Putin se nuklearnim prijetnjama pred domaćom publikom predstavlja kao čvrst prema Zapadu.
Vladimir Putin je, kao bivši oficir KGB-a, veoma svestan moći propagande. Na kraju krajeva, ceo sistem SSSR-a se decenijama u najvećem delu i zasnivao na propagandi, kao jednoj od glavnih poluga kontrole sistema. Tek kada su građani nakon početka „perestrojke“ Mihaila Gorbačova sredinom ’80-ih, te ekonomskih i društvenih reformi, shvatili da je „trava zaista zelenija“ sa druge strane „Gvozdene zavese“, sistem se za manje od dve godine u potpunosti urušio, što je rezultiralo i padom Berlinskog zida.
Putin je više od jedne decenije „glumio“ demokratiju i pravu otvorenost ka svetu. Dočekivao je Angelu Merkel, Busha i Berlusconija, igrao hokej i lovio tigrove u Sibiru. Imidž ruskog predsednika je čak bio i delimično pozitivan na Zapadu, a oligarsi su bili rado viđeni u Monaku, Parizu i Londonu, gde su trošili novac stečen brzom privatizacijom.
A onda se desila agresija na Ukrajinu – ne ona iz 2022, već ona iz 2014. Nelegalni i nelegitimni „referendumi“ na Krimu i u tzv. Donjeckoj republici su samo bili početak ka pokušaju ostvarivanja snova Kremlja o povratku na nekadašnje sovjetske teritorije. Ne treba podsećati da je i sam Putin „veliki tragičar“ raspada SSSR-a, a sa njim se očigledno slaže i većina političkih i vojnih planera u Kremlju.
„Bila je to velika i istinska tragedija“, osvrnuo se Putin na raspad SSSR-a u intervjuu datom još 2005.
„To je bio i raspad istorijske Rusije“, dodao je u intervjuu iz 2021, samo mesec dana pred početak agresije na Ukrajinu.
I brojni drugi ruski političari, analitičari i ideolozi smatraju SSSR „velikim uspehom ruskog naroda u 20. veku“, a neki idu čak i dalje pominjući i Carsku Rusiju koja je obuhvatala i delove baltičkih i skandinavskih zemalja.
„Morali bismo da razmotrimo korišćenje našeg nuklearnog oružja u slučaju da operacija u Ukrajini ne bude uspešna. Jednostavno nema drugog rešenja u borbi sa NATO-om i njihovim saveznicima u Kijevu“, izjavio je nedavno Dmitrij Medvedev, nekadašnji predsednik i premijer Rusije.
Medvedev, koji se dve decenije „menjao“ sa Putinom na dve najviše državne pozicije, ranije je smatran „izuzetno korektnim u saradnji sa zapadnim zemljama“. Danas je Medvedev u svojim izjavama oštriji i od samog Putina – ili, pak, izjavljuje ono što Putin misli.
Putin je 2007. izjavio da se „razvija nepobedivi sistem hipersoničnih projektila, koji bi bili u stanju da nose više nuklearnih bojevih glava, kao odgovor na raspoređivanje američkih raketnih sistema“. U pitanju je bio „Objekt-4202“, danas poznat kao „Avangard“. Sistem se od sličnih „klasičnih“ nuklearnih projektila (poput „RT-2PM Topol“ i „R-36 Ciklon“) razlikuje po tome što koristi MIRV bojevu glavu. MIRV je skraćenica od „Multiple Independent Reentry Vehicle“ – sistem od više bojevih glava koje nezavisno mogu da pogode različite ciljeve iz orbite Zemlje. NATO ovakav sistem naziva i „Hypersonic Glide Vehicle“ (HGV), odnosno „bojeve glave jedrilice“, budući da one mogu da menjaju svoj položaj i pravac tokom finalnih faza leta. (Prvi MIRV sistem je bio američki „LGM-118A Peacekeeper“, razvijen sredinom ’80-ih, sa do maksimalno osam bojevih glava.)
