„Dajte Amerikancima, oni će to spakovati i poslati u Ukrajinu“: Kako je novinarka lista „Komsomolskaja pravda“ Daria Aslamova privedena na saslušanje na Kosovu. Ovo je naslov portala gdje se nalazi priči novinarke koju je Policija Kosova privela, a potom deportovala i proglasila nepoželjnom osobom od strane ministra unutrašnjih poslova Xhelala Sveçle. Ova novinarka je osumnjičena za špijunažu ruske armije-GRU.
Nakon što je deportovana sa Kosova odakle je došla iz Srbije, snimila je video i za ovaj portal ispričala svoju verziju onoga što se sinoć dogodilo.
Navela je da je plan bio jednostavan i savršen.
„Moj suprug hrvatski novinar Robert Valdets i ja,odlučili smo da za vikend odemo na Kosovo da posjetimo srpske pravoslavne manastire. Zašto ne napraviti još jedan članak/izvještaj“, piše Aslamova.
„Prije granice nisam ni bila uznemirena. Pa, ako me ne puste, vratiću se i otići“, piše ona, opisujući trenutke dok je bila na srpsko-kosovskoj granici.
„U autobusu je albanski graničar lenjo uzeo moj pasoš, ubacio ga u kompjuter, i iskolačio oči. Izveli su nas iz autobusa i rekli nam da mi je zabranjen ulazak na Kosovo“, opisuje ona situaciju na granici.
"Možda je ovo greška", kaže da je rekla ona graničnoj policiji Kosova.
„Graničar se umilno osmjehnuo. – Sada ću napisati zahtjev Prištini i oni će vam dozvoliti da uđete. Sjedi u mojoj sobici, ovdje je lijepo“, citirala je policajca.
Novinarka izjavljuje da se u međuvremenu njen suprug šalio sa graničarima i pušio cigaretu za cigaretom.
„I osjećala sam se kao muva koja polako umire. Temperatura ispod 35 stepeni. Dva sata kasnije naređeno nam je da izađemo. Čekaju vas policijska kola“, rekao je isti graničar.
“Dajte mi svoje telefone. Idete u Mitrovicu“, rekao je on.
„Tamo ćete biti saslušani. U redu je".
Aslamova dalje piše da se njihov odnos (policije) prema njoj suptilno promjenio.
„Oni su bili napeti dok sam preturala po svojoj torbi. U nekom ludom trenutku odlučila sam da požurim ka srpskoj granici. Samo dvadesetak metara, a sloboda je bila tako blizu, a tako nedostižna. Nažalost!".
Tako novinarka zatim nastavlja ovaj članak pripovedajući u prvom licu, opisujući cjelokupno svoje iskustvo na Kosovu.
“Evo nas već u kolima, žurimo ka Mitrovici. Zatim policijska stanica. Ne smemo da izađemo iz auta, a ja se znojim. Sa čežnjom gledam u ruže u dvorištu. Šta ako više ne vidim ruže?! Jasno je da policija čeka nekog važnijeg, pa čak je jasno i koga. Konačno vidimo dva snažna mladića u farmerkama i crnim košuljama. Zašto se svi momci iz zapadnih obavještajnih agencija oblače na isti način i smatraju da su neupadljivi? Da, izgledaju kao krokodili u ribnjaku sa zlatnim ribicama! "Došli su ****", kratko kažem svom mužu. Da, možete ih vidjeti na kilometar“, slaže se on.
"Poslali su nas u policijsku sobu. Uzeli su nam sve stvari. Kako je čudno osjećati se kao žena koja nema ni četkicu za zube. Želim da ustanem sa stolice, kada čujem kratko naređenje: „Sjedi“. Tražim u toalet, šalju me pod pratnjom. Uđu "naši" momci u farmerkama. „Mi smo obični policajci“, kažu. "Da", razmišljam ja "Da li me smatraš budalom?" Pripremam se za iscrpljujuću verbalnu bitku i pažljivo procjenjujem svoje protivnike. Pametna lica. Profesionalci. Odlični maniri. "Hoćeš li kafu?" "Da, molim vas, sa šećerom".
