Prostakluk, nevaspitanje i demonstracija sile Ministar odbrane Srbije sjeo tokom izvođenja himne BiH

Pre nešto više od godinu dana predsednik Francuske Emmanuel Macron je izjavio da izuzetno ceni to što vlast Srbije zdušno podržava jedinstvo Bosne i Hercegovine i zahvalio se Aleksandru Vučiću na tome. Rekao je to prilikom zvanične posete predsednika Srbije Jelisejskoj palati, aprila prošle godine. Ovaj mu je odgovorio uobičajenim rečnikom većine srbijanskih političara, korišćenim za bilateralne i multilataralne potrebe: Srbija je garant Dejtonskog sporazuma i integriteta susedne države, sa posebnim akcentom na integritet Republike Srpske i paralelno-specijalne odnose Srbije sa ovim delom BiH. Reč „entitet“ neće koristiti, jer je ona generalno najmanje upotrebljivan izraz u celokupnoj srbijanskoj javnosti kada se govori o državi sa one strane Drine. Ne zvuči odveć državotvorno.

Nešto slično Macron je ponovio i kada je proteklog meseca, u jeku velike političke krize u Srbiji, primio Vučića u Parizu, što se smatra činom podrške uzdrmanom autoritarnom vladaru balkanske države: Francuska podržava integritet i suverenitet BiH. Vučić je kao robot izgovorio gore narečenu diplomatsku frazu, s tim što je sada izrazio i zabrinutost zbog neugodnog položaja Milorada Dodika, svog prominentnog političkog i poslovnog partnera.

Naravno da Macron dobro zna da Vučić jedno govori, a drugo radi. Zna se odavno da predsednik Srbije nije nikakav faktor regionalne stabilnosti, već turbulentni izvor međunacionalnih i međudržavnih tenzija na prostorima Zapadnog Balkana. Zna i da celokupna njegova mašinerija vlasti, od režimskih medija i intelektualaca, do brojnih zvaničnika, u najmanju ruku osporava integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine, podržavajući Dodikovu politiku i sistemski stvarajući sliku Republike Srpske kao zasebne države. Zna i da je odavno odustao od evropskog puta, izgradivši hibridni režim zasnovan na svemu onome što je u potpunoj suprotnosti sa evropskim vrednostima i regulama. Retorika vladajuće kaste u Srbiji je ultranacionalistička, i to nije tajna.

U skladu je Macronova izjava sa politikom većeg dela EU prema šefu Srbije i celom Balkanu. Vučiću je dozvoljeno da na unutrašnjem planu radi šta mu je volja, takođe i na regionalnom, doduše do određenih granica, koje se malo-malo pa pomeraju. Evropa nema ni snage ni volje da se ozbiljnije bavi Zapadnim Balkanom u ovom bremenitom globalnom istorijskom trenutku. Odgovara joj status quo: mi kao hoćemo u EU, a oni kao hoće da nas prime. Procenjuje se da Srbija više nije u stanju da stvori ozbiljniju krizu u regionu i nekakve oružane sukobe, a sve ostalo je izgleda dozvoljeno. Ostaje nadati se da je procena na mestu. Tačno je da se istorija jednom dešava kao tragedija, a onda se ponavlja kao farsa. S tim što i farsa može prerasti u tragediju.

Sa druge strane, evropske države ostvaruju kratkoročne interese kada je region i Srbija u pitanju. Na kraju, u fokusu susreta Macrona i Vučića nisu bili ni regionalni odnosi, ni demokratija, ni put ka EU, već poslovni aranžmani dve države, koji uključuju i kupovinu aviona marke Rafale u vrednosti od 2,7 milijardi evra.

Diplomatski skandal – ni prvi, ni posljednji

Sve u svemu, diplomatski skandal koji je izazvao ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić u Banjoj Luci, koji je sa jasnom namerom i političkom porukom odsedeo, zajedno sa glavešinama RS, intoniranje državne himne BiH prilikom proslave Dana Vojske RS (VRS) i Trećeg pješadijskog puka (RS) Oružanih snaga Bosne i Hercegovine (OS BiH) – sasvim je u skladu sa politikom Srbije prema BiH. I svakako nije ni prvi ni poslednji. Ne iznenađuje odsustvo reakcije evropskih zvaničnika na ovaj incident, kao i ćutanje srbijanske administracije. Skandal je zapravo mnogo unapred normalizovan. I ne treba sumnjati da je Vučić čestitao Gašiću na ovom „fazonu“, a da zapadnjaci na to gledaju kao na beznačajnu infantilnu igru.

