Srbijanska odbojkašica Aleksandra Uzelac preživjela je pravu dramu u Brazilu. Ona trenutno igra za Fluminense, u Rio de Janeiru, a u razgovoru za Mozzart sport ispričala je kako joj je život dva puta visio o koncu.
"Vraćala sam se sa drugaricom sa večere, vozile smo bicikl po stazi koja je predviđena za to. Pored je trotoar za pješake, onda dio gdje je zasađeno drveće - okolo je korjenje i kamenje, pa onda put kojim idu automobili - koji je niži, nije u istoj ravni. U suštini nemoguće je sa staze da izađeš bicklom na put... Ja sam išla prva, ona iza mene. Kako sam se zaletila - dvojica su naletjela na mene. Podigli su majice i izvadili noževe. Ma to su bukvalno bile mačete - baš ogromni noževi. Ne znam ni kako su im stali ispod majice. Krenula sam da vrištim i nisam znala šta ću. Skrenula sam na taj put... Mogu da kažem da me sam bog spasio jer nisam čak ni pala s bicikla, a izletjela sam na put gdje su automobili, motori", rekla je ona, pa u dahu nastavila:
"Mogao je da me udari automobil ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspjela da pređe, nego je pala. Ja sam vozila preko tog korjenja kao nikad u žviotu... Jedan je krenuo za mnom, a drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola. Nisam mogla ništa drugo... Stao nam je taksi, nekako smo uletjele i zajedno smo otišle do policije. Tamo nisu ništa uradili, samo su nas odvezli kasnije kući. Sve se to desilo vrlo blizu policijske stanice. Veoma sam se istraumirala, bilo je baš jezivo i nikako ne mogu tu sliku - kada oni kreću na nas noževima - ne mogu da izbacim iz glave. Niko nije prišao da nam pomogne jer ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni", rekla je Uzelac.
"Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri. Prije toga smo gledale nogometaše Fluminensea, sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola... Ja sam mom dečku Danilu napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, pošto živim 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, a drugarica me uhvatila za ruku i počela da viče: 'Uzi, Uzi, Uzi...'. Ja pogledam, kad ono ispred nas stoje dva auta, iza također, pored dva motora. Izlaze muškarci sa fantomkama i pištoljima. Dvojica su stala ispred kola, a ostali su na svaka vrata pokucali sa pištoljem. Na portugalskom su vikali da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i stavili nam pištolje na glavu", počela je drugu jezivu ispovest Aleksandra, a zatim otkrila šta se dalje dešavalo:
"Mi smo vrištale, četiri pištolja i to ona sa prigušivačima su nam bila oko glave. Ispretresali su nas, a jedan je krenuo i da uđe u kola, ali smo mi nekako uspjele da iskočimo i krenemo da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, samo da dođemo do kluba, jer smo znale da ćemo tamo biti sigurne. Sve to je bilo u mojoj ulici... Kad smo stigle i spasile se, dali su nam vodu. Bile smo u šoku, počele smo da plačemo. Mi u Srbiji smo tako nešto vidjeli samo na filmu. Tek kad ti se stvarno nešto tako desi, vidiš koliko je strašno", objasnila je.
Za kraj je poručila da je i sada osjeća napade panike kada se sjeti svega, ali da je sretna što je sve dobro završilo.
Nakon svega više nije sigurna da li će ostati u Brazilu, jer se traumatično iskustvo odrazilo i na njene igre.
"Mogao je da me udari automobil ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspjela da pređe, nego je pala. Ja sam vozila preko tog korjenja kao nikad u žviotu... Jedan je krenuo za mnom, a drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola. Nisam mogla ništa drugo... Stao nam je taksi, nekako smo uletjele i zajedno smo otišle do policije. Tamo nisu ništa uradili, samo su nas odvezli kasnije kući. Sve se to desilo vrlo blizu policijske stanice. Veoma sam se istraumirala, bilo je baš jezivo i nikako ne mogu tu sliku - kada oni kreću na nas noževima - ne mogu da izbacim iz glave. Niko nije prišao da nam pomogne jer ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni", rekla je Uzelac.
Samo desetak dana kasnije preživjela je novi pakao.
"Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri. Prije toga smo gledale nogometaše Fluminensea, sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola... Ja sam mom dečku Danilu napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, pošto živim 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, a drugarica me uhvatila za ruku i počela da viče: 'Uzi, Uzi, Uzi...'. Ja pogledam, kad ono ispred nas stoje dva auta, iza također, pored dva motora. Izlaze muškarci sa fantomkama i pištoljima. Dvojica su stala ispred kola, a ostali su na svaka vrata pokucali sa pištoljem. Na portugalskom su vikali da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i stavili nam pištolje na glavu", počela je drugu jezivu ispovest Aleksandra, a zatim otkrila šta se dalje dešavalo:
"Mi smo vrištale, četiri pištolja i to ona sa prigušivačima su nam bila oko glave. Ispretresali su nas, a jedan je krenuo i da uđe u kola, ali smo mi nekako uspjele da iskočimo i krenemo da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, samo da dođemo do kluba, jer smo znale da ćemo tamo biti sigurne. Sve to je bilo u mojoj ulici... Kad smo stigle i spasile se, dali su nam vodu. Bile smo u šoku, počele smo da plačemo. Mi u Srbiji smo tako nešto vidjeli samo na filmu. Tek kad ti se stvarno nešto tako desi, vidiš koliko je strašno", objasnila je.
Za kraj je poručila da je i sada osjeća napade panike kada se sjeti svega, ali da je sretna što je sve dobro završilo.
Nakon svega više nije sigurna da li će ostati u Brazilu, jer se traumatično iskustvo odrazilo i na njene igre.
