Kod širenja EU predznaci se mijenjaju. Zbog ruskog napada na Ukrajinu sada je važnija geopolitika nego sitničavi pregovori kao što su oni sa zemljama Zapadnog Balkana.
Kod dosadašnjih takmičara za prijam u Evropsku uniju frustracija je velika. Već decenijama im se obećava članstvo, ali taj proces iz različitih razloga ne napreduje. A onda ih iznenada preteknu Ukrajina i u paketu s njom Moldavija, i u rekordnom roku postaju kandidatkinje.
Frustracija je razumljiva, ali ona počiva na pogrešnim pretpostavkama. Kod proširenja Evropske unije ubuduće će se raditi o geopolitici, o odbrani od imperijalnih apetita ruskog predsednika. Više se ne radi – kao kod Zapadnog Balkana, a većim dijelom i kod specifičnog slučaja Turske – o političkom i ekonomskom prilagođavanju društava standardima EU.
Nužna vratolomija
Istorijskom odlukom da želi u članstvo da primi ogromnu, ratom zahvaćenu Ukrajinu, Evropska unija postavila je potpuno nova merila. To je politička vratolomija, smatra iskusni luksemburški ministar spoljnih poslova Jean Asselborn. Nužna vratolomija. Oni koji su željeli nešto manje da rizikuju, kao što su Francuska, Holandija, Portugalija, pa i Njemačka, teše se time da taj korak danas još ništa ne košta i da se stvarni prijam Ukrajine u EU, do kojeg će doći nakon višegodišnjih pregovora, još uvijek samo lagano nazire u budućnosti.
Ovaj istorijski korak će se srednjoročno odraziti pozitivno i na balkanske države-kandidatkinje, jer Uniji je sada u prvom redu važno da potisne ruski i kineski uticaj u tom regionu. Kriterijumi za prijem, koji su do sada morali strogo da se poštuju, biće zato nešto blaži.
Nepoželjna i nepotrebna blokada Bugarske mora se savladati brzo. Ne može biti da jedna članica EU iživljava svoje unutrašnjepolitičke poteškoće koristeći proces primanja neke zemlje u članstvo. Ali nije u pitanju samo Bugarska – i Grčka i Francuska su u prošlosti u njima poželjnim trenucima u postupku stavljale svoj veto.
Balkan mora sam da riješi svoje probleme
No, problemi u dosadašnjim pristupnim procesima za Zapadni Balkan samo su djelimično na strani Unije. Aspiranti za članstvo moraju sami da uklone zaista velike prepreke. Stabilna demokratija, pravna država, rješavanje sukoba sa komšijama – to EU ne može da naredi, to te zemlje moraju da obave same. Bosna i Hercegovina, Kosovo, Srbija i Albanija tu još imaju teške zadatke pred sobom.
Bilo bi dobro kada bi se 26 članica EU izborile protiv Bugarske i pokrenule postupke za prijem Sjeverne Makedonije i Albanije. Na žalost, to je sprečilo načelo jednoglasnog donošenja odluka. U tom smislu samit u Briselu je bio propuštena šansa za davanje novog poleta naporima oko Zapadnog Balkana. Ali on šalje veoma snažan signal u smeru Rusije: EU je, uprkos poteškoćama, spremna da rizikuje i primi Ukrajinu. A Moskva to ne može da spriječi.
I EU su potrebne reforme
Jasno je da će ovaj hrabri korak da promjeni i samu Evropsku uniju. Ona mora da postane sposobnija za primanje novih članica, mora da pojednostavi procese donošenja odluka. U suprotnom neće moći da integriše nove članice. Ta spoznaja nije nova, ali se proteklih godina na tom planu veoma malo dogodilo. U državama-članicama je u zadnjih 15 godina zbog finansijske, dužničke i izbegličke krize porastao broj evroskeptičnih populista i zbog toga je sposobnost prijema novih članica znatno smanjena. Otvoreno je pitanje da li će geopolitički šok izazvan napadom Rusije na Ukrajinu taj trend preokrenuti ili će ga čak i pojačati.
Evropska unija to ovoga puta mora bolje da uradi nego u slučaju Turske. To je takođe jedna ogromna, potencijalna članica EU koja je trebalo da bude primljena 2005. godine, delimično i iz geostrateških razloga. Turska je tokom sporog pristupnog procesa skrenula u autokratski tabor i nema šanse da će u skoroj budućnosti uspeti da uđe u EU. To se kod Ukrajine ne smije ponoviti.
