Dalje od javnosti
Sve što se dašava sa Rusijom u Srbiji dobija više na publicitetu, dok se oko NATO-a drži dalje od javnosti.
Posjeta ruskog ministra vanjskih poslova Sergeja Lavrova zemljama regije mnoge je stvari bacila u sjenu, dok je neke druge gurnula u sam fokus interesovanja javnosti. Mnogi politički analitičari smatraju da je posjeta imala za cilj pokazati važnost i obim ruskog uticaja na Zapadnom Balkanu, pri čemu su poruke ruskog šefa diplomatije jasno sugerirale da zemlja koju predstavlja ne odustaje od svoje tradicionalne politike i strateških ciljeva. To je konfrontacija sa Zapadom, u najširem smislu te riječi, makar ni jedan od domaćina nije javno rekao kako se protivi inetgraciji zemlje u Evropsku uniju.

Ono što je na sastanicma sa dijelom predstavnika u BiH i  zvaničnicima u Srbiji bilo važan dio Lavrovljeve agende jeste insistiranje na „vojnoj neutralnosti“, što prevedeno na razumljiv jezik političke komunikacije, doslovno, znači odustajanje od procesa pridruživanja NATO paktu. Vojna neutralnost, kako pojašnjavaju analitičari, znači da Rusija uspijeva ostvariti svoje geostrateške ciljeve na Balkanu koristeći regiju kao svojevrsnu tampon zonu širenju američkog uticaja u ovom dijelu svijeta.

Ali, postavlja se pitanje da li se događaji odvijaju baš onako kako ih najšira javnost percipira. Jedna od stvari koju je Lavrovljeva posjeta bacila u duboku sjenku jeste i intervju koji je za stranicu Vijeća za stratešku politiku dao šef NATO-ve vojne kancelarije za vezu u Beogradu general Tommaso Vitale. U tom je intervjuu, između ostalog, Vitale ustvrdio kako javnost nema jasnu predstavu o tome koliko blisko Srbija i NATO sarađuju, još od vremena potpisivanja Partnerstva za mir prije ravno petnaest godina.

“Mada se možda ne čini na prvi pogled, ako pogledate malo bolje, vidjet ćete da se partnerstvo NATO-a i Srbije zaista odvija na mnogo polja. Od velike civilne vježbe odgovora na vanredne situacije održane u Srbiji u oktobru 2018. godine, preko saradnje na poljima nauke i tehnologije, do pripreme vojnika za međunarodne mirovne operacije. To su samo neki od vidova naše saradnje”, poručio je u intervjuu Vitale.

Potrebna samo još deklaracija

Javnost u Srbiji ne zna mnoge činjenice o saradnji između zemlje i NATO saveza kaže politički analitičar Dušan Janjić, podcrtavajući činjenicu da je Srbija, faktički, „samo na korak do punopravnog članstva“. Srbija je ispunila sve dogovorene obaveze za poristupanje Savezu i ostalo je samo da jednom posebnom Deklaracijom objelodani svoju želju za pristupanju NATO-u

„Kada bi gledali proceduru za ulazak u NATO neophodno je da Srbija jednom deklaracijom izjavi svoju želju da uđe u savez i onda bi krenulo izjašnjavalo zemalja NATO-a. Mi možemo reći da Srbiji za punopravno članstvo nedostaje samo jedan korak, taj korak je deklaracija, odnosno, politička volja vlasti. I to traje zadnjih tri godine. Srbija je mogla da uđe u NATO i prije tri godine. Zašto Srbija nije ušla? Pa zato što je 2008. u odgovoru Savezu iskorišteno proglašenje nezavisnosti Kosova pa je povučen potez usvajanja Deklaracije u skupštini. Od početka vojne neutralnosti bilo je stvari za političko udaljavanje od Zapada i antizapadnu politiku, a prorusku i evropazijsku. To je vremenom postajalo sve jasnije“.

I direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže da prema podacima kojima raspolaže jasno je da Srbija ima intenzivniju i učestaliju saradnju sa NATO paktom nego sa Rusijom, dodajući da sve ono što se dešava na fonu saradnje sa Rusima u javnosti dobija mnogo veći publicitet. Kada govori o vezama Srbije i Rusije Popov jasno kaže da se u javnosti namjerno proizvodi zabluda kako zemlja najsnažnije veze ima sa Ruskom Federacijom.

