Lični stavovi Od ubistva u kafiću "Panda" u Peći do masovnih grobnica kod Beograda
Neposredno pred početak NATO bombardovanja Vojislav Šešelj, moćni potpredsednik Vlade crno-crvene koalicije SPS, SRS, JUL i potonji osuđeni ratni zločinac, izjavljuje da „ako dođe do bombardovanja od strane NATO, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti!“
Zapanjila me statistika Gugla: – tekst Etnička čistačica iz niskih pobuda, koji sam objavio u DANAS-u i na FB-u 17. jula, imao je više od 318.000 pregleda, preko 31.000 klikova, bezmalo 520 komentara… U kolumni, ličnom stavu povodom izjave sada već „slavne“ ministarke Snežane Paunović, koja bi, da je bila Slobodan Milošević, etnički očistila Kosovo 1998. – ne otkrivam ništa novo što već nisam objavio u svojoj knjizi SMEH POD VEŠALIMA – Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu. Ništa novo, a cunami talasi od reagovanja i komentara?
***
Komentari izrazito pozitivni, puni hvalospeva o autoru kada dolaze sa Kosova i od Albanaca po svetu. Nasuprot tome, iz Srbije i od Srba iz BiH i EU, ima i kritika i pohvala, ali podosta i pretnji i prostačkih uvreda. Ne po prvi put, uveravam se da je u „srpskim zemljama“ zavera ćutanja zakon, a Istina, posebno ako je izražena i brojčano – neprijateljska činjenica sa kojom se mora odlučno postupati.
***
Koje sam to brojčane činjenice o etničkom čišćenju Albanaca na Kosovu pomenuo, jasno ističući da su Milošević i brojni mu pajtosi u vojsci i policiji, crkvi i akademiji, među srpskim novinarima, piscima i inim kreativnim liscima, sa svojim SPS nacional-socijalistima i SRS istima, sa JULovcima i dobrovoljcima – što bi se reklo – sa ujedinjenim srbstvom i čekićstvom… da su, dakle, dali sve od sebe ne bi li „Kosovo očistili od Šiptara“, a na njemu ostavili samo proverene, „poštene Albance“, kako im je Sloba „tepao od milošte“. Evo tih činjenica…
***
Srpska policija i VJ u sadejstvu sa desetina dobrovoljačkih, paramilitarnih formacija, tokom dve godine sukoba i rata na KiM, 1998 – 1999, proterali su više od 863 000 Albanaca sa Kosova u Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju – što je najveći egzodus te vrste u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Šta su „patriote“ htele da postignu zločinima koje su nazivali i „srbizacijom Kosova“ bavio sam se u svom romanu, a evo šta o tome misli Milo Đukanović, bivši predsednik Crne Gore, članice federacije SRJ:
Kosovo je doživelo ovakvu sudbinu zahvaljujući višedecenijskoj pogrešnoj politici Beograda prema Kosovu, a onda – zahvaljujući i pokušaju etničkog čišćenja Kosova 1999. godine. Treba samo zaviriti u arhive srpskih službi, ako nisu sve uništene, pa videti da je postojao zaokružen plan jednog novog etničkog inženjeringa po kome će se iseliti Albanci i zatrijeti tragovi njihovog života na Kosovu kroz uništavanje svih evidencija uključujući i zdravstvene kartone.
***
Neposredno pred početak NATO bombardovanja Vojislav Šešelj, moćni potpredsednik Vlade crno-crvene koalicije SPS, SRS, JUL i potonji osuđeni ratni zločinac, izjavljuje da „ako dođe do bombardovanja od strane NATO pakta, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti!“
***
Suština srpske državne i nacionalne strategije u samo jednoj rečenici – koju vođa Slobodan Milošević nikada nije izgovorio, jer nije ni morao! Ne samo komandanti i komandiri, policajci i vojnici, nego i svaki Srbin pod oružjem, znao je šta treba da čini – kada dođe pravi trenutak.
***
Da se vratim reagovanjima i komentarima na Etničku čistačicu. Među brojnima koje sam satima čitao, na mnoge i odgovarao, izdvajam pitanja Igora, studenta iz Kragujevca:
Gospodine Rade, ja verujem da je istina to što pišete o sukobima na Kosovu, a pričao mi je i moj stric koji je bio dole jer je mobilisan, ali vi znate da su studenti u blokadi usvojili Memorandum o Kosovu i Metohiji kojim kažemo da ne priznajemo nezavisno Kosovo – jer ga smatramo neodvojivim delom Srbije, što piše i u našem Ustavu… Ja sam za mir kao i moje kolege, svuda a posebno na Kosovu, kao i za građanska i ljudska prava Srba i svih drugih ljudi koji dole žive. Šta vi kažete za Memorandum i za studentski pokret?
