Most RSE Da li će Kosovo pre ući u NATO nego u Ujedinjene nacije?

Bilo je riječi o tome da li su danas stavovi Beograda i Prištine udaljeniji nego ikad, gdje je najviše zapelo u pregovorima između dvije strane, da li vlast na Kosovu spovodi Ahtisaarijev plan kad je u pitanju položaj srpske manjine, da li Beograd instrumentalizuje Srbe na Kosovu i da li na Kosovu postoje oni koji se protive integraciji Srba u kosovske insituicije.

Razgovaralo se i o tome da li je Kosovo više profitiralo od Vašingtonskog sporazuma nego Srbija zato što ga je priznao Izrael, da li će nakon isteka jedogodišnjeg moratorijuma, predviđenog Vašingtonskim sporazumom, Beograd ponovo krenuti u kampanju za povlačenje priznanja Kosova, a Priština obnoviti zahtjeve za prijem u međunarodne organizacije, zašto Kosovo ne želi da se priključi Otvorenom Balkanu, da li Priština traži alternativne puteve priključenja međunarodnoj zajednici i bez priznanja od strane Srbije i može li Beograd to da spreči, kao i o tome da li će Kosovo prije ući u NATO pakt nego u Ujedinjene nacije s obzirom na veto Rusije i Kine.

Omer Karabeg: Dijalog je trenutno na mrtvoj tački. Može li se reći da su stavovi Beograda i Prištine danas udaljeniji nego ikad?

Stefan Surlić: Svakako. Ako imamo u vidu pomak koji se desio 2011. i nastavio dijalogom pod pokroviteljstvom Brisela, današnje pozicije Beograda i Prištine su veoma udaljene. Očekivalo se da će dijalog ući u finalnu fazu, a sada se postavlja pitanje da li će uopšte opstati.

Agon Maliqi: Slažem se. I 2010. dvije strane su bile veoma daleko jedna od druge, ali je 2011. počeo dijalog i imali smo nekakavu nadu i neku viziju. Sad smo u situaciji kada se ne vidi kako izaći iz blokade u koju je dospio dijalog. U tu situaciju smo došli ne samo zbog toga što su strane udaljene jedna od druge nego i zbog toga što je stao proces evropskih integracija. Mislim da je ključni faktor.

Omer Karabeg: Gdje je najviše zapelo?

Stefan Surlić: Status Kosova je ključna prepreka u normalizaciji odnosa. Za Albance je apsolutno nesporno da je Kosovo nezavisna država, dok za Srbe Kosovo može biti samo neka suštinska autonomija u okviru Srbije. I dok god postoje te nepomirljive pozicije sve ostale teme, procesi i inicijative padaju u vodu jer status konstantno opterećuje međusobne odnose.

Ahtisaarijev plan

Agon Maliqi: Za Kosovo je status riješen 2008. Problem za Kosovo su prije svega prepreke koje stoje na putu njegovih evropskih integracija, a to su pet članica Evropske unije i četiri članice NATO-a koje ga ne priznaju. Prihvatanjem Ahtisaarijevog plana Kosovo je napravili veliki kompromis i više nema prostora za veću kompromis.

Za Kosovo je bilo teško da proguta Ahtisaarijev plan koji je značio neutralne simbole, neutralni identitet države, dvojezičnost, decentralizaciju, pa i ustavni veto za manjine. Svaki korak preko toga izaziva strah da to vodi ka nefunkcionalnoj državi. Poseban problem je Asocijacija srpskih opština koja uvodi i element segregacije. To što traži Srbija niko na Kosovu ne može da prihvati ni sada, ni sljedećih godina.

Stefan Surlić: Što se tiče Ahtisaarijevog plana postoji veliki raskorak između onoga što piše u tom dokumentu i onoga što se dešava u praksi. Neprimjenjivanje i nepoštovanje Ahtisaarijevog plana dovelo je do toga da je srpska strana zatražila dodatne garancije koje bi obezbjedile opstanak Srba na na Kosovu. Srpska zajednica nije mogla da ostvari prava koja joj garantuje Ahtisaarijev plan.