„Avangrad“ je zvanično u sastav ruskih snaga ušao 2019, iako je poznato da je intenzivno testiran duže od decenije. Ipak, zapadne obaveštajne službe, kao ni NATO, nikada nisu i zaista zabeležile test ruskih MIRV-ova. Iako su godinama svetskoj javnosti iz Kremlja prikazivana lansiranja „Avangarda“ (kao i sličnog MIRV“ sistema „RS-24 Yars“), u pitanju su najverovatnije bile lažne bojeve glave (dummy warhead), bez ikakvog punjenja. Kako se to može znati? Jednostavno. SAD imaju čitav niz satelita koji mogu da detektuju čak i najmanje povećanje zračenja bilo gde na planeti. Stvarni test samo jednog MIRV-a bi svakako bio zabeležen i izazvao sigurni međunarodni skandal, te velike tenzije. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) takođe ima svoje timove koji prate bilo kakvo povećanje radijacije (poput nuklearnih eksperimenata u Iranu). I širom Evrope postoje brojne naučne i istraživačke stanice koje su takođe u stanju da detektuju čak i vrlo mala povećanja radijacije u atmosferi.
To, sa druge strane, ne znači da su ruske nuklearne rakete samo „zmaj od papira“. Rusija ima gotovo 5.300 nuklearnih bojevih glava, a procenjuje se da je još 130 njih „na proizvodnoj traci“. NATO svakako ima ove podatke, a takođe prati i sve ruske balističke aktivnosti na moru i na kopnu. Zbog toga čudi i retorika brojnih evropskih, ali i američkih, političara o „stvarnoj pretnji“ da Putin upotrebi nuklearno oružje. Čini se da je u pitanju svojevrsno „blefiranje“ obe strane – Putin se pred domaćom publikom predstavlja kao čvrst prema Zapadu, dok na tom istom Zapadu (kako u SAD-u, tako i u EU), zbog rata u Ukrajini, kompanije iz vojno-industrijskog sektora beleže rekordnu proizvodnju – i rekordne profite.
U svom poslednjem obraćanju 1961, tadašnji američki predsednik Dwight Eisenhower (koji je bio i glavnokomandujući savezničkih snaga u Evropi za vreme Drugog svetskog rata), upozorio je na „stvaranje globalne vojne industrije, kojoj će biti u interesu neprestani sukobi širom sveta“.
„Rat je dobar za biznis, bilo gde u svetu“, dodao je Ike, kako su ga Amerikanci zvali. A 60 godina kasnije, ove „avangardna“ predviđanja Eisenhowera su se obistinila – bilo da je reč o Moskvi, Briselu ili Washingtonu.
Putin je više od jedne decenije „glumio“ demokratiju i pravu otvorenost ka svetu. Dočekivao je Angelu Merkel, Busha i Berlusconija, igrao hokej i lovio tigrove u Sibiru. Imidž ruskog predsednika je čak bio i delimično pozitivan na Zapadu, a oligarsi su bili rado viđeni u Monaku, Parizu i Londonu, gde su trošili novac stečen brzom privatizacijom.
A onda se desila agresija na Ukrajinu – ne ona iz 2022, već ona iz 2014. Nelegalni i nelegitimni „referendumi“ na Krimu i u tzv. Donjeckoj republici su samo bili početak ka pokušaju ostvarivanja snova Kremlja o povratku na nekadašnje sovjetske teritorije. Ne treba podsećati da je i sam Putin „veliki tragičar“ raspada SSSR-a, a sa njim se očigledno slaže i većina političkih i vojnih planera u Kremlju.
„Bila je to velika i istinska tragedija“, osvrnuo se Putin na raspad SSSR-a u intervjuu datom još 2005.
„To je bio i raspad istorijske Rusije“, dodao je u intervjuu iz 2021, samo mesec dana pred početak agresije na Ukrajinu.
