Nedžmedin Beriša (Nexhmedin Berisha) svakim radnim danom po snegu, kiši, vetru sa konjem natovarenim sanducima od sedam sati pa dok ne završi, sakuplja smeće ispred kuća stanovnika starih prizrenskih naselja Potok mahala, Pantelia i Potkaljaja. Tovari, rastovara i sve što je potrebno - radi sam.
Reč je o naseljima ispod brda, gde su ulice veoma tesne i uspon negde dostiže i do 50 stepeni. Zbog toga traktori i kamioni Javno komunalnog preduzeċa (JKP) ne mogu da saobaraćaju, a radnici sakupljaju smeće kao u ostalim delovima grada.
Zato se to radi konjem, kao početkom prošloga veka.
Razlog je (ne)očekivan. Nema ko da ga zameni, a smeće se mora sakupljati. Ni mlađe ni starije kolege u preduzeću neće da rade ovaj posao iako je on za ovdašnje prilike dobro plaćen.
"Navikao sam. Sve ljude poznajem u ovim naseljima. Sa mnogima sam se sprijateljio i radiću dok mogu i dok mi dozvoljavaju iz preduzeća", kaze Beriša za Radio Slobodna Evropa (RSE).
U JKP radi 45 godina, a sa konjem poslednje 33. Najpre je radio sa kamionom i traktorom, a onda, spletom okolnosti, dobio je konja i sa njim je i danas.
Priseća se da je izvesni Salija, koji je smeće sakupljao sa konjem, otišao na odmor, a neko ga je tih mesec dana trebalo da zameni. Direktor je zamolio njega.
"Ostavio sam volan, a uzeo konja za oglav. Kada je on otišao u penziju, meni su opet dali konja i evo do dana današnjeg ga nisam ispuštao iz ruku. Postali smo 'životni saputnici'", smešeći se kaže Beriša.
Voli on konje. Promenio ih je nekoliko, jer, kako pojašnjava, njihov radni vek je sedam do osam godina. Nikada ih nije mnogo tovario. Vodio je i vodi računa o njima, kao "o svojoj deci."
"Konja na kraju radnog vremena ostavljam u preduzeću. Imamo štalu za njega. Ja naručujem, a preduzeće nabavlja seno, zob i ostale potrepštine. Imamo čoveka u gradu koji ga potkiva i kome na račun plaćamo njegove usluge."
Svojevremeno su ovaj posao radila trojica ljudi. Imali su isto toliko i konja. Vremenom se to menjalo. Njegove kolege su iz raznih razloga napuštale ovaj posao. Odlazili su u druga preduzeća ili dobijali nova zaduženja. Ostao je samo jedan radnik i jedan konj.
Ne veruje da će ga neko zameniti. Ne zna ni kako će se u budućnosti rešiti ovo pitanje. Mladi odlaze u inostranstvo.
"I moj sin je napustio Kosovo i otišao u inostranstvo. Zaista ne znam kako će se rešiti ovo pitanje. Šteta je velika. Gubimo i jednu vrstu tradicije", kaže on dodajući da ga mnogi turisti zaustavljaju, slikaju se sa njim. Snimale su ga brojne svetske TV ekipe i to predstavljale kao heroja i jednu od specifičnosti Prizrena, ali i Kosova uopšte.
I zaista. U naselju Potkljaja dvoje mladih iz Australije, koji su došli da posete Prizren, stali su i gledali Berišu kako rastovara konja i onda smeće ubacuje u kontejnere.
"Ovo je prelepo. Nigde ovako nešto nismo videli u svetu. Ovo treba čuvati", reče mladić bez da se predstavi i nastavi put ka gradskoj tvrđavi.
Kelj (Kel) Nikola živi u Potok mahali. Jako je zadovoljan radom i angažovanjem Nedžmedina Beriše. Kaže da se seća od najranijeg detinstva da se u ovaj deo grada smeće sakuplja na konju i u sanducima.
"On zaista predano radi ovaj posao. Najteže mu je kada padne sneg, pa je zbog uzbrdice veoma klizavo. Bez obzira na sve to, smeće nam redovno sakuplja. Jako smo zadovoljni njim, ali plašimo se jer nema ko da ga nasledi", kaže Nikola.