Srbijanski mediji bliski režimu ovom događaju nisu posvetili gotovo nikakvu pažnju, što zbog opsednutosti ratom protiv buntovnih studenata i građana u Srbiji, što zbog toga što to i nije nikakva vest. Vest bi možda bila to da je Gašić „ispoštovao“ Bosnu i Hercegovinu.

Kada govorimo o medijima u Srbiji koji su bliski vlastima (a takvi su u ogromnoj većini) i njihovom izveštavanju, analize pokazuju da oni o BiH skoro nikada ne govore kao o celini. Republika Srpska se – nekada u podtekstu, a nekada direktno – tretira kao zasebna država ili čak kao deo Srbije. Simbolično se na mapama za vremensku prognozu Republika Srpska ocrtava kao zaseban državni entitet, kao što se Kosovo tretira kao sastavni deo Srbije. Izveštavanje je etnocentrično. Ne može se reći da su nešto baš puno zainteresovani za političke prilike u RS, ali je sigurno da uopšte nisu zainteresovani za realne političke događaje u ostatku BiH. Sadržaji koje dolaze iz Federacije BiH uglavnom se odnose na položaj Srba i na zaoštravanje političkih i međuetničkih odnosa u BiH. Opšte je mesto da se ovaj entitet povezuje sa islamskim radikalizmom. Sve u svemu, stvara se slika da je BiH „neodrživa zajednica“ i da je samo pitanje trenutka kada će se ona raspasti. A to što pričaju mediji u Srbiji jeste pravi stav vlasti, u to ne treba sumnjati, što i oni potvrđuju svojim izjavama – da ne govorimo o kulturnoj eliti tradicionalističkog tipa.

Naši sagovornici se slažu da banjalučki skandal zapravo nije neočekivan incident i upozoravaju da nema samo političku dimenziju, odnosno poruku nepriznavanja celovitosti i ponižavanja BiH, već da se može posmatrati i kao „prostakluk“, odnosno pokazatelj „odsustva elementarnog kućnog vaspitanja“. Gašić je iznikao iz sličnog miljea kao Dodik i njegova ekipa: setimo se da se ovaj kruševački političar, nekada trgovac kafom, zbog čega su ga zvali „Bata Santos“, proslavio seksističkom „pošalicom“ da „voli novinarke koje kleknu“, koja ga je svojevremeno koštala ministarskog mesta. Prestao je da bude ministar, ali je vrlo brzo postavljen na čelo Bezbednosno-informativne agencije, koju je uspeo u potpunosti da stavi pod stranačku kontrolu, tvrde stručnjaci.

Gašić je simbol naprednjačke vlasti u Srbiji: sa jedne strane istraživački centri su ga povezali sa raznim kriminalnim grupama, problematične su njegove diplome i poslovi, kao gazda Rasinskog okruga privatizovao je sve što se može u ovom kraju, medijski je mogul, a sa druge je – ktitor crkava, njegov tragikomični lik se nalazi na jednoj fresci u kruševačkom sakralnom objektu, a proglašen je i „vitezom Čarapanije prvog reda“ (kruševački region se kolokvijalno zove „Čarapanija“).

Odsustvo elementarnih civilizacijskih obzira

Beogradski filozof Ivan Milenković kaže da postupak Gašića, Dodika i ostalih funkcionera RS koji su demonstrativno sedeli tokom intoniranja bosanskohercegovačke himne, posmatra pre svega kao „prostakluk“, koji je „neiskorenjiva odlika beogradske i banjalučke političke ‘elite'“. Po njemu, njihovi javni gestovi, zamišljeni kao nekakve poruke svom biračkom telu, „neprijateljima“ i prijateljima – „nisu mnogo više od odsustva elementarnih civilizacijskih obzira“.

"Možda oni veruju da, na ovaj način, demonstriraju silu, nepristajanje na BiH kao državnu zajednicu, prkos, šta li… zaista nije lako pretpostaviti šta se krije u tim nesređenim glavama. Pri čemu, primetimo, Gašić je građanin druge države koji ne pokazuje poštovanje prema simbolima države u kojoj boravi kao gost. To bi, valjda, imalo značiti da on tu državu ne priznaje kao politički entitet. Dodamo li tome da, kako prenose mediji, ni svi akteri iz Banje Luke nisu složno seli dok se intinirala himna BiH, stiče se utisak o priličnoj zbrci u tim dvama ekipama koje, sva je prilika, imaju sve manje kontrole i nad događajima koje proizvode i nad samima sobom“, kaže Milenković.