I brojni drugi ruski političari, analitičari i ideolozi smatraju SSSR „velikim uspehom ruskog naroda u 20. veku“, a neki idu čak i dalje pominjući i Carsku Rusiju koja je obuhvatala i delove baltičkih i skandinavskih zemalja.
Pozavidjeli bi mu i Gorbačov, Brežnjev, Hruščov
Na današnjoj retorici Putina i Kremlja prema Evropskoj uniji i SAD-u mogli bi da pozavide i već pomenuti Gorbačov, pa čak i Brežnjev i Hruščov. Iako je tokom ’70-ih i ‘80-ih godina „nuklearna napetost“ između dve supersile bila na svom istorijskom vrhuncu, a bombarderi i NATO-a i SSSR-a su bili u stalnim patrolama – skoro 24 sata, sovjetski lideri su ipak u mnogim poljima želeli saradnju sa Zapadom. To se naročito odnosilo na nauku, umetnost i sport. Ruski operski pevači su održavali koncerte širom sveta, sportisti bili rado viđeni na Olimpijskim igrama i svetskim takmičenjima, a naučnici (iako pod budnim okom KGB-a) su ipak u određenoj meri sarađivali na međunarodnim projektima.„Morali bismo da razmotrimo korišćenje našeg nuklearnog oružja u slučaju da operacija u Ukrajini ne bude uspešna. Jednostavno nema drugog rešenja u borbi sa NATO-om i njihovim saveznicima u Kijevu“, izjavio je nedavno Dmitrij Medvedev, nekadašnji predsednik i premijer Rusije.
Medvedev, koji se dve decenije „menjao“ sa Putinom na dve najviše državne pozicije, ranije je smatran „izuzetno korektnim u saradnji sa zapadnim zemljama“. Danas je Medvedev u svojim izjavama oštriji i od samog Putina – ili, pak, izjavljuje ono što Putin misli.
Prikrivene, ali i otvorene prijetnje
Te prikrivene ili otvorene pretnje se redovno kao eho ponavljaju u ruskim propagandnim medijima. Prosečni građanin Rusije je svakako uveren da u bespućima Sibira, ali i na granicama ka NATO-u, već stoje raspoređeni lanseri balističkih raketa, koji samo čekaju naređenje iz Kremlja da „pritisnu crveno dugme“. Mediji redovno prikazuju i testove pomorskih raketnih sistema „RSM-56 Bulava“, te „Yu-74 Avangard“. Ovaj drugi sistem se naročito „ustalio“ u retorici iz Kremlja poslednje dve godine, opisivan kao „nepobediv, protiv koga NATO nema nikakvu odbranu“. U stvarnosti, snimci lansiranja i testova uglavnom datiraju iz perioda od 2018. do 2021. godine. Sam sistem „Avangard“ je razvijan od 2002, nakon što se Rusija povukla iz Međunarodnog sporazuma o razvoju balističkih projektila (ABMT). Ovaj sporazum je često opisivan kao „najveći uspeh u pregovorima SSSR-a i Zapada“, a od 1972. je ratifikovan više puta.Putin je 2007. izjavio da se „razvija nepobedivi sistem hipersoničnih projektila, koji bi bili u stanju da nose više nuklearnih bojevih glava, kao odgovor na raspoređivanje američkih raketnih sistema“. U pitanju je bio „Objekt-4202“, danas poznat kao „Avangard“. Sistem se od sličnih „klasičnih“ nuklearnih projektila (poput „RT-2PM Topol“ i „R-36 Ciklon“) razlikuje po tome što koristi MIRV bojevu glavu. MIRV je skraćenica od „Multiple Independent Reentry Vehicle“ – sistem od više bojevih glava koje nezavisno mogu da pogode različite ciljeve iz orbite Zemlje. NATO ovakav sistem naziva i „Hypersonic Glide Vehicle“ (HGV), odnosno „bojeve glave jedrilice“, budući da one mogu da menjaju svoj položaj i pravac tokom finalnih faza leta. (Prvi MIRV sistem je bio američki „LGM-118A Peacekeeper“, razvijen sredinom ’80-ih, sa do maksimalno osam bojevih glava.)