***
Poštovani Igore, znam da je mnogo studenata u blokadi, i da se, naravno, međusobno razlikujete po mnogo čemu, što je dobro i potpuno normalno. Za ovih godinu i po koliko ste u pobuni neke od vas sam i upoznao, nešto smo i sarađivali… Pametni ste, hrabri, istrajni, odlučni… To su vam vrline zahvaljujući kojima ste postali najača politička snaga u Srbiji.
***
Imate i mana, naravno! Možda vam je najveća ta to što niste dovoljno solidarni sa žrtvama režima koje su studente nesebično podržale. Već ih je premnogo među vašim, univerzitetskim profesorima, a još više među profesorima i nastavnicima u srednjim i osnovnim školama po Srbiji.
***
Niste solidarni ni sa studentima koji, poput onih iz STAV-a, ne prihvataju „direktive“ plenuma, a bili su začetnici pobune kada je još nije bilo ni na vidiku. Neki od tih iz STAV-a i sa stavom bili su mesecima u zatvoru na Klisi, pa potom u kućnim pritvorima. Drugi od njih su, sticajem okolnosti, u političkom egzilu u Hrvatskoj. I jednima i drugima, vašim kolegama, sudi se u okupiranoj Srbiji – ni manje, ni više nego za „nasilno rušenja ustavnog poretka“ – a vi usvajate Memorandum o KiM!?!
***
Ne znate puno o Kosovu. Tačnije, ne znate istinu o ratu na Kosovu, kao što je ne zna ni ogromna većina Srba u Srbiji i van nje. Ne znate jer se istina striktno krije i prekriva – zaverom ćutanja. A da znate istinu – uveren sam, jer ste pravedni i moralni – ne biste se ni bavili tom politikantsko – nacoškom papazjanijom zvanom Memorandum o KiM. Znam kako plenumi donose odluke, te sam ubedjen da vam je to podmetnuto.
***
Igor: Zašto Memorandum nazivate papazjanijom? Ko nam ga je, kako vi tvrdite, uvalio?
Papazjanijom ga nazivam zato što je konfuzan – početak mu je, ti prvi stavovi, u koliziji sa krajem, sa zaključnim stavovima. A uvalili su vam ga – smatram, ne tvrdim – „bliski rođaci“ onih koji su pisali i „onaj“ Memorandum, kojim su branili „ugrožene Srbe na Kosovu“ i širom bivše Jugoslavije. A kako su ih branili, tako sada Srbima i jeste!
***
Dalje smo Igor i ja razmenjivali gledišta u inboksu. Obećao sam mu knjigu, kao i da ću i u ovom tekstu pisati o onome što mislim da studenti ne znaju o ratu na Kosovu, a morali bi znati.
***
Poštovani gospodine Radovanoviću, piše mi na besprekornom srpskom Dafina Gaši Draga, odbornica Skupštine opštine Peć i članica Komiteta za zajednice, sa velikim interesovanjem čitam Vaše tekstove i planiram da pročitam i Vašu knjigu. Ja sam ćerka dr Xhevata Gashija iz Peći, lekara humaniste koji je ubijen 20. januara 1999. Već godinama pokušavam da saznam istinu o njegovom ubistvu…
***
Od ubistva u kafiću "Panda" u Peći do masovnih grobnica kod Beograda 3
Takođe me veoma interesuje i slučaj „Panda“ u Peći, jer verujem da su mnogi događaji iz tog perioda povezani i da još uvek postoje pitanja na koja porodice žrtava čekaju odgovore… Ako ste tokom tokom svog istraživanja naišli na informacije, dokumente ili izvore koji se odnose na događaje u Peći, slučaj „Panda“ ili ubistvo mog oca, bila bih Vam iskreno zahvalna…
***
Slučaj „Panda“, u Smehu pod vešalima pod naslovom Pokolj za posmatrače… Besan što se posmatrači OEBS-a i strani izveštači kreću po Kosovu i razgovaraju sa Albancima, a ne poklanjaju veliku pažnju njegovoj „borbi protiv terorizma“, Vođa i njegovi operativci reše da im ponude „nešto jako“, nešto za prve strane i početke udarnih vesti…
***
Kafić „Panda“, smešten u malenoj zgradi nedaleko od gimnazije u Peći, mesto je u kome, iz večeri u večer, provode vreme i kartaju se mladići srpske nacionalnosti. U noći 14. decembra 1998, kafić iznenada biva oružano napadnut…
***
Dvojica tipova u crnim uniformama i sa fantomkama na glavi nogom su otvorili ulazna vrata. Sa ne više od pet-šest metara udaljenosti od dečaka za stolovima, na njih otvaraju vatru iz automatskih pušaka. Pogođeni rafalima, bez reči padaju dva Ivana. Ubice ništa ne govore, samo čvrsto drže prste na obaračima. Rafali kose i Zorana, Dragana, Vuleta… I Sveta pada pored stola. Zapomaže. Vlado je izrešetan po grudima i glavi…
***
Četvorica mladića – Ivan Obradović, Ivan Radević, Dragan Trifonović i Vladeta Gvozdenović ubijeni su te noći u kafiću „Panda“, a još dvojica, Zoran Stanojević i Sveto Ristić, izdahnuli su na operacionom stolu u bolnici u Peći. Imali su po sedamnaest godina…
***
Međunarodnim posmatračima koji se te decembarske noći pojavljuju na mestu masakra rečeno je da su zločin izvršila dvojica terorista u crnim uniformama na kojima su imali, tvrdilo se, oznake OVK. Nisu imali te oznake, ali su, sem ubijenih i ranjenih, za sobom ostavili 48 čaura i jedan neispaljen metak!
