Normalizacija... Palokaj: U 2026. se ne očekuje značajan napredak u dijalogu između Kosova i Srbije
Dok je 2025. bila izborna godina u Kosovu, 2026. će biti izborna godina u Srbiji. Iz tog razloga, ali i zbog toga što sama EU više ne shvata Briselski sporazum ozbiljno, ni u 2026. se ne očekuje značajan napredak. Kosovo mora dati sve od sebe da ne bude identifikovano kao prepreka.
Dijalog između Kosova i Srbije, posle 15 godina, nalazi se u fazi koju je teško definisati. Ne bi bilo pogrešno reći da je „mrtav“, ali EU to ne želi. S druge strane, već dugo nije bilo napretka u normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, što je krajnji cilj dijaloga, pa čak ni sastanaka na visokom nivou. Čak su i sastanci eksperata i glavnijih pregovarača bili rijetki i nisu doneli nikakve rezultate, prenosi Koha Ditore.
Za Evropsku uniju je nemoguće da sama proglasi neuspjeh dijaloga, jer je u njega uložila mnogo. Zato u EU i dalje nezvanično govore o „oživljavanju dijaloga“, dok zvanično samo ponavljaju ono što su uvijek govorili: „sporazumi iz dijaloga moraju se primenjivati bez odlaganja i bez novih preduslova“. Reč „bez odlaganja“ je možda najčešće ponavljana u posljednje tri godine, ali nije pomogla da se izbjegnu upravo ta odlaganja.
U februaru će se navršiti pune tri godine otkako je EU saopštila da je postignut sporazum. Ali ista ta EU je od trenutka kada je objavila postizanje sporazuma dozvolila da se on relativizuje do te mjere da se može reći da formalno ni ne postoji. Prvo je EU ćutala kada je Srbija odbila da potpiše sporazum. Zatim je relativizovala izjave iz Srbije da ta država ne samo da nije potpisala, već ni u celini nije priznala sporazum. Čak je Srbija pismeno obavjestila EU da ga ne smatra pravno obavezujućim i da ne namjerava da sprovede ključne delove koji se tiču članstva Kosova u međunarodnim organizacijama i pitanja kosovske državnosti. Posrednici u dijalogu ne samo da su pomogli Srbiji da ne snosi posljedice zbog nepoštovanja obaveza iz sporazuma, već su glavni razlog neuspjeha normalizacije odnosa pripisali Kosovu.
U mandatu Josepa Borella i Miroslava Lajčaka, poznatih protivnika nezavisnosti Kosova, u EU se stvorio utisak da Kosovo „želi da potpiše sporazum, ali ne i da ga sprovodi“, dok Srbija „ne želi da potpiše, ali želi da ga sprovodi“. Kaže se da su Lajčak i Borell ovo često ponavljali na sastancima sa predstavnicima država članica. Taj utisak je dominirao i i dalje dominira, jer Kosovo nije uspelo da ubedi države članice EU da to nije tačno.
Sada su se strukture u EU koje se bave dijalogom promjenile. One ne odustaju od prethodnog, insistiraju na kontinuitetu, ali barem imaju uravnoteženiji pristup nego što su imali Borell i Lajčak. Ipak, EU i dalje traži od Kosova da sprovede sve obaveze iz dijaloga i da odbacivanje potpisivanja sporazuma ne bude izgovor za neispunjavanje obaveza.
Problem sa nepotpisanim sporazumom je i u tome što pravna obaveza sprovođenja zavisi samo od napretka ka integraciji u EU. Dakle, Srbija jedinu moguću posljedicu zbog neispunjavanja obaveza može imati u procesu ka EU. A članstvo u EU nije obaveza, već izbor. Sada Srbija sve više pokazuje da ne želi članstvo u EU, bar ne pod uslovima koje EU postavlja. Zato se u EU moraju pripremiti da razjasne šta će biti sa sporazumom ako Srbija, ili jednog dana Kosovo, ne žele da se pridruže EU.
Sav ovaj improvizovani pristup Lajčaka i Borella učinio je da EU izgleda nerealno, jer sporazum istovremeno jeste i nije obavezujući. Tako će ostati i u budućnosti, jer se ne vidi iskreno interesovanje EU da prisili strane da ispune svoje obaveze. Pominjanje obaveza samo u saopštenjima ili u odgovorima novinarima nije dovoljno.
