"Niko ko nije doživio, ne razumije" Ispovijest silovane Bošnjakinje Fatime

Koliko ste dugo u kampu?

FATIMA: Di?

U naselju za izbjeglice.

F: Aaa, već drugu heftu. Čekamo razmještaj.

Vi ste iz Foče?

F: Ne, ja sam iz Džihanića.

Džihanići su selo kod Foče?

F: Nisu. Džihanići su kod Prusca, a možeš otale i u Baliće i u Bugojno i Donji Vakuf.

Spomenuli ste na tržnici Foču i Goražde pa sam zaključila da ste živjeli u istočnoj Bosni.

F: Jesam. Tamo sam se udala. Čo’jek mi je otalen, a ja sam se rodila u Džihanićima.

Dobro, gdje ste živjeli?

F: U Điđevu, zapravo kod Điđeva. Mi smo malo dalje u brdu, al’ pripadamo Điđevu. Opština nas tako vodi. Možeš otalen i u Foču i u Goražde, kud ti drago. Samo ti treba dan jahanja i više, do Goražda. Moj je čo’jek najčešće išâ€™o u Foču. Pojdi bi tamo na pazar i kad šta zatreba u kuću kupiti. To ti je, kod nas, planina. Divota božja. Kad me je doveo tu, mislila sam nikad se neću priviknuti. Bila sam mlada. Pošla sam za njega sa šesn’est. On došâ€™o na dernek u Prusac. Ja tamo bila sa sestrom. Ona je bila postarija, mašila 22. Al’ on se zagled’o u mene. I ja u njega. Bio je k’o slika. Boljeg nije bilo na derneku. Rek’o mi da je od Foče. Ja ga pitala je l’ to velik grad, a on veli da jest. I pobjegla sam s njim. Kako ne bi’, njegove mi oči nisu izlazile iz glave. Modre k’o Drina.

Al’, slag’o me, alčak. Foču nisam ni vid’la. Jesam, ali puno kasnije. Kad me vodio da rodim Malu, onda sam prvi put bila u Foči. Nakon prvog, muškog, šestero mi umrlo. I prvo je jedva ostalo živo. Kad sam Malu zan’jela, njemu prikipilo. Kaže: „Ne’š više ni babama ni hodžama. Vodim te u Foču pa neka te pregledaju doktori“. U bolnici mi rekli da sam negativna. Biva, falična. I njemu vadili krv, ali on, kao, pozitivan. On, biva, valja. Ja ga pitala hoće l’ me otjerati, a on meni: „Hajde, ne budali. Ne bi’ te otjer’o ni za šta na svijetu. Volim ja tebe više nego sebe. Da si ‘upisna’, moja si.“ I bogme, ja rodila Malu u bolnici. Čet’ri i po kile. Sad joj je, jadnici, trin’est godina.

Je li i suprug ovdje s vama?

F: Nije, ne d’o Bog. Drže ga Srbi u zatvoru u Foči, ako ga, kukavca, nije ubilo. Bogu fala da nije s nama. Sto puta sam mu dosad zafalila.

Zašto? Zbog čega ne želite da muž bude sa vama?

F: ‘Vako barem ne zna za moju sramotu. Ubio bi se da zna da su mi udarili na obraz.

Jeste li vi bili sretni u braku? Volite li muža?

F: Da nisam bila sretna, zar bi’ ostala u onoj divljini. Otac bi me natrag primio da mi je bilo loše. Kako ne bi volila ‘nak’og čo’jeka. Ko ga ne bi volio kad je dobar k’o duša. Nikad mi ružnu nije rek’o, nikad ruku na mene nije dig’o. Ali ovo ne bi izdržâ€™o.

Kako je dospio u zatvor?