Recimo, u Ahtisaarijevom planu postoji poseban ankes koji se tiče prava Srpske pravoslavne crkve gdje se garantuje se neprikosnovenost kulturne baštine. A u praksi vidimo da se, recimo, u slučaju manastira Dečanine ne poštuje ni odluka Ustavnog suda Kosova i da se manastir na lokalnom nivou suočava sa konstantnim pretnjama - te izgradnja puta, te upad u manastir itd. Lokalna vlast je otvoreno rekla da neće primjenjivati odluku Ustavnog suda i niko na Kosovu ne vidi to kao problem.

Ahtisaarijev plan predviđa i bilingvalnost. Da li je kosovsko društvo bilingvalno? Nije. Srpski se koristi isključivo u nekim ruralnim sredinama, nije prisutan ni u školama, eventualno u institucijama i to najčešće kao treći jezik poslije albanskog i engleskog.

O decentralizaciji da i ne govorimo. Opštine sa srpskom većinom su uskraćene za sredstva koja im od centralih vlasti pripadaju. Ahtisaarijev plan možda lijepo izgleda na papiru, ali suštinski nije dao nikakvu garanciju srpskom stanovništvu, niti postoje ikakve sankcije kada se on krši.

Gospodin Maliqi je pomenuo pravo veta, ali kada je bilo riječi o formiranju vojske, svi albanski političari su bili jedinstveni - vojska Kosova neće zavisiti od srpskih glasova, nazvaćemo je drugačije, ali to će biti vojska. To je bila jasna poruka Srbima da pravo veta mogu da okače mačku o rep.

S druge stane, Albanci mogu imati jak argument u činjenici da je srpska manjina izrazito mali dio kosovskog društva. Procjenjuje se da ih je 5 do 6 posto, a stalnim odlaskom Srba sa Kosova možda će se u narednih 10 godina njihov udio smanjiti na 2 do 3 posto. Naravno da se u takvoj situaciji može postaviti politički legitimno pitanje - zašto bismo tako maloj zajednici davali i pravo veta i posebnu decentralizaciju.

Agon Maliqi: Ustupci koje je u Ahtisaarijevom planu napravila albanska strana bili su zamišljeni da funkcionišu u situaciji u kojoj Srbija priznaje Kosovo i Kosovo ima pristup međunarodnim organizacijama. Međutim, to je teško spovoditi u okolnostima kada Srbija sabotira Kosovo na međunarodnoj sceni i instrumentalizuje srpsku manjinu na Kosovu.

Ne pada mi na pamet da tvrdim da su na albanskoj strani sve sami liberali koji žele integraciju srpske manjine u kosovsko društvo. Postoji ogromna ksenofobija. Postavlja se pitanje koliko smo mi kao većina pružili ruku manjinama. Mi imamo svoj dio odgovornosti.

Ahtisaarijev plan može funkcionisati samo u kontekstu u kome bi Srbija bila partner i pomagala Kosovu da funkcioniše kao država. Ali kad Srbija sabotira Kosovo i instrumentalizuje srpsku manjinu, onda nastaje problem. Srpska manjina se tada vidi kao instrument Srbije, a ne kao nacionalna manjina.

Problem postaje još veći zato što Srbija traži od albanske strane još veće koncesije, a neće da prizna Kosovo. Stalno se nešto traži, a nikada nema priznanja Kosova. U takvoj situaciji nemoguće je pričati o daljim koncesijama sa albanske strane.

Kosovski Srbi

Stefan Surlić: Ne bih protivrečio činjenici da je Beograd često srpsku zajednicu na Kosovu koristio kao taoca i da je ona decenijama trpela posljedice pogrešne politike Beograda. Ali to nikako ne umanjuje odgovornost vlasti u Prištini koja od 2000. godine ima faktičku kontrolu na Kosovu i koja je mogla da primjeni Ahtisaarijev plan bez obzira na poruke iz Beograda.

Kosovo je bilo u fazi nadgledane nezavisnosti i trebalo je da ubjedi ne samo međunarodnu zajednicu nego i kosovske Srbe da Kosovo kao međunarodno priznata država garantuje sva prava i slobode svim građanima bez obzira na nacionalnu pripadost. Bojim se da se to nije desilo i da za to krivicu ne snosi samo Beograd.