Piše: Stalni dopisnik Deutsche wellea iz Brisela Bernd Riegert
Izvor: Deutsche welle
Frustracija je razumljiva, ali ona počiva na pogrešnim pretpostavkama. Kod proširenja Evropske unije ubuduće će se raditi o geopolitici, o odbrani od imperijalnih apetita ruskog predsednika. Više se ne radi – kao kod Zapadnog Balkana, a većim dijelom i kod specifičnog slučaja Turske – o političkom i ekonomskom prilagođavanju društava standardima EU.
Nužna vratolomija
Istorijskom odlukom da želi u članstvo da primi ogromnu, ratom zahvaćenu Ukrajinu, Evropska unija postavila je potpuno nova merila. To je politička vratolomija, smatra iskusni luksemburški ministar spoljnih poslova Jean Asselborn. Nužna vratolomija. Oni koji su željeli nešto manje da rizikuju, kao što su Francuska, Holandija, Portugalija, pa i Njemačka, teše se time da taj korak danas još ništa ne košta i da se stvarni prijam Ukrajine u EU, do kojeg će doći nakon višegodišnjih pregovora, još uvijek samo lagano nazire u budućnosti.
Ovaj istorijski korak će se srednjoročno odraziti pozitivno i na balkanske države-kandidatkinje, jer Uniji je sada u prvom redu važno da potisne ruski i kineski uticaj u tom regionu. Kriterijumi za prijem, koji su do sada morali strogo da se poštuju, biće zato nešto blaži.
Nepoželjna i nepotrebna blokada Bugarske mora se savladati brzo. Ne može biti da jedna članica EU iživljava svoje unutrašnjepolitičke poteškoće koristeći proces primanja neke zemlje u članstvo. Ali nije u pitanju samo Bugarska – i Grčka i Francuska su u prošlosti u njima poželjnim trenucima u postupku stavljale svoj veto.
Balkan mora sam da riješi svoje probleme
No, problemi u dosadašnjim pristupnim procesima za Zapadni Balkan samo su djelimično na strani Unije. Aspiranti za članstvo moraju sami da uklone zaista velike prepreke. Stabilna demokratija, pravna država, rješavanje sukoba sa komšijama – to EU ne može da naredi, to te zemlje moraju da obave same. Bosna i Hercegovina, Kosovo, Srbija i Albanija tu još imaju teške zadatke pred sobom.
Bilo bi dobro kada bi se 26 članica EU izborile protiv Bugarske i pokrenule postupke za prijem Sjeverne Makedonije i Albanije. Na žalost, to je sprečilo načelo jednoglasnog donošenja odluka. U tom smislu samit u Briselu je bio propuštena šansa za davanje novog poleta naporima oko Zapadnog Balkana. Ali on šalje veoma snažan signal u smeru Rusije: EU je, uprkos poteškoćama, spremna da rizikuje i primi Ukrajinu. A Moskva to ne može da spriječi.
I EU su potrebne reforme
Jasno je da će ovaj hrabri korak da promjeni i samu Evropsku uniju. Ona mora da postane sposobnija za primanje novih članica, mora da pojednostavi procese donošenja odluka. U suprotnom neće moći da integriše nove članice. Ta spoznaja nije nova, ali se proteklih godina na tom planu veoma malo dogodilo. U državama-članicama je u zadnjih 15 godina zbog finansijske, dužničke i izbegličke krize porastao broj evroskeptičnih populista i zbog toga je sposobnost prijema novih članica znatno smanjena. Otvoreno je pitanje da li će geopolitički šok izazvan napadom Rusije na Ukrajinu taj trend preokrenuti ili će ga čak i pojačati.
Evropska unija to ovoga puta mora bolje da uradi nego u slučaju Turske. To je takođe jedna ogromna, potencijalna članica EU koja je trebalo da bude primljena 2005. godine, delimično i iz geostrateških razloga. Turska je tokom sporog pristupnog procesa skrenula u autokratski tabor i nema šanse da će u skoroj budućnosti uspeti da uđe u EU. To se kod Ukrajine ne smije ponoviti.
Piše: Stalni dopisnik Deutsche wellea iz Brisela Bernd Riegert
Izvor: Deutsche welle
