Svako ko nije opterećen visokom politikom, mitovima ili prikupljanjem jeftinih političkih poena reći će otvoreno – jedini način da srpska država u ovom trenutku opstane na Kosovu jeste ekonomska i trgovinska saradnja. Srbija ima proizvode, a Kosovo potrebe. Srbija ima svoj narod na teritoriji koja faktički nije njena, a ta teritorija je zainteresovana za srpski kapital. Toliko je jednostavno.
I zaista, kada se na stranu stavi lamentiranje nad samovoljom velikih sila, istorijskom nepravdom ili ostrašćenošću sudova i sudija, ostaju oni praktični problemi – kako srpskom narodu na Kosovu obezbediti kvalitetan i bezbedan život. O tome se do sada ova država i nije previše brinula.
Sagovornici „Blica nedelje“, ekonomisti, privrednici, političari i analitičari, složni su u oceni da je u ovom trenutku najbolji način za to otvaranje predstavništava srpskih firmi na teritoriji KiM, povećanje ponude srpskih proizvoda, razvoj državnih strategija i uređenje poslovnog okruženja, što će rezultirati otvaranjem novih radnih mesta za naš narod na KiM, ali i ekonomskim beneficijama za maticu.
Nakon nokauta od Međunarodnog suda pravde, po prvi put se ovakvo mišljenje moglo čuti i od jednog političara iz vladajuće koalicije, Vuka Draškovića. On je otvoreno rekao da Srbija mora biti mudra i da ako Kosovo naziva svojim delom s njim mora uspostaviti najbolje moguće trgovinske i ekonomske odnose. Po prvi put je tada jedna politička ličnost na vlasti stavila ljude u centar srpskog nacionalnog i državnog interesa na Kosovu.
Privredna saradnja između Srbije i Kosova i sada postoji, čak i na državnom nivou kada je u pitanju Telekom, ali je često opterećena raznoraznim ilegalnim posredovanjem, švercom i malverzacijama. Postoji niz oblasti u kojima bi saradnja za kratko vreme mogla da se poboljša i unapredi. To je proizvodnja i prodaja prehrambenih proizvoda, metalurgija, građevina, transport, energetika, telekomunikacije, agroturizam…
Međutim, poslovanje u sivoj zoni ili preko posrednika, podstaknutog nesigurnim okruženjem za ulaganje i jednosmernom zvaničnom politikom, rezultiralo je veoma malim brojem predstavništava srpskih firmi na Kosovu.
– Kada se trguje Albanci dolaze u Srbiju gde dogovaraju poslove i kupuju robu, bilo preko posrednika, bilo u crnoj zoni. Nijednoj našoj firmi nije palo na pamet da u Gračanici otvori filijalu, koja ne samo da bi izvela tu razmenu iz crne zone, već bi i omogućila posao za veliki broj ljudi. Zar nije jednostavnije kupovati na licu mesta nego švercovati, plaćati rekete i provizije? O tome mora da se razmišlja bez obzira na status Kosova – kaže Dušan Janjić.
Budući da je Srbija glavni trgovinski partner Kosova i da je vrednost prometa robe od Srbije ka KiM samo u 2008. iznosila oko 200 miliona evra, ovakva strategija mogla je da se razvija već godinama unazad. Međutim, ekonomski i trgovinski odnosi, barem oni zvanični, oduvek su bili opterećeni političkim problemima.
Primer je i podatak da je Hashim Thaçi tražio partnera u Srbiji da se prijavi na tender za gradnju autoputa, ali da se tim pozivima niko nije odazvao iako se radilo o milionskom poslu. Janjić objašnjava da je u ovakvom i brojnim sličnim slučajevima presudnu ulogu odigrala retrogradna politika zvaničnog Beograda.
– Vlada ne bi trebalo da zbog političkih problema sprečava ili otežava da kompanije posluju na teritoriji Kosova i Metohije. Ako ne bude smetala, ti odnosi će zasigurno biti dodatno produbljeni jer postoji prirodna ekonomska veza KiM i ostatka Srbije. Ako budemo vukli poteze kao slon u staklari, cenu će platiti firme iz Srbije, a ne vlada u Prištini. S druge strane, dobar rezultat u rešavanju praktičnih stvari, u koje spada i ekonomska saradnja, može samo da pokaže ozbiljnost Srbije na političkom planu – kaže ekonomista Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište.
Procene direktnih i indirektnih gubitaka zbog ovakve situacije teško je napraviti. Nije teško, međutim, zaključiti da je vreme da se prestane s propuštanjem dobrih šansi. Primera radi, Kosovo od 1. januara počinje s primenom evropskih standarda u pekarstvu. Kako na Kosovu ne postoji proizvodnja kvasca i aditiva, prilika je da srpski kapital dobije ovaj milionski posao.
– Privreda je ta koja bira s kim treba da sarađujemo, a država ne treba da smeta. Konačno, ekonomski interes će pre ili kasnije dovesti do istorijskog pomirenja Srba i Albanaca – kaže Stevanović.
Osim šanse za razvoj ekonomskih i trgovinskih veza u privatnom sektoru, država Srbija na Kosovu ima i niz svojih investicija, koje bi trebalo zaštititi i time omogućiti Srbima da preuzmu akcije ili da se zaposle u tim preduzećima. Država je, međutim, do sada propustila sve prilike da tako nešto uradi, ističe Oliver Ivanović državni sekretar u Ministarstvu za KiM.
Srbija je, prema podacima PKS, od 1960. do 1990. na KiM uložila oko 18 milijardi dolara, a samo je ulaganje u termoelektrane i distributivnu mrežu koja je u vlasništvu EPS-a uloženo oko 5,5 milijardi dolara. Imovina preduzeća koja pripadaju srpskim firmama i koja su privatizovana vredela je više od 1,5 milijardi dolara, a zbog prodaje po znatno nižoj ceni od realne, po osnovu nelegalne privatizacije naplaćeno je samo oko 280 miliona evra.
– Posle odluke MSP Srbija će jako teško dobiti slučaj takvog tipa pred nekim međunarodnim sudom koji se bavi ekonomskim pitanjima. Jedini način je bio, i ja sam to sugerisao u više navrata od 2003. godine, da država pomogne strancima koji su imali deonice u našim firmama na Kosovu, poput „Trepče“ ili „Jugobanke“, da traže svoja prava pred međunarodnim sudovima. Predlagao sam čak i da im država ponudi plaćanje sudskih troškova, jer bi samo jedna takva presuda postala pravilo, a za nas i putokaz i nada da bi neki takav proces bio završen u našu korist. Za to nikada nisam dobio podršku, mada ni danas, kada su šanse daleko manje, nije kasno da pokušamo – kaže Ivanović.
Blic.rs
