Jedna od najmlađih osvajačica sedam najviših svjetskih vrhova živi u Peći na Kosovu.
Mrika Nikqi ima 17 godina i zajedno sa ocem Arianitom je ostvarila san mnogih planinara i to za samo osam meseci.
Oni su ujedno i prvi Albanci kojima je ovo pošlo za rukom.
Morala je da jede kaloričnu hranu, pije četiri litra vode dnevno i menja nadmorske visine, sve vreme noseći na leđima ranac od oko 40 kilograma.
Pogled sa vrha Afrike presudan za osvajanje 7 kontinenata
Prvi vrh koji su osvojili Mrika i njen otac, bio je Kilimandžaro.
Dok je čitala o ekspedicijama osvajanja sedam vrhova, shvatila je da – ako uspe da se popne na sve pre osamnaeste godine – može postati najmlađa osoba kojoj je to uspelo.
"Kada nam je stigao imejl sa svim informacijama kako da postignemo taj cilj, bio sam šokiran.
"Sve ekspedicije u razmacima od po dva vikenda. Takođe, veoma skupo – 265.000 dolara. Mnogo novca a nigde nema sponzora“, objašnjava Arianit Nikqi, Mrikin otac.
Podršku su dobili samo od Vlade Kosova, dok je Arianit ostatak finansirao sopstvenim novcem.
Pre puta, ipak, morali su da dobiju bitku kod kuće – Mrikina majka nije bila oduševljena planom koji su smislili njen suprug i ćerka.
"Pitala me je da li sam lud. Da li si svestan šta radiš?
"Da li si svestan posledica“, kaže Arianit.
Drugi vrh Vinson: „Naučili smo kako da preživimo“
Druga destinacija bio je hladni Antarktik.
Već tokom priprema za pohod na Vinson, zamisao o osvajanju svetskih vrhova je mogla da se ne ostvari, a sve zbog kosovskih pasoša.
Naime, država Čile ne priznaje jedina putna dokumenta koja oni poseduju – kosovske pasoše.
Jedino rešenje za ovo dvoje planinara bilo je da pokušaju da dođu do albanskog pasoša.
Pomogao im je albanski predsednik Iljir Meta – Albanija im je izdala pasoše za jedan dan. Arianit misli da je to zbog toga što je i on alpinista.
Balkanski mentalitet im pomogao u teškim trenucima
Preporuke za ovakve ekspedicije su odmor od mesec dana, treniranje joge i rad na fizičkoj i mentalnoj spremnosti.
Mrika i Arianit za to nisu imali mogućnosti, ali im je, kažu, balkanski mentalitet pomogao u savladavanju prepreka.
„Samo nas dvoje nismo pitali ništa. Treba da idemo na taj vrh, uzmemo rančeve i krenemo.
„Svi stranci su se preračunavali, merili postupke. Mi sa Balkana smo bili strava – treba da idemo, idemo“, objašnjava Arianit.
U osvajanju vrha Antarktika oni su bili deo grupe od oko 40 ljudi iz celog sveta.
Temperatura je bila minus četrdeset, minus trideset.
Vodič je izračunao da će im trebati hrane za pet do sedam dana.
Međutim, kako ovakve ekspedicije umnogome zavise od vremena, ostali su 12 dana i došli u situaciju da jedu samo jednom dnevno.
"Jeli smo dve kobasice za ručak i to je to, ništa više.
"Ili na primer jeli smo jednu ili dve palačinke za doručak i onda bez hrane ceo dan“, prepričava nam Mrika.
Najčistiji kontinent na svetu je podrazumevao i stroža pravila kada su u pitanju fiziološke potrebe.
„Nas dvoje smo podesili alarm da se probudimo u približno vreme da idemo u toalet.
„Na primer, ako ja moram da idem u toalet ili ona mora, ona će probuditi i mene ili ja nju“, objašnjava Arianit strategiju čuvanja svakog atoma energije.
Uprkos svim preprekama ispeli su se na Vinson.
Na pola puta, pri povratku, uhvatila ih je velika oluja, vetar i hladnoća. Kažu da je tog dana temperatura dostizala minus 40 stepeni.
"Nismo mogli ništa da vidimo, nisam znala gde hodam. Bilo je dosta pukotina, nisam mogla da vidim gde gazim i nismo znali kuda idemo.
"Bilo mi je jako teško da dišem u tom trenutku“, opisuje Mrika.
Kako je Mrika umalo izgubila nos?
Ispred kampa na Vinsonu, Mrika je pokušala da pomogne devojci koja se uplašila da su joj prsti promrzli.
Zaboravila je da istovremeno treba da brine i o sebi pa je skinula masku sa kiseonikom i otkrila nos.