F: Pošâ€™o u Foču prodat krave. Otišâ€™o popodne i zanoćio kod jednog rođaka, a otalen ujutro krenuo za Foču. Nije se vratio. Rođak posl’o sina da mi javi da je u zatvoru. Kaže, čuli su od nekog čo’jeka da ga je ufatila srpska milicija, ona što se odvojila od „prave“ milicije, bosanske. Taj čoj’ek je rek’o da bi Srbi mogli svaki čas udarit na Foču. Ja sam kriva, ja sam ga nagovorila da krave proda pa da odemo mojima. Slutili smo zlo.

Kakvo zlo?

F: Kakvo je snašlo materinu familiju. Za onog rata, četerst i prve. Pobili četnici selo, četvero samo ostalo živo od trista duša. Materina familija je od Višegrada. Nju, moju mater, još je bila curica, i tetku joj, spasili od četnika Njemci. Dovezli ih do Sarajeva. Potlje su došle u Donji Vakuf. Mati mi se otalen i udala u Džihaniće. Četnici su poklali sedamnestero iz dedine i amidžine kuće. To mi je mati pričala. Zato sam se ja bojala kad su počeli na radiju govoriti da se Srbi boje i da ih mi, Muslimani, ugrožavamo. Biva, mi njih ugrožavamo, a država je od nas uzimala i džabe davala njima. Stalno su na Radio-Beogradu govorili da nekakvi „muhadžedini“ straše Srbe i da su Muslimani nekakve „zelene berete“. Govorili su da, biva, Muslimani hoće da Bosna bude kao Irak (Iran) i da žene nose zarove.

Sve su to njihove laži. Rek’o mi je čo’jek kad se jednom vratio iz Foče pa ga ja pitala je li vidio „muhadžedine“ i te „berete“, zelene, đavo nek’ ih nosi. „Nisam“, kaže, „očiju mi, nijednog vidio, a pet sati sam hod’o po Foči.“ Bio i u Goraždu i kad se vratio, rek’o mi da ni tamo nije vidio ni jedne ni druge. Pit’o je i jednog Srbina, Vasu, dobar čo’jek, je l’ on vidio te, kako ‘no ti kažeš, mu-đa-he-di-ne, i te druge, be-re-tke, a Vaso mu kaz’o kako su to budalaštine i da Milošević hoće zavadit Srbe i Muslimane.

Ja sam se bojala pa sam počela nagovarati čo’jeka da prodamo krave i da krenemo. Mislila sam, bolje je da ne budem tamo. Srbija je blizu, otalen će navaliti. I eto, on otišâ€™o. Al’ se nije više vratio. Ja sam ‘tjela poći u Foču za njime, al’ mi Mala nije dala. Kaže: „Uhapsiće i tebe. Radio je javio da su Srbi počeli bombardovati Foču.“

Mala me je stalno nagovarala da idemo, da ne čekamo da joj se otac vrati, jer on se neće vratiti. Ja se nisam dala. Jednog dana došâ€™o nam je onaj rođak kod kojeg mi je čo’jek konačio. Poveo familiju pa će, kaže, šumom do Goražda. Zvao i nas i ja obećala da ćemo mi sutra krenuti. „Trebamo se spremiti“, kažem mu, a on meni: „Da ne bude kasno. Srbi pale i ubijaju. Ludilo ih ufatilo, poganac ih prikin’o.“

Pred akšam se brdo upalilo. Znale smo da gori selo. Zapalili Điđevo. Potlje sam čula da su ga napali tog jutra. Mala i ja nismo se usudile noćiti u kući. Uzele smo deke i spavale u šumi, pod bukvom. Šuma je blizu, iza kuće, ni stotinu koraka. Ujutru smo se probudile i ja provirim. Vidim nikog nema oko kuće. Tišina, k’o da je sve zamrlo, osim ‘tica. Vratile smo se u kuću da uzmemo stvari i hranu. I onda me vrag zanese u pojatu. Krava jedna ostala. Nije bila naša, nego komšijska. Bila kod nas na čuvanju dok se Zejna ne vrati od ‘ćeri. Reko’ sebi: razveži hajvana, pa neka barem pase. I onda vidim, vime joj nabreklo. Davala je dosta. „Moram je pomust“, pomislim i taman što ću završit, čujem vrisak. Okrenem se, a on na vratima pojate…

Što se dogodilo nakon toga?