U pitanju je splet mnogih faktora i okolnosti, prije svega velika etnička distanca između Srba i Albanaca i konstantni etnički motivisani napadi koji se i poslije 20 godina sve više uvećavaju. O tome svjedoče i ekstremne političke poruke koje se danas šalju od strane vladajućeg Samoopredjeljenja što itekako ima posljedice na terenu. Učestali etnički motivisani napadi stvaraju uvjerenje kod srpskih građana da njihova integracija u kosovsko društvo nije moguća bez zaštite Beograda.

Oni u ovom trenutku jedini spas i potporu vide u Beogradu. Činjenica je da da Srbija izdvaja ogromna budžetska sredstva da bi obezbjedila minimalnu egzistenciju za hiljade Srba koji žive na Kosovu. Ne umanjujem krivicu Beograda, ali želim da istaknem da je u posljednjih 20 godina Priština mogla mnogo više da uradi na integraciji Srba i tako smanji uticaj Beograda na srpsku zajednicu.

Agon Maliqi: To je tačno. Priština je mogla mnogo toga da uradi. Nažalost, u većem dijelu kosovske elite ne postoji interes za integraciju srpske manjine. Njima je odgovaralo ponašanje Beograda jer im je davalo izgovor da ne brinu o manjinama. Lako je bilo prebaciti krivicu na Beograd jer je ta krivica realna. Oni su onda mogli da prodaju priču kako Srbi neće da se integrišu iako je bilo onih koji su to htjeli i probali, ali ih je Beograd sabotirao. Sjetimo se samo kakav je pritisak vršen na Srbe da napuste Kosovske bezbjednosne snage.

Uspjeh za Prištinu, poraz za Beograd

Omer Karabeg: Prije godinu dana u Vašintonu su Vučić i tadašnji premijer Kosova Hoti pod Trumpovim pokroviteljstvom potpisali sporazum o unapređenju ekonomskih odnosa između Kosova i Srbije. Kakvi su efekti tog sporazuma?

Stefan Surlić: Vašingtonski sporazum je najviše spominjan po moratorijumu na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Ali on je mnogo širi. Mislim da je najveći benefit za Prištinu bio to što je Izrael priznao nezavisnost Kosova i s njim uspostavio diplomatske odnose. To je bio veliki uspjeh za Prištinu.

Beograd je očekivao da Kosovo neće stajati na putu regionalnih integracija kao što je Otvoreni Balkan koji podrazumjeva formiranje jedinstvenog regionalnog tržišta što je Srbiji u interesu. To se, međutim, nije desilo. Beograd je očekivao i da će se više govoriti o jezeru Gazivode i da će doći do nekog dogovora, ali ni od toga nije bilo ništa. Mislim da je od Vašingtonskog sporazuma benefit imala samo Priština, a da Beograd nije imao nikakve koristi.

To je slučaj i sa Briselskim sporazumom. Od tog sporazuma ostvareno je samo ono što je odgovaralo Prištini, a to je integracija sjevera Kosova u kosovske institucije. Do tada je sjever Kosova funkcionisao u okviru institucija Srbije. To je legat ta dva sporazuma - veliki uspjesi za Prištinu i veliki porazi za Beograd.

Omer Karabeg: U Vašingtonskom sporazumu pored jednogodišnjeg moratorijuma na zahtjeve Kosova da se učlani u međunarodne organizacije bilo je predviđeno i da Srbija u istom peridu prekine kampanju za povlačenje priznanja Kosova.

Stefan Surlić: Da. Sada, nakon isteka moratorijuma, obe stane najavljuju povratak na staro. Iz Prištine kažu da su već lobirali da neke zemlje priznaju nezavisnost Kosova. Gospodin Maliqi je rekao da je pet zemalja Evropske unije, koje nisu priznale Kosovo, od ključne važnosti za Prištinu.

Da li će se desiti da neka od njih prizna nezavisnost Kosova? Prije svega, vidimo otopljavanje odnosa sa Grčkom, a bilo je i nekih kontakata sa Španijom. Mada je to daleko od nekog priznavanja, ipak se radi o uspostavljanju mnogo boljih i otvorenijih odnosa s tim evropskim državama. Beograd kaže da će - ukoliko Kosovo krene u kampanju za učlanjavanje u međunarodne organizacije - krenuti u kampanju za povlačenje priznanja. Tako da će se nastaviti ta beskrajna igra.