I u ovom neuspjehu EU je do sada lako prebacivala krivicu na strane. Tako će ostati i u 2026, kada se ne očekuje značajan napredak u dijalogu.
Dok je 2025. bila izborna godina u Kosovu, 2026. će biti izborna godina u Srbiji. Zbog toga, ali i zato što EU više ne shvata Briselski sporazum ozbiljno, ni u 2026. se ne očekuje značajan napredak. Kosovo mora učiniti sve da ne bude identifikovano kao prepreka. To Kosovo treba da postigne kroz saradnju i povjerenje sa državama članicama EU i državama Kvinte. Ti odnosi, uključujući i temu dijaloga, moraju biti transparentni i iskreni, bez obzira na ponašanje Srbije. Jer normalizacija odnosa sa Srbijom u ovom trenutku djeluje iluzorno, a unutrašnje tenzije u Srbiji će negativno uticati i na odnose sa Kosovom. To je i zbog toga što opozicija u Srbiji ima iluzije u vezi sa Kosovom i protivna je sprovođenju obaveza koje se tiču barem de facto priznanja.
Kosovo, da bi obezbjedilo razumevanje međunarodnih partnera, ne bi trebalo da koristi dijalog za unutrašnje političke sukobe. Zato treba stvoriti nacionalni konsenzus oko toga. Ako se to ne postigne, Kosovo rizikuje da preuzme odgovornost za neuspjehe i snosi posljedice.
Iako se realno ne očekuje značajan napredak u dijalogu tokom ove godine, EU je mandat danskom diplomati Peteru Sorensenu produžila za najmanje dvije godine u ulozi specijalnog izaslanika za dijalog Kosovo – Srbija.
Trenutni mandat ističe u februaru, jer je prvobitno bio postavljen na samo 13 mjeseci, jer EU tada nije bila sigurna kako će pristupiti dijalogu nakon isteka mandata Miroslava Lajčaka.
Iako nije bilo napretka u dijalogu, EU vjeruje da se on može oživeti i da će obe strane shvatiti štetu koju nanose svojim zemljama ako ne napreduju u normalizaciji odnosa, jer je taj napredak i uslov za njihov evropski put, kao i za koristi iz Plana za rast Zapadnog Balkana.
Ali, i EU, ako zaista želi oživljavanje dijaloga, mora ozbiljnije pristupiti tom procesu.
Izvor: Koha/Kossev
Za Evropsku uniju je nemoguće da sama proglasi neuspjeh dijaloga, jer je u njega uložila mnogo. Zato u EU i dalje nezvanično govore o „oživljavanju dijaloga“, dok zvanično samo ponavljaju ono što su uvijek govorili: „sporazumi iz dijaloga moraju se primenjivati bez odlaganja i bez novih preduslova“. Reč „bez odlaganja“ je možda najčešće ponavljana u posljednje tri godine, ali nije pomogla da se izbjegnu upravo ta odlaganja.
U februaru će se navršiti pune tri godine otkako je EU saopštila da je postignut sporazum. Ali ista ta EU je od trenutka kada je objavila postizanje sporazuma dozvolila da se on relativizuje do te mjere da se može reći da formalno ni ne postoji. Prvo je EU ćutala kada je Srbija odbila da potpiše sporazum. Zatim je relativizovala izjave iz Srbije da ta država ne samo da nije potpisala, već ni u celini nije priznala sporazum. Čak je Srbija pismeno obavjestila EU da ga ne smatra pravno obavezujućim i da ne namjerava da sprovede ključne delove koji se tiču članstva Kosova u međunarodnim organizacijama i pitanja kosovske državnosti. Posrednici u dijalogu ne samo da su pomogli Srbiji da ne snosi posljedice zbog nepoštovanja obaveza iz sporazuma, već su glavni razlog neuspjeha normalizacije odnosa pripisali Kosovu.