Marko Memaj je pre 20-ak godina iz Kline, varošice na severozapadu Kosova, došao u Prizren i nastanio se u naselje Potklajaja. Prvo mu je bilo čudno kada je video radnika sa konjem, ali je kasnije navikao na to.
"Bolji čovek za ovaj posao neće nam sigurno doći. Poznajem ga 20-ak godina. Redovan je, ljubazan i pun razumavanja", kaže on.
I njegov komšija Viljhem Deljhusa( Vilhem Delhysa) govori slično. Očekuje neko adekvatno rešenje.
"Verujem da će se ubuduće naći neko prikladno rešenje. Možda se umesto konja angažuju goldoni ili neke druge mašine. Gubi se međutim stoletna tradicija, što mi jako teško pada", kaže on.
To zabrinjava i Mirfeta Šasivarija ( Myrfeta Shasivarija), novinara u penziji koji je godinama veoma često pisao o sličnim temama.
Smatra da Beriša treba da bude zapamćen kao "istorijska ličnost" u očuvanju ambijenta.
Prema njegovim rečima, on je utoliko važniji ne samo za održavanje čistoće nego i zbog očuvanja tradicije što Prizren čini posebnim u ovom delu Balkana.
"Interesantno je što se ovo dešava na Kosovu. Da je u Francuskoj, Engleskoj ili Americi – ne bi bilo čudno. Ali u Prizrenu je vrlo, vrlo intersantno – i po svaku cenu treba da se sačuva", poručuje Šasivari.
Beriša kaže na kraju da se sa svima odlično slagao i slaže se i danas, te da na ovom planu nikada nije imao nikakvih problema.
"Mnogo sam dobro prolazio sa Srbima i katolicima koji ovde žive. Ne dobro - nego veoma dobro, zaista je bilo prelepo. Razumeli smo se odlično. Ja sam radio svoj posao savesno i to su oni znali da cene", reče Nedžmedin Beriša i nastavi da vodi konja natovarenog smećem.
Zato se to radi konjem, kao početkom prošloga veka.
Nema ko da ga zameni
Možda ovo ne bi bilo tako neobično, bar za Prizrence, ali Beriša je od prošle godine zvanično penzionisan. Na osnovu kosovskih zakona nakon navršenih 65 godina života- automatski mu prestaje radni odnos i ide u penziju. U ovom slučaju čini se (ne)namerno je učinjen presedan. On i dalje radi. A dokle - ne zna niko.Razlog je (ne)očekivan. Nema ko da ga zameni, a smeće se mora sakupljati. Ni mlađe ni starije kolege u preduzeću neće da rade ovaj posao iako je on za ovdašnje prilike dobro plaćen.
"Navikao sam. Sve ljude poznajem u ovim naseljima. Sa mnogima sam se sprijateljio i radiću dok mogu i dok mi dozvoljavaju iz preduzeća", kaze Beriša za Radio Slobodna Evropa (RSE).
U JKP radi 45 godina, a sa konjem poslednje 33. Najpre je radio sa kamionom i traktorom, a onda, spletom okolnosti, dobio je konja i sa njim je i danas.
Priseća se da je izvesni Salija, koji je smeće sakupljao sa konjem, otišao na odmor, a neko ga je tih mesec dana trebalo da zameni. Direktor je zamolio njega.
"Ostavio sam volan, a uzeo konja za oglav. Kada je on otišao u penziju, meni su opet dali konja i evo do dana današnjeg ga nisam ispuštao iz ruku. Postali smo 'životni saputnici'", smešeći se kaže Beriša.
Voli on konje. Promenio ih je nekoliko, jer, kako pojašnjava, njihov radni vek je sedam do osam godina. Nikada ih nije mnogo tovario. Vodio je i vodi računa o njima, kao "o svojoj deci."
"Konja na kraju radnog vremena ostavljam u preduzeću. Imamo štalu za njega. Ja naručujem, a preduzeće nabavlja seno, zob i ostale potrepštine. Imamo čoveka u gradu koji ga potkiva i kome na račun plaćamo njegove usluge."
Svojevremeno su ovaj posao radila trojica ljudi. Imali su isto toliko i konja. Vremenom se to menjalo. Njegove kolege su iz raznih razloga napuštale ovaj posao. Odlazili su u druga preduzeća ili dobijali nova zaduženja. Ostao je samo jedan radnik i jedan konj.