***
Ni tri dana nakon zločina u kafiću „Panda“ ne vodi se istraga, nego kreće potraga za ubicama. U racijama koje se sprovode po Peći uhapšena su 34 Albanca, mahom iz naselja Kapešnica. Među njima je i autolimar Agron Kolčaku. Po ustaljenoj praksi, inspektori DB satima i danima vrše torturu nad njim i ostalim pohapšenima u policijskoj stanici, a on ne zna ni zašto je uhapšen. „Objasne mu“ da su u njegovoj grupi i Vlaznim Perđeđaj, Bećir Lodžaj, Dževdet Bajrami i Gazmend Bajrami…
***
Dafini Dobri šaljem pitanja i svoju knjigu u PDF-u na srpskom. Zahvaljuje se i piše mi:
Moj otac, dr Dževat Gaši, kao dežurni lekar, pregledao je uhapšene Albance u policijskoj stanici u Peći. Bio je jedan od retkih koji je svojim očima video posledice torture. Govorio nam je da su bili u veoma teškom stanju i da su na njima bili vidljivi tragovi sistematskog nasilja… Sećam se da mi je pričao kako ga je najmlađi uhapšeni, V P molio: „Dajte mi nešto da umrem, više ne mogu da izdržim.“ Otac ga je hrabrio rekavši mu da će se njegova nevinost dokazati i da će izaći na slobodu.
***
Postojale su spekulacije da je Milan V, vozač Hitne pomoći, kobne noći oteo mog oca i odvezao ga u selo Prekale, 17 kilometara udaljeno od Peći, gde je ubijen. Druga verzija kaže da je u to vreme „Crna ruka“ otimala ljude u Peći i izvršavala egzekucije pucnjem u glavu. Zašto su ga ubili – ne znam. To je pitanje na koje ja već više od 27 godina tražim odgovor.
***
Odgovor na pitanje o smrti svojih sinova, već više od 27 godina čekaju i traže i roditelji mladića pobijenih u kafiću „Panda“ u Peći. Aleksandar Vučić, još kada je bio predsednik Vlade, obećao je da će im reći istinu, ali, njegovo obećanje…
***
Od ubistva u kafiću "Panda" u Peći do masovnih grobnica kod Beograda 4
Početak NATO bombardovanja znak je za plansku i sistematsku eskalaciju pojedinačnih likvidacija, masovnih egzekucija i još masovmijeg etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova.
***
U Beloj Crkvi, tih dana ubijeno je više od 60 Albanaca civila; u selu Trnje njih više desetina; u Maloj i Velikoj Kruši, u opštini Orahovac, sela su napali vojska i policija… Žene i decu su poterali prema Albaniji, a muškarce detaljno pretresli, opljačkali i pobili u nekoj štali. Ubice su potom više od 100 tela Albanaca, građana Srbije, prekrili senom i zapalili.
***
U Suvoj Reci, gradiću nedaleko od Prizrena, pripadnici 37. odreda PJP i lokalni policajci, saterali su četrdesetak žena i dece, među kojima je bilo i beba, u piceriju „Kalabrija. Zatim su ih masakrirali automatima i bombama. Stradalo je 48 osoba, od kojih su bezmalo polovina bila deca, a sem dvoje, svi članovi porodice Beriša.