U mandatu Josepa Borella i Miroslava Lajčaka, poznatih protivnika nezavisnosti Kosova, u EU se stvorio utisak da Kosovo „želi da potpiše sporazum, ali ne i da ga sprovodi“, dok Srbija „ne želi da potpiše, ali želi da ga sprovodi“. Kaže se da su Lajčak i Borell ovo često ponavljali na sastancima sa predstavnicima država članica. Taj utisak je dominirao i i dalje dominira, jer Kosovo nije uspelo da ubedi države članice EU da to nije tačno.
Sada su se strukture u EU koje se bave dijalogom promjenile. One ne odustaju od prethodnog, insistiraju na kontinuitetu, ali barem imaju uravnoteženiji pristup nego što su imali Borell i Lajčak. Ipak, EU i dalje traži od Kosova da sprovede sve obaveze iz dijaloga i da odbacivanje potpisivanja sporazuma ne bude izgovor za neispunjavanje obaveza.
Problem sa nepotpisanim sporazumom je i u tome što pravna obaveza sprovođenja zavisi samo od napretka ka integraciji u EU. Dakle, Srbija jedinu moguću posljedicu zbog neispunjavanja obaveza može imati u procesu ka EU. A članstvo u EU nije obaveza, već izbor. Sada Srbija sve više pokazuje da ne želi članstvo u EU, bar ne pod uslovima koje EU postavlja. Zato se u EU moraju pripremiti da razjasne šta će biti sa sporazumom ako Srbija, ili jednog dana Kosovo, ne žele da se pridruže EU.
Sav ovaj improvizovani pristup Lajčaka i Borella učinio je da EU izgleda nerealno, jer sporazum istovremeno jeste i nije obavezujući. Tako će ostati i u budućnosti, jer se ne vidi iskreno interesovanje EU da prisili strane da ispune svoje obaveze. Pominjanje obaveza samo u saopštenjima ili u odgovorima novinarima nije dovoljno.
I u ovom neuspjehu EU je do sada lako prebacivala krivicu na strane. Tako će ostati i u 2026, kada se ne očekuje značajan napredak u dijalogu.
Dok je 2025. bila izborna godina u Kosovu, 2026. će biti izborna godina u Srbiji. Zbog toga, ali i zato što EU više ne shvata Briselski sporazum ozbiljno, ni u 2026. se ne očekuje značajan napredak. Kosovo mora učiniti sve da ne bude identifikovano kao prepreka. To Kosovo treba da postigne kroz saradnju i povjerenje sa državama članicama EU i državama Kvinte. Ti odnosi, uključujući i temu dijaloga, moraju biti transparentni i iskreni, bez obzira na ponašanje Srbije. Jer normalizacija odnosa sa Srbijom u ovom trenutku djeluje iluzorno, a unutrašnje tenzije u Srbiji će negativno uticati i na odnose sa Kosovom. To je i zbog toga što opozicija u Srbiji ima iluzije u vezi sa Kosovom i protivna je sprovođenju obaveza koje se tiču barem de facto priznanja.
Kosovo, da bi obezbjedilo razumevanje međunarodnih partnera, ne bi trebalo da koristi dijalog za unutrašnje političke sukobe. Zato treba stvoriti nacionalni konsenzus oko toga. Ako se to ne postigne, Kosovo rizikuje da preuzme odgovornost za neuspjehe i snosi posljedice.
Iako se realno ne očekuje značajan napredak u dijalogu tokom ove godine, EU je mandat danskom diplomati Peteru Sorensenu produžila za najmanje dvije godine u ulozi specijalnog izaslanika za dijalog Kosovo – Srbija.
Trenutni mandat ističe u februaru, jer je prvobitno bio postavljen na samo 13 mjeseci, jer EU tada nije bila sigurna kako će pristupiti dijalogu nakon isteka mandata Miroslava Lajčaka.
Iako nije bilo napretka u dijalogu, EU vjeruje da se on može oživeti i da će obe strane shvatiti štetu koju nanose svojim zemljama ako ne napreduju u normalizaciji odnosa, jer je taj napredak i uslov za njihov evropski put, kao i za koristi iz Plana za rast Zapadnog Balkana.
Ali, i EU, ako zaista želi oživljavanje dijaloga, mora ozbiljnije pristupiti tom procesu.
Izvor: Koha/Kossev