Ne veruje da će ga neko zameniti. Ne zna ni kako će se u budućnosti rešiti ovo pitanje. Mladi odlaze u inostranstvo.
"I moj sin je napustio Kosovo i otišao u inostranstvo. Zaista ne znam kako će se rešiti ovo pitanje. Šteta je velika. Gubimo i jednu vrstu tradicije", kaže on dodajući da ga mnogi turisti zaustavljaju, slikaju se sa njim. Snimale su ga brojne svetske TV ekipe i to predstavljale kao heroja i jednu od specifičnosti Prizrena, ali i Kosova uopšte.
I zaista. U naselju Potkljaja dvoje mladih iz Australije, koji su došli da posete Prizren, stali su i gledali Berišu kako rastovara konja i onda smeće ubacuje u kontejnere.
"Ovo je prelepo. Nigde ovako nešto nismo videli u svetu. Ovo treba čuvati", reče mladić bez da se predstavi i nastavi put ka gradskoj tvrđavi.
Građani zadovoljni i zabrinuti
Stanovnici su zadovoljni dosadašnjim radom na sakupljanju smeċa. Naglašavaju da je Beriša izuzetno vredan, pošten i da uvek rano ujutru dolazi. Veže konja ispred njihove kapije i poziva ukućane da iznesu smeće.Kelj (Kel) Nikola živi u Potok mahali. Jako je zadovoljan radom i angažovanjem Nedžmedina Beriše. Kaže da se seća od najranijeg detinstva da se u ovaj deo grada smeće sakuplja na konju i u sanducima.
"On zaista predano radi ovaj posao. Najteže mu je kada padne sneg, pa je zbog uzbrdice veoma klizavo. Bez obzira na sve to, smeće nam redovno sakuplja. Jako smo zadovoljni njim, ali plašimo se jer nema ko da ga nasledi", kaže Nikola.
Marko Memaj je pre 20-ak godina iz Kline, varošice na severozapadu Kosova, došao u Prizren i nastanio se u naselje Potklajaja. Prvo mu je bilo čudno kada je video radnika sa konjem, ali je kasnije navikao na to.
"Bolji čovek za ovaj posao neće nam sigurno doći. Poznajem ga 20-ak godina. Redovan je, ljubazan i pun razumavanja", kaže on.
I njegov komšija Viljhem Deljhusa( Vilhem Delhysa) govori slično. Očekuje neko adekvatno rešenje.
"Verujem da će se ubuduće naći neko prikladno rešenje. Možda se umesto konja angažuju goldoni ili neke druge mašine. Gubi se međutim stoletna tradicija, što mi jako teško pada", kaže on.
To zabrinjava i Mirfeta Šasivarija ( Myrfeta Shasivarija), novinara u penziji koji je godinama veoma često pisao o sličnim temama.
Smatra da Beriša treba da bude zapamćen kao "istorijska ličnost" u očuvanju ambijenta.
Prema njegovim rečima, on je utoliko važniji ne samo za održavanje čistoće nego i zbog očuvanja tradicije što Prizren čini posebnim u ovom delu Balkana.
"Interesantno je što se ovo dešava na Kosovu. Da je u Francuskoj, Engleskoj ili Americi – ne bi bilo čudno. Ali u Prizrenu je vrlo, vrlo intersantno – i po svaku cenu treba da se sačuva", poručuje Šasivari.
Odlična saradnja
Ova tri naselja su uvek bila multinacionalna i multikonfesionalna. U njima i sada žive većinski Albanci, zatim Srbi, Bošnjaci, Srbi, Turci, Romi…Dakle muslimani, katolici i pravoslavci.Beriša kaže na kraju da se sa svima odlično slagao i slaže se i danas, te da na ovom planu nikada nije imao nikakvih problema.
"Mnogo sam dobro prolazio sa Srbima i katolicima koji ovde žive. Ne dobro - nego veoma dobro, zaista je bilo prelepo. Razumeli smo se odlično. Ja sam radio svoj posao savesno i to su oni znali da cene", reče Nedžmedin Beriša i nastavi da vodi konja natovarenog smećem.