***
U podrumu kuće LJulji Vejse u Đakovici lokalni Srbi policajci otkrili su sedam Albanki koje su tu, zajedno sa svojom decom, našle sklonište. Naredili su im da se iz podruma premeste u dnevnu sobu u prizemlju, u koju se jedva potrpaše. Nije bilo struje, pa je neko upalio sveću.
***
Desetogodišnji Dren Caka, šćućuren u hodniku, prepoznaje jednog od trojice policajaca koji drže uperene automate prema njegovoj majci, sestrama i ostalima u dnevnoj sobi. Odjednom rafal… Krenulo je bestijalno ubijanje pri drhtavom plamenu sveće. U potpuno bespomoćne majke koje drže decu u naručju, ispaljuju rafale dvojica policajaca u kući i treći iz dvorišta.
***
Dren je pogođen u desnu ruku i ne može da ispod svoje mrtve mame, izvuče dvogodišnju sestru Dionu. Ne može da pomogne ni malom Arlindu Vejsi, koji se teško ranjen gušio u krvi na podu… Zločin u Đakovici, u noći 2. aprila 1999, potrajao je jedva petnaestak minuta. Toliko je trebalo trojici srpskih policajaca da za ostvarenje nacionalnog cilja kako su ga oni razumeli, masakriraju dvanaestoro dece, sedam žena i jednog mentalno retardiranog muškarca koji se zatekao u podrumu. Preživeo je jedino Dren Caka.
***
U operaciji Reka, svojevrsnoj odmazdi za četvoricu iz zasede ubijenih policajaca od strane OVK, izvođenoj na području Đakovice 27. i 28. aprila 1999. likvidirano je više od 350 mahom mladih Albanaca. Stotine kuća po selima su opljačkane i spaljene, a oko 4000 žena, dece i staraca proterano je u Albaniju.
***
Saznavši od pojedinih Srba sa Kosova za ovaj i druge masovne zločine koje srpska policija i vojska čine, akademik Dobrica Ćosić, zvani Otac nacije, zapao je u duboku depresiju. On koji je decenijama podstrekivao Srbe na pobunu u „svetoj srpskoj zemlji“, u napadu pravde i gneva, zapisuje u svom dnevniku:
Ako je to zaista naredba vrhovne komande i vrhovnog komandanta, onda njima treba u Beogradu suditi za ratne zločine i genocid nad albanskim narodom. Zar ćemo etničkim čišćenjem Kosova i Metohije okončati našu borbu za odbranu „svete srpske zemlje’? Ta je sramota nacionalna, taj kolektivni zločin srpske vojske poništava etos srpskog naroda i svrstava ga u varvarske narode kakvi su nemački, američki, hrvatski, muslimanski, azijatski… Kako ćemo sa tom kolektivnom krivicom nastaviti istorijsku egzistenciju?
***
Među stotinama komentara na Etničku čistačicu jedan kratak i jasan vojnog penzionera, potpukovnika Tomislava Ranđelovića.
– Ko te plaća jado, pita penzionisano vojno lice, da ovde laješ kao pas?
Odgovorim mu da između njega i mene postoje bitne razlike – ja nisam plaćenik, ne lajem i ne vređam. Ponudim mu da dopuni svoje izlaganje, pa da ga objavim. Ne vredi! Evo, prolaze dani, a od „vojnog komentatora“ ni SMS, ni smajlija – izbrisao je i ono što beše smatrao.
***
Vratimo se činjenicama… Na osnovu dokaza o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu i Metohiji u Haškom tribunalu je suđeno i presuđeno srpskim generalima Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću, Vladimiru Lazareviću, Sretenu Lukiću i Vlastimiru Đorđeviću…
***
Za udruženi zločinački poduhvat, za etničko čišćenje na KiM, suđeno je i Slobodanu Miloševiću, predsedniku Srbije i SRJ, ali on nije dočekao presudu – umro je u pritvorskoj jedinici Tribunala u martu 2006. Nezavisno od toga, i kao neosuđeni ratni zločinac, Milošević ostaje upamćen za sva vremena da je bio ključni izazivač sukoba i dogovornih ratova za razbijanje bivše Jugoslavije. Autor je i čuvene maksime nema leša – nema zločina, zahvaljujući kojoj su masovne grobnice Albanaca sa Kosova otkrivene i u Beogradu, i po Srbiji.
