Tokom prvih nekoliko dana u Prizrenu, diskretno primetim da ljudi nestaju. Pitam za jednog, nema ga, otišao; pitam za drugog – i on otišao. Gdje su se, bre, ovi građani Kosova izgubili? Skoknuli do Albanije, vjerovatno na ručku u Tirani ili na moru, smiju mi se neobaviještenom. Do Tirane dva sata, do mora jedan čas vožnje; restorani prepuni ribe i organskog povrća, jevtinije nego u Prizrenu. Odmah se paranormalno organizujem i počnem da tražim radosnog vozača da Srbina otkotrlja do Albanije. Sjedimo kod Ace u „BarAca“, nešto mrmljam o Albaniji, čuje me Šehida, kaže da njen brat Almir planira da ide na ručak on albanian seaside sa dvije koleginice iz Turske. Stiže Almir, za pet minuta postajemo najbolji prijatelji (tako je to u Prizrenu), pada dogovor: sutra u deset ispred hotela „Theranda“ krećemo u gastronomsku ofanzivu! C’mon, let’s go!
Almir Miftari studira medicinu u Turskoj; malo je stariji od svojih koleginica koje su prvi put u inostranstvu – stigle na Kosovo, a eto ih već u Albaniji. Nije mu bilo lako; imao puno problema oko nostrifikacije ispita, potom morao da nauči turski; odličan je student – nedavno su ga zvali da dođe u Barcelonu gdje bi bar mjesec dana stažirao kod sjajnih profesora. Ode on u špansku ambasadu u Turskoj sa svim pozivima i papirima; službenik mu pogleda kosovski pasoš i nehajno mu, ali bijesno baci putovnicu preko šaltera. Španija ne priznaje nezavisno Kosovo! Ne priznaje Španija ni poziv Medicinskog fakulteta u Barceloni; plaši se, valjda, da će Almir biti nosilac katalonskog separatizma.
Pi*****mo Španiju dok u kolima izlazimo iz Prizrena. Sjetimo se da i Grčka ne priznaje Kosovo, ali da su dovoljno pristojni da ljudima izdaju vize. Otkrivam da je BiH pelcovana španskom mušicom: zbog odbijanja Šumnjaka da priznaju postojanje Kosova – viza za BiH dobija se u fucking Skoplju, gdje se satima čeka pred ambasadom one (BiH) države koju Šumnjaci najviše mrze, ali još više mrze nesretno Kosovo gdje (bukvalno) izvoze ogromne količine balvana i drvne građe. Ako sam dobro čuo, uskoro će i Kosovo uzvratiti vizni udarac: Bosanci će po vizu za Kosovo morati, recimo, u Podgoricu ili neku još dalju destinaciju.
Ne mogu više o bolesnim balkanskim politikama; pitamo saputnice da li se plaše odlaska u Albaniju? Njih dvije, Merve Demir i Ece Sendur, tvrde da je sve ok. Doduše, ćute, malo prebiraju na engleskom, ali Almir, kojeg svi zovu Boro, i Petar, kojeg svi zovu Ramiz – ne žale se na tursku populaciju. Stižemo na granicu: četiri pasoša, tri naroda, jedan automobil. Albanski policajac prilično nezainteresovan; ulazimo u Albaniju, svi po prvi put. Djevičansko putovanje nas vodi kroz neobične pejsaže; stajemo tu i tamo i gledamo čudne zgrade, tvrđave i bunkere; negdje u pi**i materini, u planinama, vijuga stari put ka Tirani. U strahu od napada JNA, Enver Hodža je drumove gradio u nedođiji, toliko uske da se dva automobila ne mogu mimioći; od provalija se vozačima vrtelo u glavi, samo je djelić mikrosekunde bio dovoljan da svoj život okončaš rasut u milion komada na dnu nekakve gudure. Danas, kad je Albanija otvorila granice , a Enver otišao u večna lovišta – lakše se bronhi diše. Letimo autoputem, zapanjeni kako su američki i turski majstori napravili highway-čudo; dođi, Mrkonjiću, da se ubiješ na svakom neparnom kilometru!
Sve imamo u glavi; krećemo ka Tirani, onda tražimo Drač (Durres), tu je negdje (odmah poslije podvožnjaka) oznaka za Lagunu Patok. Zašto Patok? Zato što su u mjestu koje znači Patka, pomenute životinje domoroci i zaštitni znak. U Laguni nema plaže, samo su na nekakvim sojenicama postavljene drvene kućice u kojima su, po izboru, sto za dvoje, četvoro, šestoro i desetoro. Biramo plavo-bijelu kuću (ne žutu Saše Milivojeva) koja već ima zavidnu reputaciju u prizrenskim gastro-kuloarima. Dočekuju nas tri žene koje vode restoran; majka, kćerka i snaja (slutim). Borov albanski nema podršku u ovdašnjem albanskom jeziku; nemamo pojma koje nam morske ribe nude, ali mudri Ramizov drug predlaže gazdarici da nam lično pokaže ulov.
Stiže ćerka sa ogromnim pladnjom: identifikujemo oradu, druga nam liči na zubatac, treća je fish John Doe, s morskim plodovima nema frke; lignje, skampi, sipa, svašta. Može i mešana salata, ogromna, sa ovčjim sirom. Može i kukuruzna pogača sa prelivom koji liči na kajmak, sve posuto paradajzom. Može i plavi patlidžan s peršunom u maslinovom ulju. Mogu ljute papričice, komada šest. Može crno, domaće vino; hoćemo najskuplje, od tri eura. Može nekoliko desetina flašica mineralne vode; Boro hoće i coca-colu, može. Može i voće na kraju: svi u glas – može.
Jedemo, pričamo, jedemo; dolazi kćerka na majku gazdarice i pita odakle smo. Turska (dva komada), Kosovo (jedan komad) i Srbija (jedan komad). 
„Nikad nismo imali Srbina u Patoku“, kaže i smije se; rukujemo se generacijski, sixties are alive and well. Opet jedemo, pričamo, pa se odmaramo ispod borova; molim Allaha da ovaj dan ima 24444 sati umesto 400 minuta koliko smo bili u Patoku. Stižu lubenice, medne dinje, grožđe, smokve, kajsije i breskve. Haluciniram od uživanja.
„Nikad nismo imali Srbina u Patoku“, kaže i smije se; rukujemo se generacijski, sixties are alive and well. Opet jedemo, pričamo, pa se odmaramo ispod borova; molim Allaha da ovaj dan ima 24444 sati umesto 400 minuta koliko smo bili u Patoku. Stižu lubenice, medne dinje, grožđe, smokve, kajsije i breskve. Haluciniram od uživanja.
Negdje u kasno popodne, jedva, protivno razumu, napuštamo Patok. Gazdarica trči za nama i nosi mi ljute paprike koje sam naručio i zaboravio. Maše nam i zahvaljuje na 45 eura (including bakšiš), koliko je koštala ova perverzna gozba.
- Da nije malo preskupo – valja se Boro od smijeha gledajući Ramiza.
- It’s not expensive, I think – kaže Mavre.
Obojica prsnemo u histeriju; ne zna Turska cijene u Betongradu.
A onda, by the highway, :) lol vraćamo se u Prizren. Svuda pođi, kući dođi!
Allah'a şükür!