"Sada napad. Znaju iznenađujuće mnogo o meni. Za tako kratko vrijeme? Nezamislivo čak i za pametne ljude. Imam svoja nagađanja gdje, ali ću ih zadržati za sebe. „Da li ste uradili dva intervjua sa Lavrovom? (Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije)“ „Da li vas je pozvao sirijski predsjednik Bashar el Asad? „Kada ste intervjuisali Radovana Karadžića? „Da li ste upoznali Marin Le Pen?“ „Zašto ste protjerani iz Moldavije? "Da li ste intervjuisali predsjednika Dodona?"„Da li imate veze sa ruskim Ministarstvom odbrane?“ „Komsomolska pravda pripada državi?“ „Gdje ste upoznali svog muža? (O Bože! Vječno pitanje! U Pakistanu!) „Da li ste radili u Donbasu? Šta ste tačno tamo radili?"
U nastavku ona opisuje pitanja i odgovore, dijalog sa policijskim istražiteljem Kosova.
- Jaka borba. Ali ruska vojska polako ali sigurno ide napred.
- Šta mislite ko će pobjediti?
„Nema sumnje da će Rusija pobjediti“, vičem iskreno. - Apsolutno.
- Šta je uzrok sukoba?
- Ne želimo da vidimo NATO tenkove kod kuće. Rusija je tražila neutralnost Ukrajine. Zakonski zahtjev.
I onda vidim da moj sagovornik „krene“:
– Kako sve ovo podsjeća na situaciju na Kosovu! Rusija tvrdi da se ruskom govornoj manjini u Ukrajini oduzimaju prava. Ali to je ono što srpska manjina govori ovdje na Kosovu. Mada Srbi primaju dvije plate: i ovdje i u Srbiji. Ne plaćaju račune za komunalije. Oni slobodno praktikuju svoju religiju. Iz nekog razloga, Rusi Albance predstavljaju kao vjerske fanatike. Ali zapamtite: mi smo sekularna zemlja. Musliman sam, ali mirno pijem pivo. Mi nismo fanatici. Ali iz nekog razloga Rusi ne žele da pišu istinu.
- Možemo li to napisati? pitam ga ironično.
– Vidim kako su na Kosovu toplo primljeni ruski novinari. Pa, željela bih da intervjuišem vašeg premijera.
- Zavisi od vaših pitanja.
„Ne, izvini“, smejem se. Sve zavisi od njegovih odgovora.
Njegova intonacija se mijenja iz povjerljive u iskrenu.
– Budimo iskreni, otvoreni – kaže moj sagovornik. „Vi radite za rusku obavještajnu službu, zar ne?
„Ne“, odgovaram mirno. – Ja sam novinar i svi moji materijali mogu se čitati u javnom domenu.
- Pa ipak, budimo iskreni. Znamo sve o vama.
Dobro poznajem ovu tehniku. "Da li radite za specijalne službe?" izgleda glupo. Koja budala bi rekla da. Evo prilike da osobu „napumpate“ emocijama. Svaka reakcija je važna. Odgovorite sa „ne“, a oni vas gledaju sa blagim prekorom. Kao, pokajte se, olakšajte dušu. Ponovo kažeš „ne“, a oni ti se smeju u lice. Počinjete da budete nervozni. Da šta je to?! Govorim istinu, a oni me gledaju kao da sam idiot.
U devet sati uveče shvatila sam da nam ide loše. Ponudili su mi da se drogiram za pritisak: „Imaš punu vreću toga“. Kupili su nam sendviče. „Zar nećemo moći da jedemo poslije saslušanja? pita moj muž. „Da ne pogađamo. Priština priprema odgovor. Bolje da jedeš“ (Ja uvijek navodim princip zatvora u ratu. Možeš li u toalet? Idi. Možeš li da se kupaš? Kupaj se. Nude ti hranu? Ćuti, ali jedi. Nikad ne znaš kada ćeš jesti sljedeći put).