***
Za kraj, da se ne zaboravi:
– tokom rata na Kosovu, prema proverenim i potvrđenim rezultatima relevantnih NVO, ubijeno je ili nestalo 13. 535 ljudi. Od tog broja 10. 812 (80%) su Albanci, 2. 197 (16%) su Srbi, a 526 žrtava su ljudi drugih nacionalnosti. Civilnih žrtava je 10. 317 – 8. 676 albanskih, 1. 196 srpskih i 445 žrtava drugih nacionalnosti. Više od 1. 130 žrtava na Kosovu bila su deca.
Da se zna i pamti!
Piše: Rade Radovanović, Danas
***
Komentari izrazito pozitivni, puni hvalospeva o autoru kada dolaze sa Kosova i od Albanaca po svetu. Nasuprot tome, iz Srbije i od Srba iz BiH i EU, ima i kritika i pohvala, ali podosta i pretnji i prostačkih uvreda. Ne po prvi put, uveravam se da je u „srpskim zemljama“ zavera ćutanja zakon, a Istina, posebno ako je izražena i brojčano – neprijateljska činjenica sa kojom se mora odlučno postupati.
***
Koje sam to brojčane činjenice o etničkom čišćenju Albanaca na Kosovu pomenuo, jasno ističući da su Milošević i brojni mu pajtosi u vojsci i policiji, crkvi i akademiji, među srpskim novinarima, piscima i inim kreativnim liscima, sa svojim SPS nacional-socijalistima i SRS istima, sa JULovcima i dobrovoljcima – što bi se reklo – sa ujedinjenim srbstvom i čekićstvom… da su, dakle, dali sve od sebe ne bi li „Kosovo očistili od Šiptara“, a na njemu ostavili samo proverene, „poštene Albance“, kako im je Sloba „tepao od milošte“. Evo tih činjenica…
***
Srpska policija i VJ u sadejstvu sa desetina dobrovoljačkih, paramilitarnih formacija, tokom dve godine sukoba i rata na KiM, 1998 – 1999, proterali su više od 863 000 Albanaca sa Kosova u Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju – što je najveći egzodus te vrste u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Šta su „patriote“ htele da postignu zločinima koje su nazivali i „srbizacijom Kosova“ bavio sam se u svom romanu, a evo šta o tome misli Milo Đukanović, bivši predsednik Crne Gore, članice federacije SRJ:
Kosovo je doživelo ovakvu sudbinu zahvaljujući višedecenijskoj pogrešnoj politici Beograda prema Kosovu, a onda – zahvaljujući i pokušaju etničkog čišćenja Kosova 1999. godine. Treba samo zaviriti u arhive srpskih službi, ako nisu sve uništene, pa videti da je postojao zaokružen plan jednog novog etničkog inženjeringa po kome će se iseliti Albanci i zatrijeti tragovi njihovog života na Kosovu kroz uništavanje svih evidencija uključujući i zdravstvene kartone.
***
Neposredno pred početak NATO bombardovanja Vojislav Šešelj, moćni potpredsednik Vlade crno-crvene koalicije SPS, SRS, JUL i potonji osuđeni ratni zločinac, izjavljuje da „ako dođe do bombardovanja od strane NATO pakta, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti!“
***
Suština srpske državne i nacionalne strategije u samo jednoj rečenici – koju vođa Slobodan Milošević nikada nije izgovorio, jer nije ni morao! Ne samo komandanti i komandiri, policajci i vojnici, nego i svaki Srbin pod oružjem, znao je šta treba da čini – kada dođe pravi trenutak.
***
Da se vratim reagovanjima i komentarima na Etničku čistačicu. Među brojnima koje sam satima čitao, na mnoge i odgovarao, izdvajam pitanja Igora, studenta iz Kragujevca:
Gospodine Rade, ja verujem da je istina to što pišete o sukobima na Kosovu, a pričao mi je i moj stric koji je bio dole jer je mobilisan, ali vi znate da su studenti u blokadi usvojili Memorandum o Kosovu i Metohiji kojim kažemo da ne priznajemo nezavisno Kosovo – jer ga smatramo neodvojivim delom Srbije, što piše i u našem Ustavu… Ja sam za mir kao i moje kolege, svuda a posebno na Kosovu, kao i za građanska i ljudska prava Srba i svih drugih ljudi koji dole žive. Šta vi kažete za Memorandum i za studentski pokret?
***
Poštovani Igore, znam da je mnogo studenata u blokadi, i da se, naravno, međusobno razlikujete po mnogo čemu, što je dobro i potpuno normalno. Za ovih godinu i po koliko ste u pobuni neke od vas sam i upoznao, nešto smo i sarađivali… Pametni ste, hrabri, istrajni, odlučni… To su vam vrline zahvaljujući kojima ste postali najača politička snaga u Srbiji.