"Vodič mi je rekao ‘šta radiš ovde’ i ja sam odgovorila `samo pomažem ovoj devojci`.
"On je gledao u mene i rekao: ‘otkrila si nos, odmah moraš da ideš unutra, ako ne uđeš za pet minuta izgubićeš nos jer ne možemo da putujemo u bolnicu da te spasimo, moraš da preduzmeš nešto’.
"Uzeo me je za ranac i samo me gurnuo u šator“, prepričava Mrika.
Mirka kaže i da se zbog adrenalina koji je osećala nakon osvajanja vrha, nije uplašila.
"Moj nos je i onako gotov“, dodaje u šali.
Vrh Južne Amerike Mrika je ispela uz osmeh
Sledeća destinacija je bila Južna Amerika i vrh Akonkagva.
Iz Peći im stiže vest da je Mrikina mama smršala. Njena briga im otežava da nastave dalje.
"Onda se promenila, počela je da bude uz nas. Davala nam je smernice kuda treba da idemo.
"Mi smo to znali i sami, ali ona je želela da bude deo tima“, objašnjava Arianit.
Na najviši vrh Južne Amerike Mrika se popela sa osmehom na licu.
"Ona je bila u zaista odličnom raspoloženju, sve vreme se šalila na vrhu“, kaže Arianit.
Mont Everest: "Ako padneš, skočiću za tobom“
Na čuveni Everest su se ispeli za devet dana.
Ipak, trebalo je proći najopasniji deo puta – ponor na visini od 2.000 metara preko kog se prelazi uz pomoć merdevina.
"To je velika pukotina u glečeru i sad treba preći preko tih merdevina.
"Na primer, sada se ide tim putem, dok je sutradan to potpuno drugačije. To je kao minsko polje“, kaže Arianit.
Tim delom je trebalo da prođu tokom noći kako bi izbegli pomeranje ledenica i peli se po stabilnom, zaleđenom tlu.
Arianit je sat vremena pre polaska već bio budan i ubeđen da Mrika spava.
Međutim, ona je bila budna.
„Šta ćeš da uradiš ako ja padnem sutra“, pitala ga je.
„Rekao sam joj – to nije u planu i dodao ‘skočiću za tobom’.
„Odgovorila mi da je to glup odgovor i rekla: ‘ako ja padnem, ti moraš da ideš kući jer su tamo mama i brat, a ako se desi suprotno, ja moram da uradim isto“.
U pohodu na Mont Everest više od 200 ljudi je izgubilo život.
Smrzavanje, nedostatak kiseonika, odroni i padovi sa visine samo su neki od uzroka smrti.
Mrika je morala da prođe, vidi i dodirne tela onih koji su stradali u pokušaju da postignu isti cilj.
Sećanja na preminule planinare sa Everesta su je stigla kasnije, nakon povratka u kamp. Kaže da joj ta slika i danas povremeno okupira misli.
Denali: „Ako se njemu nešto desi, brat može da kaže da je zbog mene izgubio oca“
Sledeća destinacija je bio najviši vrh Severne Amerike – Denali. Popeli su se za osam dana iako je planirano da uspon traje 21 dan.
Mrika kaže da je, tokom osvajanja Denalija, ocu predložila da se vrate kući.
Vrlo brzo je shvatila da je u pitanju samo trenutak slabosti i da želi da nastavi dalje.
Najteži trenuci su joj bili oni kada bi pomislila da može da izgubi oca.
"Mislila sam – ako on izgubi život – šta ću reći majci i bratu jer on je krenuo sa mnom, zbog mene i umro je.
"Leka, moj brat bi rekao ‘uzela si mi oca zbog tvojih ličnih ciljeva’ ili bi moja majka rekla ‘uzela si mi supruga’.
"Iako oni zapravo ne bi rekli tako nešto, mene je to bolelo sve vreme ‘šta ako, šta ako’.“
Elbrus, Karstenove Piramide i povratak u Peć
Poslednji vrhovi za osvajanje su bili Elbrus i Karstensova Piramida.
Srećna je što je ostvarila san ali ne dozvoljava da je to previše ponese.
Nakon dolaska u Peć, otac i ona su se vratili svakodnevnim aktivnostima – Mrika završnom razredu srednje škole, a njen otac advokaturi.
Mrika dobija pozive i poruke planinara iz celog sveta koji traže savete o pojedinačnim ekspedicijama.
Planira da deli iskustvo sa svima koji žele da znaju nešto više o planinarenju, ali i o tome kako ostvariti snove koliko god ludo oni izgledali.
Dok čekaju potvrdu iz Ginisove knjige rekorda o njihovom postignuću, spremaju novu ekspediciju za 2021. godinu.
Za sada ne žele da otkrivaju detalje.
