijavu protiv nekoliko visokih rukovodilaca MUP-a. Ona je odbačena kao neosnovana (ministar sada kaže puna laži), a oni su "odbačeni“ sa poslova koji su dotad radili. Pre nekoliko meseci o tome su posvedočili za televiziju čiji je ovo sajt, u međuvremenu su ih podržali i delovi profesionalnog sindikata.
Na kraju, ovih dana su uhapšeni po nalogu tužilaštva, a pošto je optužnica normirana kao "odavanje državne tajne“ (u izjavama pomenutoj televiziji i drugim) zadržani su i u dužem pritvoru.
Čitava je stvar dospela u javnost i proširila se dotle da se i vlastima omraženi zaštitnik građana Saša Janković zauzeo za istragu o tome u MUP-u. Jedan od njihovih advokata, donedavni istaknuti aktivista Demokratske stranke Vladimir Todorić, najavio je žalbu sa akcentom na pristrasnost tužiteljke koja se negde javno igrala upaljačem sa amblemom SNS-a.
Drugi pak branilac, Sead Spahović, uz ostalo, čini se "ubo“ je u srce problema, onako kako ga i ovaj tekst tretira. Kako, kaže, može da bude državna tajna nešto što je proglašeno – lažnim informacijama.
Jer, upravo to je bila poenta u najsvežijim ocenama ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića o slučaju kao i u „dopunama“ premijera Vučića. Prvi je za krivičnu prijavu policajaca protiv rukovodilaca rekao da u njoj nema ni trunke istine.
A i on i premijer su naglasili da je slanje policajaca u Potočare i potom u Banjaluku o „mitingu i kontramitingu“ potpuno legitimno i legalno jer se bazira na sporazumima dveju policija, srpske i republičkosrpske. A oni pak, proističu iz dokumenata o specijalnim vezama matice (zamalo ne stavismo – maćuške) Srbije i RS.
Odgovori sa zamenom teza
Ukratko – postoji sporazum, pa postaje nevažno da li su policajci slati tajno, a bez naloga, kao ni to što ovde neke „pravničke cepidlake“ ističu – da li se u slučaju Potočara sve moralo koordinirati i sa službama bezbednosti BiH kao druge države, a ne samo sa "entitetskim uniformama“ i policijom bez uniformi.
Ta zamena teza, zaobilaženje pitanja odgovorima na nepostavljena, odnosno monolozima koji zatrpavaju problem – postalo je više nego rašireni manir vlasti u Beogradu. Na taj način se izvrdava i ruglu izvrgava ma i najmanja sumnja u neku nezakonitost.
To potvrđuje i čitav „praznični kontekst“ od koga su krenuli ovi redovi. Primerice: odgovor na pitanje o hapšenju Haradinaja i odnosima sa Kosovom, premijer svodi na kontrapitanje - videćemo da li će Francuska pokazati da joj je više stalo do prava ili do politike.
Na pitanje o mogućem zaoštravanju sa BiH zbog odlaska ministara (rekao sam im na Vladi - ko hoće nek ide, ko neće nek ne ide) i predsednika Nikolića koga je Bakir Izetbegović odvraćao od prisustva ustavno nepriznatom praznovanju, Vučić kaže da mu je do mirne saradnje i podizanja bruto domaćeg proizvoda ne samo u Srbiji, nego i u regionu...
I s veštinom da svaku vodu okrene na svoju vodenicu dodaje još i taj "lični“ razlog što „mnogi nisu srećni ishodom napada u Srebrenici. Mnogi su se nadali i očekivali, verovatno iznenađeni mojom postojanošću i hrabrošću nekih drugih ljudi koji su uspeli da mi pomognu da izvučem živu glavu, mnogi bi želeli da se to završilo drugačije.“ (Šta, dakle pitate, da li su policajci išli bez naloga, kad ima sporazum, a još mene htedoše da ubiju!?
Po sličnom obrascu "razvijaju se“ i sve dosadašnje afere, od prisluškivanja, preko slučaja helikopter, do rušenja u Savamali – zahtevi za zakonitošću "pretapaju se“ u retorti vlasti u akte "lične mržnje“ prema odgovornima, a insistiranje na odgovornosti u suvišno zakeranje onih kojima nije do „najuspelijih reformi u istoriji.“
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