Povratak na nultu tačku

Agon Maliqi: Na Kosovu su mnogi imali kritički odnos prema Vašingtonskom sporazumu, posebno sadašnja vlast koja je tada bila u opoziciji. Ja mislim da je taj sporazum bio pozitivan za Kosovo. Pored priznavanja od strane Izraela, što je bio jedini konkretni rezultat, Kosovo je kupilo i malo vremena jer je tada bilo pod ogromnim pritiskom. Godinu dana kasnije situacija je drugačija jer je došla nova američka administracija. Sada se nalazimo u trenutku kada postoji ozbiljan rizik od eskalacije.

Dijalog Kosova i Srbije ne vodi nikuda, a ni u Briselu, ni u Vašingtonu ne postoji preveliko interesovanje za Zapadni Balkan. Nakon isteka moratorijuma možemo očekivati nastavak kampanje i jedne i druge strane, a moglo bi doći i do nekakvih nekakvih komplikacija na severu Kosova. Tome ide na ruku i politički kontekst. Na Kosovu se bliže lokalni izbori.

Vlada je pod pritiskom ogromnih obećanja koje je dala. Sami su sebe stavili u klopku radikalne pozicije u dijalogu tako da ne očekujem nikakvo ublažavanje njihovih pozicija. U Beogradu na proljeće iduće godine imamo parlamentarne izbore. Zbog svega toga dijalog bi se mogao vratiti na nultu tačku, a možda bi moglo doći i do nekih etničkih tenzija.

Stefan Surlić: Budući da nema ozbiljnog dijaloga, čak ni na tehničkom nivou, budući da smo imali dva susreta između Vučića i Kurtija koja su ozvaničila debakl, mislim da će obe strane sada uložiti napore da učvrste svoje pozicije. Možda ćemo svjedočiti novom statusu quo.

Interesantno je ono što smo u nekoliko navrata čuli od Albina Kurtija. On ističe da za Kosovo nije bitno priznanje od strane Srbije, da Kosovo može da živi kao što je i do sada živjelo i da Albanci ne treba da budu frustrirani što odsustvo priznanja Srbije koči evropske i atlantske procese i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama.

To je vrlo interesantan pristup s obzirom da se do sada govorilo da bez sporazuma između Beograda i Prištine nema rješenja. Ispada da je za Kosovo prihvatljiv status quo. A Beograd kaže - mi nemamo ništa protiv, mi ćemo braniti svoje interese na međunarodnom planu i nastaviti sa kampanjom povlačenje priznanja. Tako da mislim da postoji neki prećutni sporazum da se održi status quo.

Alternativni put

Omer Karabeg: Uticajni kosovski analitičar Veton Surroi kaže da Kosovo ima više šanse da uđe u NATO nego u Ujedinjene nacije zato što će Rusija i Kina uvek staviti veto na prijem Kosova u Ujedinjene nacije.

Agon Maliqi: Mislim da je to tačno. U situaciji kada nema šanse za veliki dogovor sa Srbijom, razumljivo je što Kosova traži dostižnije ciljeve. Integracija u evropske strukture sada je prioritet Kosova. To je članstvo u Savjetu Evrope, a posebno u NATO paktu. Ulazak u NATO je možda lakši jer SAD ima veliku težinu u toj organizaciji, mada četiri članice, koje ne priznaju Kosovo, predstavljajuju prepreku.

Možda bi bilo moguće napraviti neki manji dogoor sa Srbijom u kome bi Kosovo napravilo simboličke ustupke Vučiću koji ne bi imali uticaja na funkcionalnost kosovske drzave. To bi stvorilo mogućnost da četiri članice priznaju Kosovo. Mislim da u tim državama postoji izvesna spremnost da se prizna Kosovo, ali tome bi morao da prethodi nekakav dogovor između Srbije i Kosova. Problem je kako da se Srbija s tim složi. Tu bi ključnu ulogu mogle da imaju SAD jer je u interesu predsjednika Vučića da poboljša odnose sa Vašingtonom.

