Zaista smo čudno društvo. Iako smo patili i patimo, veoma smo optimistični i skloni praznicima.
Izolirani smo od Evrope što se tiče viza, ali mnoge radnje nas izoliraju i razlikuju od ostalog demokratskog svijeta.
Dovoljno je da se podsjetimo kako smo proveli 1. maj i kako je ovaj datum proslavljen u demokratskim društvima.
Uvjeren sam da čak i ako bi stopa nezaposlenosti bila samo dva posto, uslovi koji danas vladaju kod radnika daju nam dovoljno razloga da budemo nezadovoljni. Ali kada se sjetimo činjenice da nezaposlenost na Kosovu prelazi brojku od 35 posto, proslave koje su upriličene za 1. maj predstavljaju čudo za sebe.
Neshvatljiva je pasivnost i nedostatak volje u ovom društvu kako bi promijenili situaciju koju imamo. Možda i kada bi radili u tom pravcu kada ne bi slavili svaki važan i nevažan datum.
Pred nama je još jedan drugi datum koji samo za nas predstavlja praznik: dan Evrope, koji začudo mi slavimo iako smo samo geografski njen dio (integracije i procesi EU za nas su još uvijek veoma daleko).
Mi slavimo ovaj dan bez obzira da li ga države EU slave. Mi poštujemo Evropu iako nas je izolirala i nije nedužna u procesima koje smo prošli i koje prolazimo.
Proslava svega je jedinstvena i paradosk kosovskog društva.
Ova naivnost nas uništava ali i košta. Okrušeni smo sa svih strana tjeskobom opstanka, ali slavimo?! Do duše smo u siromaštvu i nezaposlenosti, i opet mi slavimo! Do guše smo u totalitarizmu već 13 godina, koji je maskiran maskom demokratije, a mi pronalazimo razlog i imamo volju za slavljem.
Naša ekonomska stvarnost je jadna, a mi slavimo kada svi rade. Kako bi osigurali život još uvijek trebamo tražiti azil. No, ono što je "važno", praznika nikad dosta.
Kosovska stvarnost je gorka, ali puna praznicima. A kojim slučajem da je praznik u nedjelju mi slavimo i ponedjeljak.
Štos e tiče socio-ekonomskog aspekta realnost građanina Kosova je sinonim jedne hamletovske dileme - biti ili ne biti - ali, s jakom željom za praznovanjem! I, nažalost, spremnost na promjenu ove turobne stvarnosti.
Dovoljno je da se podsjetimo kako smo proveli 1. maj i kako je ovaj datum proslavljen u demokratskim društvima.
Uvjeren sam da čak i ako bi stopa nezaposlenosti bila samo dva posto, uslovi koji danas vladaju kod radnika daju nam dovoljno razloga da budemo nezadovoljni. Ali kada se sjetimo činjenice da nezaposlenost na Kosovu prelazi brojku od 35 posto, proslave koje su upriličene za 1. maj predstavljaju čudo za sebe.
Neshvatljiva je pasivnost i nedostatak volje u ovom društvu kako bi promijenili situaciju koju imamo. Možda i kada bi radili u tom pravcu kada ne bi slavili svaki važan i nevažan datum.
Pred nama je još jedan drugi datum koji samo za nas predstavlja praznik: dan Evrope, koji začudo mi slavimo iako smo samo geografski njen dio (integracije i procesi EU za nas su još uvijek veoma daleko).
Mi slavimo ovaj dan bez obzira da li ga države EU slave. Mi poštujemo Evropu iako nas je izolirala i nije nedužna u procesima koje smo prošli i koje prolazimo.
Proslava svega je jedinstvena i paradosk kosovskog društva.
Ova naivnost nas uništava ali i košta. Okrušeni smo sa svih strana tjeskobom opstanka, ali slavimo?! Do duše smo u siromaštvu i nezaposlenosti, i opet mi slavimo! Do guše smo u totalitarizmu već 13 godina, koji je maskiran maskom demokratije, a mi pronalazimo razlog i imamo volju za slavljem.
Naša ekonomska stvarnost je jadna, a mi slavimo kada svi rade. Kako bi osigurali život još uvijek trebamo tražiti azil. No, ono što je "važno", praznika nikad dosta.
Kosovska stvarnost je gorka, ali puna praznicima. A kojim slučajem da je praznik u nedjelju mi slavimo i ponedjeljak.
Štos e tiče socio-ekonomskog aspekta realnost građanina Kosova je sinonim jedne hamletovske dileme - biti ili ne biti - ali, s jakom željom za praznovanjem! I, nažalost, spremnost na promjenu ove turobne stvarnosti.