F: … ma belaj, sestro, belaj!

Je li vas taj napao?

Umjesto odgovora Fatima je pognula glavu. Ponovila sam pitanje. I dalje se branila šutnjom. Ostavila sam je na miru nekoliko trenutaka, a onda sam odlučila riskirati: „Je li vas silovao“, upitala sam. Naglo je ustala od stola, ostala nekoliko trenutaka stojeći nijemo, i ponovno sjela. Poslije, preslušavajući snimljeni razgovor, zaključila sam da bi otišla da je znala kamo.Dala sam joj nekoliko trenutaka da se pribere, a onda sam ponovila pitanje. Nije odgovorila. Pokušala sam ponovno upitavši je da li je poznavala tog muškarca. Šutila je, ali nije više pokazivala namjeru da pobjegne. Ponovila sam pitanje. Nakratko me je pogledala i, na moje iznenađenje, uzela šalicu već hladnog čaja. Sačekala sam da popije čaj i upitala je zbog čega ne želi reći što joj se dogodilo. „Bi l’ se ti falila svojom sramotom“, odgovorila mi je pitanjem. Rekla sam joj da nema razloga da se srami. Nije to komentirala, ali sam osjetila da je među nama napetost malčice popustila. Odlučila sam to iskoristiti.

Je li onaj čovjek bio sam?

F: Nije. Bilo ih je puno. Petn’estak, možda i više. Nisu ovce da ih brojim.

Jesu li bili naoružani i uniformirani?

F: Vojska je to, srpska, iz Srbije, „orlovi“. Mala kaže da nisu oni nego Arkanovi, Bog im platio. Popalili su sve uz Drinu, pobili muškinje, a ženama na obraz udarali. Život su mi zagorčali i d’jete upropastili, psi im se mesa najeli.

Jesu li i vašu kćer silovali?

F: Neću ti kazat sve da mi kidaš meso. Što si, bona, tak’a. Imaš li ti svog evlada? Imaš li ‘ćer? Bi li ti pričala o njezinoj sramoti? Kako ne razumiješ jednu mater?

Znam da vam je teško govoriti o silovanju. I druge žene s kojima sam razgovarala, nerado o tome govore.

F: Ne razum’ješ. Niko ko nije doživio, ne razumije. Sramota je to za svaku poštenu ženu. Sramota, nego šta. Kako ću pred čo’jeka stati ako ga ikada vidim. Kažu mi da nagovorim Malu da da „atresu“. Nemam srca da je nagovaram. Znam da mu u oči ne bi mogla pogledati.

Čiju adresu?

F: Sina mi u Njemačkoj. Tamo je već šest godina. Preklani se i oženio. Tamo je otišâ€™o potlje vojske. Ima dobar pos’o, on je mehaničar. Pis’o je on nama da dođemo, da će u Bosni biti rata, a mi se smijali otkud on u Njemačkoj može to znati.

Zašto kćer ne da adresu? Kome bi trebala dati?

F: Ma onima iz Ujedinjenih nacija što nas obilaze, a može i Crvenom krstu, ali ona ne da. Ne bi ni ja na njezinom mjestu. Kako će pred brata tak’a jadna upropašćena. Ona kaže da bi radije u vodu skočila.

Zar vi ne znate adresu?

F: Kako bi’ znala? Ne znam ja ta njemačka slova. Znam samo da ima „osten“ i ima „štrase“.

Jeste li vi morali gledati dok su silovali vašu kćer?

