Ukidanje kosovske autonomije 1989. godine bio je momenat kada se Jugoslavija raspala, ono poslije bila je tehnika, kaže u intervjuu za RSE filozof i politički analitičar Shkelzen Maliqi. Njegova knjiga "Kosovo i raspad Jugoslavije”, obuhvata pogled na zrelo doba Jugoslavije i njen kraj iz ugla kosovskog intelektualca koji, govoreći o sebi, otvara čitavu panoramu događaja - od revolucionarne 1968., preko demonstracija 1981. na Kosovu, pa sve do produbljivanja kosovske krize, uspona srpskog nacionalizma i ukidanja autonomije Kosova. Knjigu čine autorovi intervjui i razgovori sa novinarom Batonom Haxhiuom, a izdanje na srpskom jeziku objavilo je udruženje Links u saradnji sa izdavačkom kućom Mostart.
Maliqi: Radili smo to nekoliko godina, a Batona je interesovalo da kroz moju ličnu biografiju vratimo priču na vreme kada je izbijala kosovska kriza, ali i malo unatrag jer sam ja bio jedan od kosovskih intelektualaca koji je bio relativno dobro integrisan u jugoslovenski prostor. Baton Hadžiu je mislio da kroz moj lični primer i iskustva, uz biografsko i analitičko osvetlimo zašto je Kosovo na neki način bilo u žiži jugoslovenske krize. Njen početak, možda i njen kraj. Ali sada iz kosovske perspektive, iz ugla nekoga ko je bio integrisan u jugoslovenski prostor, a onda se uključio i u kosovski pokret otpora, pa i u političku alternativu, formiranje političkih stranaka i tako dalje. U tom smislu je ova knjiga možda zanimljiva - kako je jedan Albanac doživljavao Jugoslaviju, Srbiju, komunizam i njegov raspad i koje je bilo mesto i uloga Kosova u tom raspadu.
Priču započitenje od šezdesetih godina, i iznosite zanimljivo svedočenje o događajima na Kosovu nakon smene Aleksandra Rankovića.
Maliqi: Šezdesete su interesantne i u mojoj ličnoj biografiji i za Kosovo, a i za Srbiju jer je tada došlo do nekog preloma. Došao sam da studiram u Beograd i ostao sam ovde ceo period u kojem je Kosovo dobijalo visoku autonomiju. Znači, raskrstilo se sa Rankovićevom politikom i idejom da su Albanci sumnjivi i nestabilni element u Jugoslaviji i onda je Titov režim i Savez komunista Jugoslavije pokušao da promeni politiku prema Kosovu. Kosovo je dobilo vrlo visoku autonomiju, skoro izjednačenu sa republikama, samo ime je falilo. Ali to je trajalo do ’81. godine. Ja sam otišao sa Kosova 66-e i vratio se ‘82. godine. U vreme kada je možda i trebalo da se vratim. Šezdesete su stvarno bile prelomne i u smislu svetske ’68-me i na beogradskom univerzitetu, ali i kosovske ‘68-me. Tada su tamo prvi put bile velike demonstracije. Nisam učestvovao, ali ih komentarišem iz pozicije svetske ‘68-me koja je bila potpuno nenacionalistička. A onda i pratim šta se dešavalo u Hrvatskoj sedamdesetih godina, vreme MASPOK-a i tako dalje. Ima puno stvari koje su povezane kroz moju ličnu biografiju.
Poglavlje o osamdesetim godinama počinje naslovom – O erupciji srpskog vulkana. Kako vidite Kosovo nakon Titove smrti?
Maliqi: Puno toga se na Kosovu menja nakon Titove smrti. Milošević, i ne samo on nego i Srpska akademija nauka iskoristili su kosovske nemire ‘81. godine da se na neki način akcelerira jugoslovenska kriza. Mislim da je Kosovo služilo kao katalizator za krizu, da se otvore pitanja odnosa i sa Hrvatskom i sa Slovenijom i sa svim drugim republikama, i da je onda nacionalistička Srbija, Ćosićeva linija želela da revidira Titovu Jugoslaviju i da na neki način ponovo povrati hegemoniju Srba i da prekomponira Jugoslaviju na nekom nacionalnom ključu. To je dovelo do jačanja nacionalizma ili sprege nacionalizma i Komunističke partije u Srbiji koje je onda posledično, sa jačanjem separatističkih snaga u Hrvatskoj i u Sloveniji dovelo do raspada cele avnojske Jugoslavije. Kosovo je tu bilo prvi potres, zemljotres. Kada je kosovska autonomija ukinuta ’89. godine, onda je praktično jugoslovenska država postala nefunkcionalna. To je bio momenat kada se raspala, ono ostalo je posle bila tehnika.
Gdje su, posle svega, Kosovo i Srbija danas?
Maliqi: Sada smo u sasvim drugoj poziciji, prošle su ratne godine i traumatično prilagođavanje novim okolnostima. Nakon briselskog sporazuma koji polako približava Srbiju priznanju realnosti na Kosovu, imamo sasvim novu perspektivu. Kosovski Srbi, koji su bili u nezgodnoj poziciji, ali i zloupotrebljavani od režima u Beogradu, su na poslednjim izborima po prvi put glasali u velikom broju. To je realnost, oni će tamo živeti, a Kosovo je garantovalo da će se poštovati sva njihova politička, kulturna i druga prava. Ali, treba gledati i napred da ceo ovaj proces vodi ka evropskim integracijama u kojima ćemo opet morati da živimo bez granica sa nekim normama. Ako one uopšte profunkcionišu u pravom smislu jer sada imamo evroskepticizam u samoj Evropi. Nadam se da to nije onog tipa koji smo mi preživeli u Jugoslaviji koja nije mogla da pronađe ključ za sporazumevanje nakon Titove smrti. Ali, Tito je opet bio nekakav diktator ili vrhovni autoritet koji je mogao da rešava probleme. Evropa je ipak demokratska konstrukcija gde se dijalogom i kompromisom rešavaju i složeni problemi. Mislim da evropska nada nije tek pusta nada, nego nešto što je esencijalno za naš opstanak ovde u regionu.