Kako da znam da naša sloboda i naši životi vise o koncu. Da je već u devet sati uveče ministar policije Kosova objavio objavu na Facebooku, gdje se pohvalio da je policija uspjela da uhapsi poznatu rusku špijunku. Da mu sve društvene mreže Kosova aplaudiraju: „Bravo ministre naš! Moramo da je predamo Ukrajini u skladu sa međunarodnim pravom, jer je na fotografiji u uniformi sa ruskim plaćenicima. "Dobar posao! Ali moj savjet je: dajte to Amerikancima, jer oni znaju šta da rade. Oni će to spakovati i poslati u Ukrajinu. Da je ovo pametna i dobro organizovana provokacija, odmah preslikana u svim svjetskim medijima.
Ne znam zašto se vaga i dalje kretala u našem pravcu. Ali odjednom su nas vratili u policijski auto sa tri vojnika u pancirima i odvezli na granicu. Ispred je bio oklopni transporter. Pažljivo sam slušala: sudbonosni poziv može sve da promjeni. Već na granici nismo smeli da izađemo iz auta trideset minuta. Onda su mi gurnuli papir pod nos i rekli da potpišem. Nemam pojma šta sam potpisala. Tek tada su nam vratili stvari, dokumenta i deportovali nas. Onda smo stigli do Srba, koji nisu našli pečat za deportaciju u našim pasošima.
Noćni sati. Prazna granica. Kako i gdje izaći? „Koji je najbliži grad? pitala sam braću Srbe. ""Raška". Kakvo divno ime! I kako prija uhu! To je znak. Već kasno u noć, lutajući sa taksistom po okolini Raške u potrazi za sobom, konačno smo našli mjesto. Samo u Srbiji možete da uđete u hotel u dva ujutru i vidite punu kafanu starijih muškaraca kako ležerno pijuckaju rakiju. „Ponesite rakiju i bar nešto za jelo. Ja sam Rus!" Vikao sam. „Zašto si tako zabrinut! Sedi bar do jutra u kavanu. Žuri nam se“. Rat je rat, puca se, ali u našoj srpsko-ruskoj Raški uvijek kucamo čaše i čela uz poklič: „Živi! Živimo momci!
(Naslov adaptirao RTKlive.com) Originalni naslov: „Predajte je Amerikancima, oni će je spakovati i poslati u Ukrajinu“: Kako je novinarka Komsomolske Pravde Darija Aslamova privedena na ispitivanje na Kosovu)
Pripremio: Jeton Musliu/RTKlive
Navela je da je plan bio jednostavan i savršen.
„Moj suprug hrvatski novinar Robert Valdets i ja,odlučili smo da za vikend odemo na Kosovo da posjetimo srpske pravoslavne manastire. Zašto ne napraviti još jedan članak/izvještaj“, piše Aslamova.
„Prije granice nisam ni bila uznemirena. Pa, ako me ne puste, vratiću se i otići“, piše ona, opisujući trenutke dok je bila na srpsko-kosovskoj granici.
„U autobusu je albanski graničar lenjo uzeo moj pasoš, ubacio ga u kompjuter, i iskolačio oči. Izveli su nas iz autobusa i rekli nam da mi je zabranjen ulazak na Kosovo“, opisuje ona situaciju na granici.
"Možda je ovo greška", kaže da je rekla ona graničnoj policiji Kosova.
„Graničar se umilno osmjehnuo. – Sada ću napisati zahtjev Prištini i oni će vam dozvoliti da uđete. Sjedi u mojoj sobici, ovdje je lijepo“, citirala je policajca.
Novinarka izjavljuje da se u međuvremenu njen suprug šalio sa graničarima i pušio cigaretu za cigaretom.
„I osjećala sam se kao muva koja polako umire. Temperatura ispod 35 stepeni. Dva sata kasnije naređeno nam je da izađemo. Čekaju vas policijska kola“, rekao je isti graničar.
“Dajte mi svoje telefone. Idete u Mitrovicu“, rekao je on.
„Tamo ćete biti saslušani. U redu je".
Aslamova dalje piše da se njihov odnos (policije) prema njoj suptilno promjenio.