***
Imate i mana, naravno! Možda vam je najveća ta to što niste dovoljno solidarni sa žrtvama režima koje su studente nesebično podržale. Već ih je premnogo među vašim, univerzitetskim profesorima, a još više među profesorima i nastavnicima u srednjim i osnovnim školama po Srbiji.
***
Niste solidarni ni sa studentima koji, poput onih iz STAV-a, ne prihvataju „direktive“ plenuma, a bili su začetnici pobune kada je još nije bilo ni na vidiku. Neki od tih iz STAV-a i sa stavom bili su mesecima u zatvoru na Klisi, pa potom u kućnim pritvorima. Drugi od njih su, sticajem okolnosti, u političkom egzilu u Hrvatskoj. I jednima i drugima, vašim kolegama, sudi se u okupiranoj Srbiji – ni manje, ni više nego za „nasilno rušenja ustavnog poretka“ – a vi usvajate Memorandum o KiM!?!
***
Ne znate puno o Kosovu. Tačnije, ne znate istinu o ratu na Kosovu, kao što je ne zna ni ogromna većina Srba u Srbiji i van nje. Ne znate jer se istina striktno krije i prekriva – zaverom ćutanja. A da znate istinu – uveren sam, jer ste pravedni i moralni – ne biste se ni bavili tom politikantsko – nacoškom papazjanijom zvanom Memorandum o KiM. Znam kako plenumi donose odluke, te sam ubedjen da vam je to podmetnuto.
***
Igor: Zašto Memorandum nazivate papazjanijom? Ko nam ga je, kako vi tvrdite, uvalio?
Papazjanijom ga nazivam zato što je konfuzan – početak mu je, ti prvi stavovi, u koliziji sa krajem, sa zaključnim stavovima. A uvalili su vam ga – smatram, ne tvrdim – „bliski rođaci“ onih koji su pisali i „onaj“ Memorandum, kojim su branili „ugrožene Srbe na Kosovu“ i širom bivše Jugoslavije. A kako su ih branili, tako sada Srbima i jeste!
***
Dalje smo Igor i ja razmenjivali gledišta u inboksu. Obećao sam mu knjigu, kao i da ću i u ovom tekstu pisati o onome što mislim da studenti ne znaju o ratu na Kosovu, a morali bi znati.
***
Poštovani gospodine Radovanoviću, piše mi na besprekornom srpskom Dafina Gaši Draga, odbornica Skupštine opštine Peć i članica Komiteta za zajednice, sa velikim interesovanjem čitam Vaše tekstove i planiram da pročitam i Vašu knjigu. Ja sam ćerka dr Xhevata Gashija iz Peći, lekara humaniste koji je ubijen 20. januara 1999. Već godinama pokušavam da saznam istinu o njegovom ubistvu…
***
Od ubistva u kafiću "Panda" u Peći do masovnih grobnica kod Beograda 3
Takođe me veoma interesuje i slučaj „Panda“ u Peći, jer verujem da su mnogi događaji iz tog perioda povezani i da još uvek postoje pitanja na koja porodice žrtava čekaju odgovore… Ako ste tokom tokom svog istraživanja naišli na informacije, dokumente ili izvore koji se odnose na događaje u Peći, slučaj „Panda“ ili ubistvo mog oca, bila bih Vam iskreno zahvalna…
***
Slučaj „Panda“, u Smehu pod vešalima pod naslovom Pokolj za posmatrače… Besan što se posmatrači OEBS-a i strani izveštači kreću po Kosovu i razgovaraju sa Albancima, a ne poklanjaju veliku pažnju njegovoj „borbi protiv terorizma“, Vođa i njegovi operativci reše da im ponude „nešto jako“, nešto za prve strane i početke udarnih vesti…
***
Kafić „Panda“, smešten u malenoj zgradi nedaleko od gimnazije u Peći, mesto je u kome, iz večeri u večer, provode vreme i kartaju se mladići srpske nacionalnosti. U noći 14. decembra 1998, kafić iznenada biva oružano napadnut…
***
Dvojica tipova u crnim uniformama i sa fantomkama na glavi nogom su otvorili ulazna vrata. Sa ne više od pet-šest metara udaljenosti od dečaka za stolovima, na njih otvaraju vatru iz automatskih pušaka. Pogođeni rafalima, bez reči padaju dva Ivana. Ubice ništa ne govore, samo čvrsto drže prste na obaračima. Rafali kose i Zorana, Dragana, Vuleta… I Sveta pada pored stola. Zapomaže. Vlado je izrešetan po grudima i glavi…
***
Četvorica mladića – Ivan Obradović, Ivan Radević, Dragan Trifonović i Vladeta Gvozdenović ubijeni su te noći u kafiću „Panda“, a još dvojica, Zoran Stanojević i Sveto Ristić, izdahnuli su na operacionom stolu u bolnici u Peći. Imali su po sedamnaest godina…
***
Međunarodnim posmatračima koji se te decembarske noći pojavljuju na mestu masakra rečeno je da su zločin izvršila dvojica terorista u crnim uniformama na kojima su imali, tvrdilo se, oznake OVK. Nisu imali te oznake, ali su, sem ubijenih i ranjenih, za sobom ostavili 48 čaura i jedan neispaljen metak!