„Avangrad“ je zvanično u sastav ruskih snaga ušao 2019, iako je poznato da je intenzivno testiran duže od decenije. Ipak, zapadne obaveštajne službe, kao ni NATO, nikada nisu i zaista zabeležile test ruskih MIRV-ova. Iako su godinama svetskoj javnosti iz Kremlja prikazivana lansiranja „Avangarda“ (kao i sličnog MIRV“ sistema „RS-24 Yars“), u pitanju su najverovatnije bile lažne bojeve glave (dummy warhead), bez ikakvog punjenja. Kako se to može znati? Jednostavno. SAD imaju čitav niz satelita koji mogu da detektuju čak i najmanje povećanje zračenja bilo gde na planeti. Stvarni test samo jednog MIRV-a bi svakako bio zabeležen i izazvao sigurni međunarodni skandal, te velike tenzije. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) takođe ima svoje timove koji prate bilo kakvo povećanje radijacije (poput nuklearnih eksperimenata u Iranu). I širom Evrope postoje brojne naučne i istraživačke stanice koje su takođe u stanju da detektuju čak i vrlo mala povećanja radijacije u atmosferi.
Blefira li Putin ili NATO?
Početkom avgusta 2019, sistem za detekciju radijacije i nuklearnih čestica u Svanhildu u Norveškoj detektovao je male količine radijacije. Ipak, narednih dana očitavanja su se povećala, a kompjuterski sistem je utvrdio da je izvor radijacije u Rusiji, udaljen 800 kilometara, i usred ničega. Ili se barem tako mislilo. Narednih meseci se saznalo da se na toj lokaciji nalazi tajni poligon, blizu Novonoksna u Arhangelskoj oblasti, za testiranje motora balističkih raketa, kao i njihovo finalno sklapanje. Najverovatnije je došlo do eksplozije u nekom delu testiranja novog MIRV-a, koji je u mogućnosti da samostalno leti i bira mete, nazvanog „9M730 Burevestnik“. Budući da su evropski sistemi bili u stanju da gotovo trenutno reaguju čak i na mali nuklearni incident u Rusiji, svakako je sigurno da bi testiranje „punog“ MIRV sistema poput „Avangarda“ ili „Yarsa“ bilo odmah detektovano.To, sa druge strane, ne znači da su ruske nuklearne rakete samo „zmaj od papira“. Rusija ima gotovo 5.300 nuklearnih bojevih glava, a procenjuje se da je još 130 njih „na proizvodnoj traci“. NATO svakako ima ove podatke, a takođe prati i sve ruske balističke aktivnosti na moru i na kopnu. Zbog toga čudi i retorika brojnih evropskih, ali i američkih, političara o „stvarnoj pretnji“ da Putin upotrebi nuklearno oružje. Čini se da je u pitanju svojevrsno „blefiranje“ obe strane – Putin se pred domaćom publikom predstavlja kao čvrst prema Zapadu, dok na tom istom Zapadu (kako u SAD-u, tako i u EU), zbog rata u Ukrajini, kompanije iz vojno-industrijskog sektora beleže rekordnu proizvodnju – i rekordne profite.
U svom poslednjem obraćanju 1961, tadašnji američki predsednik Dwight Eisenhower (koji je bio i glavnokomandujući savezničkih snaga u Evropi za vreme Drugog svetskog rata), upozorio je na „stvaranje globalne vojne industrije, kojoj će biti u interesu neprestani sukobi širom sveta“.
„Rat je dobar za biznis, bilo gde u svetu“, dodao je Ike, kako su ga Amerikanci zvali. A 60 godina kasnije, ove „avangardna“ predviđanja Eisenhowera su se obistinila – bilo da je reč o Moskvi, Briselu ili Washingtonu.