„Oni su bili napeti dok sam preturala po svojoj torbi. U nekom ludom trenutku odlučila sam da požurim ka srpskoj granici. Samo dvadesetak metara, a sloboda je bila tako blizu, a tako nedostižna. Nažalost!".
Tako novinarka zatim nastavlja ovaj članak pripovedajući u prvom licu, opisujući cjelokupno svoje iskustvo na Kosovu.
“Evo nas već u kolima, žurimo ka Mitrovici. Zatim policijska stanica. Ne smemo da izađemo iz auta, a ja se znojim. Sa čežnjom gledam u ruže u dvorištu. Šta ako više ne vidim ruže?! Jasno je da policija čeka nekog važnijeg, pa čak je jasno i koga. Konačno vidimo dva snažna mladića u farmerkama i crnim košuljama. Zašto se svi momci iz zapadnih obavještajnih agencija oblače na isti način i smatraju da su neupadljivi? Da, izgledaju kao krokodili u ribnjaku sa zlatnim ribicama! "Došli su ****", kratko kažem svom mužu. Da, možete ih vidjeti na kilometar“, slaže se on.
"Poslali su nas u policijsku sobu. Uzeli su nam sve stvari. Kako je čudno osjećati se kao žena koja nema ni četkicu za zube. Želim da ustanem sa stolice, kada čujem kratko naređenje: „Sjedi“. Tražim u toalet, šalju me pod pratnjom. Uđu "naši" momci u farmerkama. „Mi smo obični policajci“, kažu. "Da", razmišljam ja "Da li me smatraš budalom?" Pripremam se za iscrpljujuću verbalnu bitku i pažljivo procjenjujem svoje protivnike. Pametna lica. Profesionalci. Odlični maniri. "Hoćeš li kafu?" "Da, molim vas, sa šećerom".
"Sada napad. Znaju iznenađujuće mnogo o meni. Za tako kratko vrijeme? Nezamislivo čak i za pametne ljude. Imam svoja nagađanja gdje, ali ću ih zadržati za sebe. „Da li ste uradili dva intervjua sa Lavrovom? (Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije)“ „Da li vas je pozvao sirijski predsjednik Bashar el Asad? „Kada ste intervjuisali Radovana Karadžića? „Da li ste upoznali Marin Le Pen?“ „Zašto ste protjerani iz Moldavije? "Da li ste intervjuisali predsjednika Dodona?"„Da li imate veze sa ruskim Ministarstvom odbrane?“ „Komsomolska pravda pripada državi?“ „Gdje ste upoznali svog muža? (O Bože! Vječno pitanje! U Pakistanu!) „Da li ste radili u Donbasu? Šta ste tačno tamo radili?"
U nastavku ona opisuje pitanja i odgovore, dijalog sa policijskim istražiteljem Kosova.
- Jaka borba. Ali ruska vojska polako ali sigurno ide napred.
- Šta mislite ko će pobjediti?
„Nema sumnje da će Rusija pobjediti“, vičem iskreno. - Apsolutno.
- Šta je uzrok sukoba?
- Ne želimo da vidimo NATO tenkove kod kuće. Rusija je tražila neutralnost Ukrajine. Zakonski zahtjev.
I onda vidim da moj sagovornik „krene“:
– Kako sve ovo podsjeća na situaciju na Kosovu! Rusija tvrdi da se ruskom govornoj manjini u Ukrajini oduzimaju prava. Ali to je ono što srpska manjina govori ovdje na Kosovu. Mada Srbi primaju dvije plate: i ovdje i u Srbiji. Ne plaćaju račune za komunalije. Oni slobodno praktikuju svoju religiju. Iz nekog razloga, Rusi Albance predstavljaju kao vjerske fanatike. Ali zapamtite: mi smo sekularna zemlja. Musliman sam, ali mirno pijem pivo. Mi nismo fanatici. Ali iz nekog razloga Rusi ne žele da pišu istinu.
- Možemo li to napisati? pitam ga ironično.
– Vidim kako su na Kosovu toplo primljeni ruski novinari. Pa, željela bih da intervjuišem vašeg premijera.
- Zavisi od vaših pitanja.