Na stvari slično gleda i profesorka beogradskog Biološkog fakulteta Biljana Stojković. Ni nju ne iznenađuje ponašanje ministra Gašića i funkcionera RS.

„Što se tiče čelnika RS, neprekidne provokacije i demonstracije nepoštovanja države u kojoj žive odlike su, za početak, malograđanskog mentaliteta i uzanog umnog kapaciteta koji ne ume da sagleda širu sliku stvarnosti i pristojnosti. Hoću reći da se od primitivaca i onih koji ne razumeju civilizacijske vrednosti van svojih malecnih interesa ne može očekivati bilo šta drugačije. Poenta je u tome što tako uskogrudi ljudi, koji su se spletom okolnosti dočepali vlasti, ne mogu videti ništa van sopstveničkih interesa“, kaže Stojković.

Beogradska aktivistkinja Aida Ćorović takođe nije začuđena ponašanjem Gašića i uopšte visokih političkih predstavnika Srbije kada je reč o odnosu prema susednim državama. Kaže da ovo nije ni prvi ni poslednji incident u kojem oni „demonstriraju nasilništvo, nevaspitanje i neuvažavanje tuđih institucija“.

„Ovakvim dripačkim gestovima se šalje poruka nacionalističkoj, srpskoj javnosti i u Srbiji, ali i u RS, da aktuelna politička vlast u Srbiji ne priznaje suverenitet BiH. Stvara se lažna slika o postojanju ‘srpskog sveta’. To ‘prodavanje magle’ neobaveštenim i nacionalistički nastrojenim biračima je jedino što vlast u Srbiji može da ponudi. Ovo je jednako šarena laža, kao što je to priča da je Kosovo i dalje srpsko, ali i da je Crna Gora više srpska nego crnogorska“, kaže Ćorović.

Podrivanje državnosti BiH

Direktor beogradskog Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi kaže da ovaj događaj svakako nije samo protokolarni gaf već „svesna i demonstrativna poruka nepoštovanja prema Bosni i Hercegovini kao suverenoj državi“. Kada Dodik sedi dok svira himna zemlje čiji je deo, to je u skladu s njegovim dugogodišnjim negiranjem njenog postojanja zbog čega i izbegava pravdu, ali kada mu se u tome pridruži ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić, to onda – po Beširiju – više nije lični stav jednog političara, već institucionalna poruka.

„Poruka da Srbija, kroz ministra koji bi morao da razume težinu svakog gesta u vojnoj kasarni druge države, bira da stane uz secesionizam umesto uz stabilnost. To je poruka da Vučićeva vlast ne priznaje institucije BiH i da ne mari za međunarodne norme i diplomatske običaje. Ne samo da su gosti sedeli, nego su ustali na himnu Republike Srpske, entiteta unutar BiH, kao da gledaju u ‘svoju’ paradržavnu vojsku. Upravo ovakve scene pokazuju zašto je Dodik uz pomoć Beograda i dalje pretnja Dejtonskom sporazumu i miru u regionu. Nije BiH u problemu zbog međusobnog odnosa građana, već zbog onih koji se zaklinju u mir, a sede na državnu himnu dok korupcijom obezbeđuju slobodu i bogatstvo“, kaže Beširi.

Potpredsednik Demokratske stranke i član Odbora za spoljne poslove Skupštine Srbije Nebojša Novaković kaže da banjalučki incident simbolično odražava odnos koji vlast u Beogradu gaji prema BiH, a to je „formalno priznavanje i pozivanje na Dayton, ali suštinski ignorisanje njenog suvereniteta i podrivanje državnosti sa krajnjim ciljem udaljavanja od pomirenja i legitimisanja ratnih akcija protiv naroda na prostoru BiH kojima je dao lični doprinos“.

„Vučić balansira između međunarodnih obaveza i unutrašnjih političkih ciljeva, gde koristi Republiku Srpsku kao poligon za izgradnju nacionalističkog narativa. Isticanje ‘posebnih veza’ sa RS-om služi kao alat za mobilizaciju biračkog tela i jačanje podrške u Srbiji. Takvi gestovi često dolaze kao alati za skretanje pažnje u trenucima kada se Vučić suočava s unutrašnjim pritiscima, bilo da su u pitanju protesti, ekonomske kritike ili afere, a trenutno su sva tri istovremeno na delu. RS se u medijima predstavlja kao deo ‘srpskog sveta’, što dodatno zamućuje granicu između podrške Srbima u BiH i mešanja u unutrašnje poslove susedne države. Osporavanje državnih simbola BiH koristi se za slanje poruke političke lojalnosti entitetu, a ne državi“, kaže Novaković.