F: A jesi prokleta, sve hoćeš znati! Kako te, bona, nije stid? Pa ni „sihijatar“ ni oni što popisuju silovane, tako ne pitaju. Ne bi ni njima rekla, nego je Mala morala kod doktora. Iščereće i sprijeda i straga i, bože sačuvaj, u usta, isprebijaju te, bubrege ti odbiju i onda moraš, htjela ne htjela, kazati doktoru. Ne trebaš ni kazati, on te i ne pita, on već zna. Kako ne bi znao kad stižu autobusi i kamioni unesrećenih cura i žena.

Jesu li vas jako tukli? Jesu li tukli vašu kćer

F: Mene jesu, jer nisam mogla gledat šta njoj rade. Svukuda su udarali. Ona kaže da nju nisu nego su je samo vodom polivali. Možda bi i nju pretukli, ali je umakla. Dok su meni „radili“, ona se povratila, biva, došla sebi, svojoj sv’jesti. Kad je vid’la da nju ne gledaju, iskrala se u šumu. Dvojica pošla za njom. Pucali po šumi, a ona bila u grmlju. Tu je dočekala Zinetu i Senu. Ja to nisam vid’la. Tek pred podne ja sam došla sebi. Zineta me umivala. Ona i Seno su me skinuli s duda.

Kakvog duda? Što ste radili na dudu?

F: Našeg duda, ispred kuće. Visila sam s grane. Ja se toga ne sjećam. Zineta mi je rekla da sam bila vezana za noge i tako visila. Glava mi je bila „strmo“. Kaže da mi je lice bilo k’o višnja.

Ko je Zineta?

F: Svjetska žena, pametna, dobra k’o duša. Ona je iz Foče, a Seno joj je sin, Senad, pametan momčić, godinu stariji od moje ‘ćeri. Oni su pošli iz Foče kad su joj čo’jeka Srbi odveli. Krenuli šumom za Goražde, jer se cestom nije moglo od srpske vojske. Mali Seno im’o nekakvu mapu. Rek’o mi da u nju može stati sva Bosna. Ja mu nisam vjerovala: kol’ka je Bosna a ta mapa, kako je zovu, komad papira. Mala mi rekla da je to istina i da je ona u školi imala sličnu mapu. Oni su je zvali karta i u njoj je bila i Bosna i Jugoslavija i druge države.

Seno i Zineta su nabasali na moju ‘ćer dok se krila u grmlju. Ona ih je nagovorila da pođu s njome do kuće da mene zakopaju. Mislila je da sam ja mrtva. Zineta se nećkala, bojala se, al’ je mali Seno pošâ€™o da vidi, a onda i ona za njim. Pričala mi je da su me jedva skinuli s grane. Kuća je još gorila, a pojate više nije bilo. Izgorila je i Zejnina kuća i pojata. Ja to nisam vidjela, nego su mi kazali kad mi je bilo bolje. Oni su zbog mene ostali c’jeli taj dan i drugu noć u šumi. Ja nisam mogla hodati. Zineta mi je dala svoju robu da obućem. Mala je obukla Senine hlače i košulju. Nama je sve izgorilo. Ne znam jesu l’ oni skotovi uzeli šta iz kuće.

Što je bilo s ostalima u selu?

F: Kojem selu?

Vašem selu. Gdje su bili drugi seljaci, jesu li i njihove kuće zapaljene?

F: Ženska glavo ti mene uopšte nisi slušala. Rekla sam da je i Zejnina kuća zapaljena. I štala joj je izgorila, a ona, Zejna, davno je o’šla kod ‘ćeri u Mostar. Čo’jek joj je umro prije tri-četri godine. Điđevo je s druge strane, iza brda. Rekla sam da je gorilo noć prije nego su do nas došli oni skotovi. Ja ne znam što je s ljudima iz sela. Čula sam nedavno da su neki ubijeni.

Gdje ste se uputili kad vam je bilo bolje?