***
Ni tri dana nakon zločina u kafiću „Panda“ ne vodi se istraga, nego kreće potraga za ubicama. U racijama koje se sprovode po Peći uhapšena su 34 Albanca, mahom iz naselja Kapešnica. Među njima je i autolimar Agron Kolčaku. Po ustaljenoj praksi, inspektori DB satima i danima vrše torturu nad njim i ostalim pohapšenima u policijskoj stanici, a on ne zna ni zašto je uhapšen. „Objasne mu“ da su u njegovoj grupi i Vlaznim Perđeđaj, Bećir Lodžaj, Dževdet Bajrami i Gazmend Bajrami…
***
Dafini Dobri šaljem pitanja i svoju knjigu u PDF-u na srpskom. Zahvaljuje se i piše mi:
Moj otac, dr Dževat Gaši, kao dežurni lekar, pregledao je uhapšene Albance u policijskoj stanici u Peći. Bio je jedan od retkih koji je svojim očima video posledice torture. Govorio nam je da su bili u veoma teškom stanju i da su na njima bili vidljivi tragovi sistematskog nasilja… Sećam se da mi je pričao kako ga je najmlađi uhapšeni, V P molio: „Dajte mi nešto da umrem, više ne mogu da izdržim.“ Otac ga je hrabrio rekavši mu da će se njegova nevinost dokazati i da će izaći na slobodu.
***
Postojale su spekulacije da je Milan V, vozač Hitne pomoći, kobne noći oteo mog oca i odvezao ga u selo Prekale, 17 kilometara udaljeno od Peći, gde je ubijen. Druga verzija kaže da je u to vreme „Crna ruka“ otimala ljude u Peći i izvršavala egzekucije pucnjem u glavu. Zašto su ga ubili – ne znam. To je pitanje na koje ja već više od 27 godina tražim odgovor.
***
Odgovor na pitanje o smrti svojih sinova, već više od 27 godina čekaju i traže i roditelji mladića pobijenih u kafiću „Panda“ u Peći. Aleksandar Vučić, još kada je bio predsednik Vlade, obećao je da će im reći istinu, ali, njegovo obećanje…
***
Od ubistva u kafiću "Panda" u Peći do masovnih grobnica kod Beograda 4
Početak NATO bombardovanja znak je za plansku i sistematsku eskalaciju pojedinačnih likvidacija, masovnih egzekucija i još masovmijeg etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova.
***
U Beloj Crkvi, tih dana ubijeno je više od 60 Albanaca civila; u selu Trnje njih više desetina; u Maloj i Velikoj Kruši, u opštini Orahovac, sela su napali vojska i policija… Žene i decu su poterali prema Albaniji, a muškarce detaljno pretresli, opljačkali i pobili u nekoj štali. Ubice su potom više od 100 tela Albanaca, građana Srbije, prekrili senom i zapalili.
***
U Suvoj Reci, gradiću nedaleko od Prizrena, pripadnici 37. odreda PJP i lokalni policajci, saterali su četrdesetak žena i dece, među kojima je bilo i beba, u piceriju „Kalabrija. Zatim su ih masakrirali automatima i bombama. Stradalo je 48 osoba, od kojih su bezmalo polovina bila deca, a sem dvoje, svi članovi porodice Beriša.
***
U podrumu kuće LJulji Vejse u Đakovici lokalni Srbi policajci otkrili su sedam Albanki koje su tu, zajedno sa svojom decom, našle sklonište. Naredili su im da se iz podruma premeste u dnevnu sobu u prizemlju, u koju se jedva potrpaše. Nije bilo struje, pa je neko upalio sveću.
