Nedovoljno podrške za tužilaštvo, skoro nijedna presuda za ratne zločine. Takav bilans pravosuđa na Kosovu predstavlja bezmalo amnestiju, kritikuje u razgovoru za DW Ehat Miftaraj, direktor Kosovskog instituta za pravdu.
Pravosuđe na Kosovu je od završetka rata podiglo nešto više od stotinu optužnica za ratne zločine, ali je to do sada dovelo do samo jedne presude. Prema istraživanju Kosovskog instituta za pravdu (KIP), oko 70 odsto optuženih bili su etnički Albanci, stoji u tekstu DW.
Ovaj institut bilans domaćeg pravosuđa kritikuje kao veoma mršav, i to jednako u periodima kada je njime rukovodila misija UN na Kosovu (2000-2008. godine), misija EU (efektivno od 2009-2014) i domaće pravosuđe.
„Misije Unmika i Euleksa nikada nisu imale kao prioritet istraživanje, gonjenje i osudu optuženih za ratne zločine. Čini se da su obe misije imale ideju da zadrže status kvo i da ne istražuju ratne zločine na Kosovu“, kaže Ehat Miftaraj, direktor KIP.
Prema bazi Fonda za humanitarno pravo, u dvije ratne godine krajem devedesetih je na Kosovu stradalo 13.535 ljudi. Među njima je bilo oko dve hiljade boraca UÇK i oko hiljadu pripadnika srpske vojske i policije. Pretežni dio čine civilne žrtve, ubjedljivo najviše etnički Albanci.
„Na kraju se ispostavlja da imamo samo jednu osobu koja je osuđena za ratne zločine“, nastavlja Miftaraj, dodajući da su Unmik i Euleks tako praktično „pružili punu amnestiju“ zločincima. „Gotovo istu logiku i pristup praktikuju i kosovske institucije, pošto od 2014. godine do danas nijedna vlada nije imala pitanje ratnih zločina kao prioritet“, navodi Miftaraj za DW.
Sagovornik DW podsjeća da su Srbija, BiH i Hrvatska na nivou vlada i skupština usvajale strategije za ovu temu „dok je Kosovo to u potpunosti zanemarilo“.
„Kosovo je imalo solidnu osnovu za istragu ratnih zločina od 1999. godine, barem do 2014. godine, pošto su Unmik i Euleks imali mnogo više sredstava za istrage. Te misije su imale dovoljan budžet koji se merio desetinama miliona eura, imale su međunarodne stručnjake, ali je nedostajala politička volja međunarodnog faktora da istraže ove slučajeve“, dodaje Miftaraj.
„Osim nedostatka političke volje, posle 2014. godine nedostajali su i profesionalni resursi, jer specijalno tužilaštvo danas ima samo tri tužioca koji istražuju ratne zločine. A oni se bave i slučajevima korupcije, organiziranog kriminala, terorizma i drugih krivičnih djela, što znači da nisu stoprocentno posvećeni borbi protiv ratnih zločina“, kaže sagovornik DW.
Istina, više od dvije decenije nakon rata neka od vodećih imena UÇK i, kasnije, kosovskih institucija optužena su pred Specijalnim sudom u Hagu. Ehat Miftaraj odbacuje prigovore kosovske javnosti da je u pitanju „jednoetnički sud“ koji sudi samo Albancima. Posebno što, kako kaže, Kosovo kao država ima i mandat i obavezu da istraži sve zločine.
„Kosovo samo treba da goni zločine koji su počinjeni na njegovoj teritoriji i ne treba da prihvati da se zločini koje je Srbija počinila na Kosovu prepuštaju nekoj drugoj državi. Ali to naravno ne može da se dogodi bez političke volje, bez jasne strategije i vizije, bez budžeta i sposobnih pravosudnih institucija“, kritikuje Miftaraj i zaključuje:
„Obaveza je Kosova da istraži i procesuira sve zločine koji su počinjeni na toj teritoriji. Sve države bivše Jugoslavije to rade, ali Kosovo nažalost još uvijek ne.“
Ovaj institut bilans domaćeg pravosuđa kritikuje kao veoma mršav, i to jednako u periodima kada je njime rukovodila misija UN na Kosovu (2000-2008. godine), misija EU (efektivno od 2009-2014) i domaće pravosuđe.
„Misije Unmika i Euleksa nikada nisu imale kao prioritet istraživanje, gonjenje i osudu optuženih za ratne zločine. Čini se da su obe misije imale ideju da zadrže status kvo i da ne istražuju ratne zločine na Kosovu“, kaže Ehat Miftaraj, direktor KIP.
Prema bazi Fonda za humanitarno pravo, u dvije ratne godine krajem devedesetih je na Kosovu stradalo 13.535 ljudi. Među njima je bilo oko dve hiljade boraca UÇK i oko hiljadu pripadnika srpske vojske i policije. Pretežni dio čine civilne žrtve, ubjedljivo najviše etnički Albanci.
„Na kraju se ispostavlja da imamo samo jednu osobu koja je osuđena za ratne zločine“, nastavlja Miftaraj, dodajući da su Unmik i Euleks tako praktično „pružili punu amnestiju“ zločincima. „Gotovo istu logiku i pristup praktikuju i kosovske institucije, pošto od 2014. godine do danas nijedna vlada nije imala pitanje ratnih zločina kao prioritet“, navodi Miftaraj za DW.
Samo tri tužioca
Sagovornik DW podsjeća da su Srbija, BiH i Hrvatska na nivou vlada i skupština usvajale strategije za ovu temu „dok je Kosovo to u potpunosti zanemarilo“.
„Kosovo je imalo solidnu osnovu za istragu ratnih zločina od 1999. godine, barem do 2014. godine, pošto su Unmik i Euleks imali mnogo više sredstava za istrage. Te misije su imale dovoljan budžet koji se merio desetinama miliona eura, imale su međunarodne stručnjake, ali je nedostajala politička volja međunarodnog faktora da istraže ove slučajeve“, dodaje Miftaraj.
„Osim nedostatka političke volje, posle 2014. godine nedostajali su i profesionalni resursi, jer specijalno tužilaštvo danas ima samo tri tužioca koji istražuju ratne zločine. A oni se bave i slučajevima korupcije, organiziranog kriminala, terorizma i drugih krivičnih djela, što znači da nisu stoprocentno posvećeni borbi protiv ratnih zločina“, kaže sagovornik DW.
Istina, više od dvije decenije nakon rata neka od vodećih imena UÇK i, kasnije, kosovskih institucija optužena su pred Specijalnim sudom u Hagu. Ehat Miftaraj odbacuje prigovore kosovske javnosti da je u pitanju „jednoetnički sud“ koji sudi samo Albancima. Posebno što, kako kaže, Kosovo kao država ima i mandat i obavezu da istraži sve zločine.
„Kosovo samo treba da goni zločine koji su počinjeni na njegovoj teritoriji i ne treba da prihvati da se zločini koje je Srbija počinila na Kosovu prepuštaju nekoj drugoj državi. Ali to naravno ne može da se dogodi bez političke volje, bez jasne strategije i vizije, bez budžeta i sposobnih pravosudnih institucija“, kritikuje Miftaraj i zaključuje:
„Obaveza je Kosova da istraži i procesuira sve zločine koji su počinjeni na toj teritoriji. Sve države bivše Jugoslavije to rade, ali Kosovo nažalost još uvijek ne.“