F: Ja nisam znala ni kud’ ću ni šta ću, al’ je Zineta rekla da jedino možemo u Goražde, šumom jer je cestama opasno. Pune su Srba i njihovih tenkova. Seno nas je vodio. On je sve gled’o u drveće i tražio nekakve crvene i bijele krugove. Tuda se, rekla mi je Mala, kreću oni koji se penju po planinama. I bogami, stigli smo živi do Goražda. Bilo je opasno. Jednom smo zamalo naletili na četnike, a dva puta se pucalo iznad naših glava. Pred Goraždem smo nabasali na naše vojnike. Nisu se mogli načuditi kad im je Seno kaz’o kuda smo prošli. Jedan od njih, mladić neki, uveo nas je u Goražde.

Koliko ste ostali u Goraždu?

F: Blizu dva mjeseca. Bili smo kod nekih Zinetinih prijatelja. Krasni ljudi, al’ sirotinja. Sve su istrošili. Nisu više imali hrane. Pucalo se. Padale su granate svaki dan i jednom Zineta kaže da krenemo prema Konjicu. Taj je put bio puno duži i teži. Danima smo išli kroz šumu. Taman pred samim Konjicom, već smo bili jedno pola sata s dvojicom vodiča koji su nas trebali uvesti u grad, pala jedna granata i razn’jela Senu, a Zineti geler prošâ€™o kroz ruku. Palo je više od stotinu granata, al’ ta je pogodila baš njega. Jadna sam ti, što mene nije pogodila!

U Konjicu je Zineta morala kod doktora, dosta je krvi izgubila. Kad su nas smjestili u nekakvu salu gdje su djeca prije rata vježbala, ja sam mislila da ćemo se utušiti. Ne mo’š soluka potegnuti, nema mjesta, t’jesno a izbjeglica na stotine. Čim je Zineti bilo bolje, ja sam rekla da krenemo dalje, al’ ona nije mogla. Postala je nekakva bezvoljna, slomila je Senina smrt. Al’, vid’la je i ona da se ne može dugo ostati u Konjicu: glad i granate od jutra do sutra.

Tek potlje dva mjeseca našla je ona neke ljude, Hrvate, koji su mislili ići u Mostar pa smo krenuli zajedno s njima. Tamo ti je, opet, sve u ruševinama. Sjetila sam se Zejne koja je govorila kako nikad ljepši grad od Mostara nije vid’la. Nije nam tu bilo dobro. Nije im bilo drago što dolaze izbjeglice. Ja sam pitala zašto su i oni protiv nas, a jedna mi je žena, katolkinja, izbjeglica kao i ja, rekla da je čula da Mostar mora biti hrvatski grad pa zato ne žele Muslimane. Ja to ništa ne razumijem. Jedva sam čekala da nas pošalju dalje. I došli su jednog dana oni iz nekakvog komesarijata, bogami, kažu, komesarijata, i rekli da sutra krećemo. I stvarno, krenula dva autobusa. Sve same žene s djecom i nešto starijeg muškinja. Sve su žene unesrećene.

Kako znate, jeste li s njima o tome razgovarali?

F: Bona, o tome se ne govori.

Kako, onda, znate da su „unesrećene“?

F: Kako ne bi’ znala! Gledaju u zemlju, a ako te i pogleda, očima zakovrne uprazno. Sve su to Srbi, četnici, upropastili, sime im se zatrlo.

Kamo su vas odvezli?

F: Na more. Vid’la sam ga prvi put u životu. Nisam mogla ni pomisliti da je to tol’ka voda, na televiziji se to i ne vidi. I mala se prvi put razvedrila kad je ugledala more. Oči raširila k’o da hoće da ga upije. Potlje se opet uvukla u sebe. Otalen su nas danima vozali dok nas nisu doveli ovde, u naselje za izbjeglice. Zineta je ostala u nekakvoj „promaji“ (Promajni). Tamo, isto, ima puno izbjeglica. Mi sad čekamo da nas pošalju negdje u druge države. U naselju govore da su druge države pristale da nas prime. Ne vjerujem u to. Šta će im nesretnice.

Zagreb, 5. studenog 1992.