***
Desetogodišnji Dren Caka, šćućuren u hodniku, prepoznaje jednog od trojice policajaca koji drže uperene automate prema njegovoj majci, sestrama i ostalima u dnevnoj sobi. Odjednom rafal… Krenulo je bestijalno ubijanje pri drhtavom plamenu sveće. U potpuno bespomoćne majke koje drže decu u naručju, ispaljuju rafale dvojica policajaca u kući i treći iz dvorišta.
***
Dren je pogođen u desnu ruku i ne može da ispod svoje mrtve mame, izvuče dvogodišnju sestru Dionu. Ne može da pomogne ni malom Arlindu Vejsi, koji se teško ranjen gušio u krvi na podu… Zločin u Đakovici, u noći 2. aprila 1999, potrajao je jedva petnaestak minuta. Toliko je trebalo trojici srpskih policajaca da za ostvarenje nacionalnog cilja kako su ga oni razumeli, masakriraju dvanaestoro dece, sedam žena i jednog mentalno retardiranog muškarca koji se zatekao u podrumu. Preživeo je jedino Dren Caka.
***
U operaciji Reka, svojevrsnoj odmazdi za četvoricu iz zasede ubijenih policajaca od strane OVK, izvođenoj na području Đakovice 27. i 28. aprila 1999. likvidirano je više od 350 mahom mladih Albanaca. Stotine kuća po selima su opljačkane i spaljene, a oko 4000 žena, dece i staraca proterano je u Albaniju.
***
Saznavši od pojedinih Srba sa Kosova za ovaj i druge masovne zločine koje srpska policija i vojska čine, akademik Dobrica Ćosić, zvani Otac nacije, zapao je u duboku depresiju. On koji je decenijama podstrekivao Srbe na pobunu u „svetoj srpskoj zemlji“, u napadu pravde i gneva, zapisuje u svom dnevniku:
Ako je to zaista naredba vrhovne komande i vrhovnog komandanta, onda njima treba u Beogradu suditi za ratne zločine i genocid nad albanskim narodom. Zar ćemo etničkim čišćenjem Kosova i Metohije okončati našu borbu za odbranu „svete srpske zemlje’? Ta je sramota nacionalna, taj kolektivni zločin srpske vojske poništava etos srpskog naroda i svrstava ga u varvarske narode kakvi su nemački, američki, hrvatski, muslimanski, azijatski… Kako ćemo sa tom kolektivnom krivicom nastaviti istorijsku egzistenciju?
***
Među stotinama komentara na Etničku čistačicu jedan kratak i jasan vojnog penzionera, potpukovnika Tomislava Ranđelovića.
– Ko te plaća jado, pita penzionisano vojno lice, da ovde laješ kao pas?
Odgovorim mu da između njega i mene postoje bitne razlike – ja nisam plaćenik, ne lajem i ne vređam. Ponudim mu da dopuni svoje izlaganje, pa da ga objavim. Ne vredi! Evo, prolaze dani, a od „vojnog komentatora“ ni SMS, ni smajlija – izbrisao je i ono što beše smatrao.
***
Vratimo se činjenicama… Na osnovu dokaza o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu i Metohiji u Haškom tribunalu je suđeno i presuđeno srpskim generalima Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću, Vladimiru Lazareviću, Sretenu Lukiću i Vlastimiru Đorđeviću…
***
Za udruženi zločinački poduhvat, za etničko čišćenje na KiM, suđeno je i Slobodanu Miloševiću, predsedniku Srbije i SRJ, ali on nije dočekao presudu – umro je u pritvorskoj jedinici Tribunala u martu 2006. Nezavisno od toga, i kao neosuđeni ratni zločinac, Milošević ostaje upamćen za sva vremena da je bio ključni izazivač sukoba i dogovornih ratova za razbijanje bivše Jugoslavije. Autor je i čuvene maksime nema leša – nema zločina, zahvaljujući kojoj su masovne grobnice Albanaca sa Kosova otkrivene i u Beogradu, i po Srbiji.
***
Za kraj, da se ne zaboravi:
– tokom rata na Kosovu, prema proverenim i potvrđenim rezultatima relevantnih NVO, ubijeno je ili nestalo 13. 535 ljudi. Od tog broja 10. 812 (80%) su Albanci, 2. 197 (16%) su Srbi, a 526 žrtava su ljudi drugih nacionalnosti. Civilnih žrtava je 10. 317 – 8. 676 albanskih, 1. 196 srpskih i 445 žrtava drugih nacionalnosti. Više od 1. 130 žrtava na Kosovu bila su deca.
Da se zna i pamti!
Piše: Rade Radovanović, Danas