Političke kosekvence mogu biti zapaljive

Novaković kaže da ovakvim gestovima Srbija podriva ionako krhku politička stabilnost u BiH, dok se domaćoj publici plasira slika odlučne i patriotske vlasti.

„Vučićeva politika prema BiH nije vođena regionalnom odgovornošću, već unutrašnjim kalkulacijama. U tom kontekstu, čak i naizgled protokolarni incidenti su deo šire strategije političkog pozicioniranja u Srbiji i van nje. Rukovodstvo RS tu nema samo pasivnu ulogu, već ume da se zahvali i uzvrati kroz fantomske glasače i gorljive mitingaše“, kaže Novaković.

Biljana Stojković govori o političkim konsekvencama odnosa Srbije i rukovodstva RS prema BiH, koje mogu, po njoj, postanu „veoma ozbiljne i zapaljive“.

„Jedno je sigurno – Dodik štiti sopstvenu vlast, svoj kapital stečen korupcijom i svoju slobodu. Po uzoru na svog kolegu i brata u korupciji, Aleksandra Vučića, spreman je na sve, pa čak i da izazove nove sukobe i stradanja. Neće zazirati od toga da rasturi čitavo društvo i državu.

Najbolja mantra za balkanske autokrate jeste oslanjanjanje na etnicitete i raspirivanje međuetničkih sukoba. To veoma dobro znamo i taj recept smo, na žalost, osetili mnogo puta na svojoj koži. Dodik takav pristup neće promeniti, jer zna da je efikasan. Iza bedne mrziteljske retorike leži samo i isključivo održavanje lične vlasti. Svaki put kad nam takvi bednici demonstriraju svoju providnu taktiku, a narod to proguta, mnogi od nas osećaju očajanje i bes. Bure baruta na Balkanu će opstajati sve dok ovi balkanski lideri, ponikli iz ratova devedesetih, ne budu uklonjeni s vlasti“, kaže Stojković.

Čin nemoći, a ne moći

Aida Ćorović međutim smatra da su ovakvi potezi „više čin nemoći nego moći“.

"Ratnohuškačkim političarima koji su doveli do raspada Jugoslavije, srpskim radikalima i lažnim socijalistima, preostalo je samo da laju na karavane koji uvelike odmiču pored njih. Ovaj nevaspitani čin mogu samo da tumačim kao čin nemoći, jer i Dodik i političari u Srbiji znaju da njihovo vlažni snovi o ‘srpskom svetu’ i pripajanje Republike Srpske Srbiji, ostaju samo to – snovi smutljivaca, ali i još jedan u nizu anestetika ili halucinogenih droga koje putem medija stalno daju svojim sluđenim biračima“, kaže Ćorović.

Milenković smatra da politika Srbije i Republike Srpske prema BiH neminovno dovodi do jednog praktičnog pitanja: da li Republika Srpska, s Dodikom kao predsednikom, u sadejstvu sa Srbijom i Vučićem kao njenim predsednikom, mogu da izdejstvuju razbijanje BiH?

"Odgovor je savršeno čist: ne mogu. Zašto ne mogu? Zato što nemaju snage. Dodik je pod sankcijama, pritisak iznutra i pritisak spolja biće, po prirodi stvari, sve snažniji i on to, naprosto, ne može dugo da izdrži, dok Vučiću u Srbiji ne cvetaju baš ruže, što idiotski odlazak u Moskvu neće popraviti. Utoliko ovaj gest valja razumeti kao prilično očajnički pokušaj da se voda zamuti, da se produbi (veruju oni) spasonosna nestabilnost koja bi im dopustila da još malo prave štetu, ali po logici stvari takvi pokušaji, naprosto, nemaju obećavajuću perspektivu.

Reč je, dakle, o bešćutnim režimima koji su izgubili tlo pod nogama i koji se, sva je prilika, drže zajedno koliko mogu (velike se pare tu valjaju), s tim što ne treba uopšte sumnjati da će Vučić, sa sebi svojstvenom lakoćom, da pusti Dodika niz vodu čim oceni da mu je ovaj postao prevelik teret. Pitanje je, naravno, da li će Dodik da pusti njega, ali to već nije naša stvar“, zaključuje Milenković.