„Mada ovo što se dašava sa Rusijom, to dobiva više na publicitetu dok se ovo oko NATO-a drži dalje od javnosti. Imamo jednu zabludu u našoj javnosti da je Rusija naš najjači ekonomski partner i da od njih dobijamo najveću ekonomsku pomoć. A zenmaruje se koliko Evropska unija pomaže Srbiji. Tek u nekom momentu kada je važno da se Srbija približi EU onda u nekim trenucima to izađe na videlo kao i to koliko Srbija sarađuje sa NATO paktom. Na neki način, naša vlast to drži što dalje od javnosti jer pokušavaju, ali mislim da je prilično nevešto, da se pravi balans i da prvo u javnosti drže i dalje predstavu da zapravo mi imamo dobre odnose sa Rusijom i da je Rusija naš najveći zaštitnik“.

Obnavljanje narativa o bombardovanju

Od šire javnosti podaci o saradnji sa NATO-om (obimu i sadržaju saradnje), se uglavnom sakrivaju, kaže Janjić uz neprekidno obnavljanju narativa kako je NATO bombardovao Srbiju. Dodaje i da NATO savez nije pokazivao pretjeran interes za jače promvisanje te saradnje među građanima Srbije.

„Javnost u Srbiji koja prati zna za ove činjenice o NATO-u, ali ona ne može da dođe do šire javnosti. Ja često govorim o ovim stvarima. Ali, vi imate jedan deo analitičara, političara, civilnog društva koje zamućuju stvari. Stalno ide obnavljanje narativa o bombardovanju, o mržnji Srba o nevinosti Miloševića i Srba. To je u javnosti. Što se tiče onog drugog segmenta koji uopšte nije nedužan, a to je NATO, jer NATO je navodno rekao OK. Mi priznajemo vašu saradnju dok god sarađujete sa nama, mi vas nećemo pritiskati i na vama je. Oni su zapravo od Dublina, znači u suštini, bili nezainteresovani za širenje na Zapadni Balakn kao i Evropska unija“.

Nejasnoće oko toga koje savezništvo treba biti prioritetno, smatra Popov, jedan je od ključnih problema aktualne srbijanske vlasti. Politika balansiranja između zapada i Rusije, dodaje, veoma je neubjedljiva i ne donosi rezultate, a u javnosti se iz mnogih razloga NATO i dalje predstavlja kao neprijatelj zemlje.

„I naležu na ono što postoji u javnom mnijenju – da nas je NATO bombardovao pa je nepoželjna saradnja sa njima, da nas EU iz nekog razloga neće. To je jedna šizofrena politika koja prosto ne zna kuda vodi, ali nas sigurno udaljava i od Evropske unije i od Zapada. Evo sada imamo prilikom posete Lavorva bilo je jedno uguravanja Rusije. To se pokušava, narodski rečeno, peglati ono što se dešavalo u Washingtonu, prilikom potpisivanja sporazuma. Opet se pokušava praviti neki balans. Problem je što Srbija nema strategiju spoljne politike i to zbunjujće deluje i na domaću i na stranu javnost. Svi se pitaju u kom pravcu ide Srbija, a to sedenje na nekoliko stolica se pokazalo kao pogrešna politika. Srbija mora imati jasan pravac gde želi da ide“.

Ponašanje Aleksandra Vučića

Na kraju, kao ilustraciju takve politike, Popov navodi ponašanje srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića, koji se sastaje sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom, ali nikada srbijanskoj javnosti neće „priznati“ da Srbija teži da bude dio saveza.

„Mi imamo potpisano Partnerstvo za mir ali Vučiću nije teško da kaže da ima dobru saradnju sa NATO-om kada Stoltenberg dođe u posjetu Srbiju, ili kada ima sastanak sa njim. Ali, neće nikada reći da je poželjno da Srbija ide u pravcu NATO pakta, jer on zna da je kroz sve ove godine, i u vreme Demokrata, proglašena vojna neutralnost. On se libi da to kaže u javnosti. On je rekao nekoliko puta da sarađuje sa NATO-om, ali da Srbija teži da bude dio saveza – u dogledno vreme Vučić neće nikada reći“.