„Ne, izvini“, smejem se. Sve zavisi od njegovih odgovora.
Njegova intonacija se mijenja iz povjerljive u iskrenu.
– Budimo iskreni, otvoreni – kaže moj sagovornik. „Vi radite za rusku obavještajnu službu, zar ne?
„Ne“, odgovaram mirno. – Ja sam novinar i svi moji materijali mogu se čitati u javnom domenu.
- Pa ipak, budimo iskreni. Znamo sve o vama.
Dobro poznajem ovu tehniku. "Da li radite za specijalne službe?" izgleda glupo. Koja budala bi rekla da. Evo prilike da osobu „napumpate“ emocijama. Svaka reakcija je važna. Odgovorite sa „ne“, a oni vas gledaju sa blagim prekorom. Kao, pokajte se, olakšajte dušu. Ponovo kažeš „ne“, a oni ti se smeju u lice. Počinjete da budete nervozni. Da šta je to?! Govorim istinu, a oni me gledaju kao da sam idiot.
U devet sati uveče shvatila sam da nam ide loše. Ponudili su mi da se drogiram za pritisak: „Imaš punu vreću toga“. Kupili su nam sendviče. „Zar nećemo moći da jedemo poslije saslušanja? pita moj muž. „Da ne pogađamo. Priština priprema odgovor. Bolje da jedeš“ (Ja uvijek navodim princip zatvora u ratu. Možeš li u toalet? Idi. Možeš li da se kupaš? Kupaj se. Nude ti hranu? Ćuti, ali jedi. Nikad ne znaš kada ćeš jesti sljedeći put).
Kako da znam da naša sloboda i naši životi vise o koncu. Da je već u devet sati uveče ministar policije Kosova objavio objavu na Facebooku, gdje se pohvalio da je policija uspjela da uhapsi poznatu rusku špijunku. Da mu sve društvene mreže Kosova aplaudiraju: „Bravo ministre naš! Moramo da je predamo Ukrajini u skladu sa međunarodnim pravom, jer je na fotografiji u uniformi sa ruskim plaćenicima. "Dobar posao! Ali moj savjet je: dajte to Amerikancima, jer oni znaju šta da rade. Oni će to spakovati i poslati u Ukrajinu. Da je ovo pametna i dobro organizovana provokacija, odmah preslikana u svim svjetskim medijima.
Ne znam zašto se vaga i dalje kretala u našem pravcu. Ali odjednom su nas vratili u policijski auto sa tri vojnika u pancirima i odvezli na granicu. Ispred je bio oklopni transporter. Pažljivo sam slušala: sudbonosni poziv može sve da promjeni. Već na granici nismo smeli da izađemo iz auta trideset minuta. Onda su mi gurnuli papir pod nos i rekli da potpišem. Nemam pojma šta sam potpisala. Tek tada su nam vratili stvari, dokumenta i deportovali nas. Onda smo stigli do Srba, koji nisu našli pečat za deportaciju u našim pasošima.
Noćni sati. Prazna granica. Kako i gdje izaći? „Koji je najbliži grad? pitala sam braću Srbe. ""Raška". Kakvo divno ime! I kako prija uhu! To je znak. Već kasno u noć, lutajući sa taksistom po okolini Raške u potrazi za sobom, konačno smo našli mjesto. Samo u Srbiji možete da uđete u hotel u dva ujutru i vidite punu kafanu starijih muškaraca kako ležerno pijuckaju rakiju. „Ponesite rakiju i bar nešto za jelo. Ja sam Rus!" Vikao sam. „Zašto si tako zabrinut! Sedi bar do jutra u kavanu. Žuri nam se“. Rat je rat, puca se, ali u našoj srpsko-ruskoj Raški uvijek kucamo čaše i čela uz poklič: „Živi! Živimo momci!
(Naslov adaptirao RTKlive.com) Originalni naslov: „Predajte je Amerikancima, oni će je spakovati i poslati u Ukrajinu“: Kako je novinarka Komsomolske Pravde Darija Aslamova privedena na ispitivanje na Kosovu)
Pripremio: Jeton Musliu/RTKlive
