Svake godine, obično u leto, nekako baš kad treba da počne festival Dokufest, srpski fašisti i ostali četnoliki skotovi počnu da se bude iz mrtvog nazi-sna i kreću da trabunjaju o srpskim zemljama u množini, tihujući parolom “Dogodine u Prizrenu”. Zasto, bre, iduće godine, dođe mi da ih pitam, zašto ne ovog avgusta; evo, mi iz e-novina krenuli i stigli u Prizren, a vas nigde. Gde ste, pičke? Čekate sledeću godinu ili sledeći vek?
Na zaprepašćenje dežurnih patriota koji o dolasku na Kosovo mogu samo da sanjaju pjesmom grupe Aerosmith “Dream On”, stigosmo pred granični prelaz Merdare u e-celini: direktor Jelić za volanom, Luković u odgovornoj ulozi suvozača, na zadnjem sedištu sve žene iz e-novina, Marina Jelić i Sandra Dančetović. Pod vrelim suncem odmah se napravi puzajuća kolona: Budući da smo iza krivine, ne znamo da li je ispred nas tri ili pet ili osam kilometara. Hakerska služba e-novina naoružana androidom, otkriva da nam drug Google poručuje da nas je locirao; tri smo konvertibilne marke (km) od granice, čekaćemo, kaže Jelić, sat po kilometru. Srećom, stvarnost demantuje direktora; čekamo sat, a usput Jelić ćaska s policajcem.
- Koliko smo daleko od granice – pita direktor, turistički radoznao.
- To nije granica, nego prelaz – odgovara policajac smrtonosno ozbiljan.
- Ti mora da si diplomirao filozofiju – dobacuje mu Jelić i kreće ka kolima.
- Hej, ti, vrati se – viče policajac, dok direktor lenjo odmahuje rukom.
Naknadno mi Jelić priča da se nakon našeg odlaska preko Granice/Prelaza sreo s licem u uniformi koje mu je reklo da mu je pravilima službe zabranjeno da koristi pojam “granica”, te da koristi manje bolnu reč “prelaz”, pri čemu je Marina među organima reda samo dodatno zakomplikovala stvar zaključkom
- Znači, u pitanju je semantika.
Može i prelaz, ali granični, može i semantika, a dobra je i romantika, smejemo se Jelić i ja.
Sandra Dančetovic and myself, noseći kofere i torbe, napuštamo Srbiju i tri metra dalje ulećemo u Kosovo preko The Border Prelaza; snažan udarac srpskom nacionalnom biću nanosi Sandra zahtevom kosovskom policajcu da joj udari pečat u passport. S posebnim zadovoljstvom, Lice S Granice iz desnog zamaha mišićne mase udara pečat, bolje reći isti čelično gravira na stranice pasoša. Svi smo happy: policajac, vlasnica pasoša, ja kao svedok, a posebno je srećan pasoš. I njega je neko pečatom darivao.
Izdajnike iz Beograda, razume se, čeka taksi (albanski: taxi) koji ka Prizrenu kreće novim autodrumom od Merdara do Lebana; kad bi netko od onih gorepomenutih desničarskih tupsona video novu deonicu autoputa – na licu srBskog mesta bi okončao svoj kratki, ali priglupi život. To nije autoput, to je uživanje; široke trake, sve klizi, ništa se ne trese, obilaznice, pregledni znakovi... a, mi, među prvih hiljadu automobila na najnovijoj deonici. Potom se lagano ulivamo u autoput ka Prizrenu i dok udariš četnika u dlan, eto nas u Prizrenu, ne iduće, već ove godine.
Kao da smo se vratili kući posle kratkog odsustva u Beogradu; sve znamo i sve nam je poznato. Hoteli, prodavnice, restorani i restorančići; nove zgrade, novi hoteli pokazuju da se i Prizren modernizuje. Na ulicama ista gužva kao svake godine uoči otvaranja Dokufesta; u centru grada, primećuje Sandra – ovo je kao stampedo, ne možeš kroz gomilu, jer te gomila nosi. Tražimo način da se probijemo i, kao uvek u srpskoj istoriji, uspevamo teškom mukom, ovog puta bez gubitaka.
Sve je u najboljem redu; tu su Ymer, Bahri, Flaka, Dafina The Great, Veton, Jeton, Aca from BarAca, Zilha, Sehida sa sestrama, javio se iz Medveđe Haki, hoće i on u Prizren da se vidimo, c`mon Haki, pije se Peja, piju se sokovi, pije se, a ponekad se i nešto pojede. Najbolje, as usual.
A, uveče, kad mi izbegli iz beogradskog toplotnog pakla osetimo vetar i svežinu, okruženi Prizrenom u kojem je na ulicama milion i nešto ljudi – onda je bol srbijanskih četnika još veća; makar zbog naše e-parole “Večeras u Prizrenu”, jer, tonight idemo u bioskop na reci, pa onda sa Agimom i porodicom na chit-chat, uz neko meze i neki drink, sve slaveći priliku što je ovih dana Prizren centar sveta, a mi u centru centra.
Od svih filmskih migracija kojima vrvi Dokufest, ovaj masovni egzodus e-novina, Dančetovic & Luković iz Beograda u Prizren – jeste valjda najuspešnije bekstvo u normalnost.
Ili što bi rekli u onoj hip-hop pesmi: tamo gde cveta ćevap ljut, tamo je e-vojsci bio jedini put.
U Prizren, naravno…