Omer Karabeg: Znači da je ulazak Kosova u NATO izgledniji nego prijem u Ujedinjene nacije?

Agon Maliqi: Apsolutno jer tu nema ruskog i kineskog veta. Tu je atlantska platforma i moćni glas SAD koje su već počela proces izgradnje kosovske vojske.

Stefan Surlić: To je svakako izglednije, ali ne smemo zaboraviti da neke evropske države imaju veoma čvrst stav po pitanju kosovske nezavisnosti. Ne vjerujem da bi Kosovo priznale sve evropske zemlje, iako se na prvi pogled čini da je lakše ubediti Španiju ili Rumuniju nego Rusiju i Kinu.

Ipak mislim da je sasvim jasno da bez saglasnosti Srbije Kosovo nema otvorenu perspektivu na međunarodnom planu. Zbog toga postoje toliki pritisci i insistiranje da Srbija prizna nezavisnost Kosova, odnosno da se postigne neki sporazum u kome možda ne bi morala da ga formalno prizna, ali bi ga odblokirala na međunarodnom planu.

Ono što stoji na putu vladajućoj nomenklaturi u Srbiji i predsjedniku Vučiću da to učine je ogromno većinsko raspoloženje građana koji nisu za priznanje Kosova čak i kada bi to značilo članstvo u Evropskoj uniji. Priznanje Kosova bi moglo da znači političku smrt za svakoga ko bi se usudio da to uradi.

Agon Maliqi: Naravno bi se Kosovo lakše uključilo u međunarodne strukture kada bi ga Srbija priznala. Ali pošto ljudi na Kosovu znaju da Vučić to nikada neće učiniti, onda se traže alternativni put. Alternativni put je da se napravi korak ka evropskim bezbjednosnim, pa onda možda i političkim strukturama.

Pošto u Srbiji postoji atmosfera da niko neće da prizna Kosovo, možda bi se mogao postići dogovor da se to indirektno učini, a budućim generacijama ostavi da to i formalno urade. Srbija ne može beskrajno da blokira Kosova jer ima i druge interese. Tako da ja mislim da se može pronaći neka solucija kojom bi se odblokirao pristup Kosova evropskim integracijama.

Otvoreni Balkan

Stefan Surlić: O takvom rješenju se govori već godinama, ali nisam video nijedan papir kojim se srpskoj strani daje neki ustupak, a ona ga svakako očekuje ukoliko se od nje traži da neformalnim priznanjem deblokirala Kosova na međunarodnom planu. Mislim da nema normalizacije odnosa ukoliko ne dođe do suštinske promjene u regionalnim odnosima. To znači da bi Beograd i Priština morali da smanje razlike u pogledu Otvorenog Balkana, Berlinskog procesa i infrastrukturnih projekata.

Kada bi Beograd i Priština relaksirali odnose do te mjere da, recimo, Niš i Podujevo mnogo više komuniciraju i sarađuju nego Podujevo i Peć, onda bi mnogi ljudi rekli - vrijeme je da i statusni problem riješimo jer sada živimo normalno, u uređenim društvima, granice nam nisu prepreka.

Ali ako smo još uvijek u fazi da su nam granice prepreka, onda nema nikakvog magičnog štapića ili sporazuma koji će preko noći moći da riješi naše probleme.

Agon Maliqi: Na Kosovu postoji ogromna skepsa prema ideji Otvorenog Balkana. Sumnjam da je ta ideja sprovodiva imajući u vidu probleme koje Kosovo, Bosna i Hercegovina, pa i Crna Gora imaju sa Srbijom. Ako je Srbija najviše zainteresovana za taj ekonomski prostor, ako želi tržište, to neće moći da dobije ako ne sredi bilateralne probleme sa Kosovom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom. Beograd tu ideju prodaje kao nešto pozitivno, a s druge strane ministar Vulin šalje poruke koje su ona stara nacionalistička retorika Miloševićevog režima.

Za Kosovo je nemoguće da ulazi u takav projekt dok se ne deblokira njegov put u Evropsku uniju i u NATO. Bez toga je Otvoreni Balkan samo prazna retorika.