Svetski poznata britanska pjevačica i odskora glumica, Rita Ora, MTV zvijezda porijeklom sa Kosova, i zvanično je postala počasna ambasadorka svoje zemlje. U skladu s tim, odlučna je da svojom popularnošću pomogne Kosovu, posebno kada je riječ o problemima mladih i što bržim integracijama u evropske i svjetske institucije. Da je i te kako dobro pripremljena i da svoju ulogu ne shvata olako, govore članak koji je napisala za francuski diplomatski časopis "La Lettre Diplomatique" i intervju koji je nedavno dala za portal "The DePaulia", gdje je pomenula baš DOKUFEST kao jedan od najznačajnijih projekata na Kosovu.
"Kada sam imenovana za počasnu ambasadorku, plakala sam. Moja dužnost je da nikad ne zaboravim odakle potičem i sa čime se moji sunarodnici suočavaju, šta im sve nije dostupno. Nemaju pristup svemu kao neke privilegovane zemlje. Otežano im je bavljenje modernom umetnošću, prepoznavanje na internacionalnom nivou. Ono što mi se sviđa je što umeju da privuku ljude sebi, to je nešto na šta ja želim da privučem pažnju svetske javnosti. Festival kao što je DOKUFEST u Prizrenu, koji slavi film i organizuje se baš na Kosovu, to je ono na šta želim da ukažem svetu", rekla je Rita Ora za "The DePaulia", naglasivši da će se na njenom drugom albumu naći i pesma pod nazivom "Kosovo", koja je lična i tematizuje ono o čemu Ora još nije govorila u medijima.
Nekoliko dana ranije, pevačica je za časopis "La Lettre Diplomatique" napisala članak o zemlji svog porekla, snažno podržavši članstvo Kosova u UNESCO, te se, u svetlu aktuelne izbegličke krize, osvrnula i na svoje detinjstvo i odlazak u Veliku Britaniju, gde je stigla kao izbeglica. Članak prenosimo u celini.
Od izbeglice do pop zvezde
Ja sam tipična devojka iz Londona. Ja sam pop zvezda. Ja sam izbeglica. Zapravo, ja sam beba izbeglica. Kao dete sam odrastala u jednosobnom stanu koji sam delila sa svojim roditeljima i starijom sestrom. Kroz prozor sam mogla da vidim groblje na Brompton. Bilo je zastrašujuće.
Ne znam šta je bilo strašnije – groblje ili biti izbeglica...
Moji su roditelji pobegli u potrazi za bezbednijim životom. Sama spoznaja da si iskorenjena osoba, da nosiš oznaku "izbeglica", ostavila je dubok ožiljak. Izbeglice retko imaju glas.
Na sreću, ja imam – govoreći bukvalno i metaforično. Glas me je uzdigao do slave. Ja sam podjednako privilegovana i motivisana da koristim svoj glas u ime izbeglica. Iako su mir i sigurnost ono čemu mi stremimo i preduslovi za normalan život, ne svi uživaju ova legitimna prava; ona nisu sigurna, ona moraju biti zaštićena. Međunarodne organizacije igraju veliku ulogu u tom pogledu.
Postoji još jedan aspekt priče. Uspešni ljudi i oni koji ih gledaju skloni su da veruju da su posebni, da su sami sebe stvorili. To je istina, u velikoj meri. Ipak, ne smemo zaboraviti mogućnosti i privilegije koje imamo. Čak i najbolji od nas bi u ratom razorenoj zemlji stajali bosi pored granice, brinući se jedino o tome da li će preživeti.
Zato ja podržavam napore koje čine vlasti moje zemlje porekla u angažovanju Kosova u svim multilateralnim forumima i organizacijama, uključujući i UNESCO, kako bi se obezbedilo da ljudi Kosova, a pre svega kosovska omladina, dobiju više mogućnosti i šansi da napreduju i budu bolje zaštićeni.
Na svojoj koži sam osetila šta znači biti izbeglica i koliko predrasuda i opasnosti od izolacije i odbacivanja sa sobom nosi. Narodi su kao ljudi, što je zemlja izolovanija, veće su šanse da njeni građani pate od niskog samopoštovanja. Izolacija ih čini ljutim; to može da vodi i ka nasilju. Zato sam oduševljena što je Kosovo, moja domovina, izabralo put saradnje. To će omogućiti građanima da budu još odlučniji da idu napred, da budu željni da uspeju.
Što se mene tiče, oduvek sam volela muziku i bila odlučna da uspem, ali sam zahvalna svima koji su me podržali. Pomogli su mi da napišem svoju priču.
Od ključnog je značaja da Kosovo bude podržano na svom putu ka integraciji. To podrazumeva sposobnost međunarodne zajednice da prizna napore moje zemlje, podrži je i izađe joj u susret. Na taj način, sama međunarodna zajednica pokazuje viziju sveta. Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu treba da bude deo tih napora. Zajedno možemo definisati 21. vek.
