"Preoteo" titulu Orbanu Kako je Macron postao najomraženiji lider EU

Proteklih dvadesetak dana Viktor Orban mogao je da odahne. Svojevrsnu titulu najomraženijeg lidera Evropske unije mu je „preoteo“ predsednik Francuske. Otkad je bio u zvaničnoj poseti Kini i tamo dao nekoliko izjava i potom dva intervjua, Emmanuel Macron se našao na rafalnom udaru vodećih evropskih medija, komentatora, stručnjaka i „trustova mozgova“ koji se bave geopolitikom, bezbednošću i uopšte međunarodnim odnosima.

Osim mađarskog premjera, mogao da je da odahne i nemački kancelar, koji je proteklih meseci medijima i komentatorima dežurni krivac zašto Ukrajina ne dobija dovoljno oružja za odbranu od Rusije. Štaviše, dežurni kritičari poteza Olafa Scholza prema Kijevu bili su zaprepašćeni time da je zvanični Berlin u roku od nekoliko sati odobrio poljski zahtev da Ukrajini da svoje avion MiG-19, koje je Varšava dobila iz arsenala nekadašnje Istočne Nemačke.

Ali našlo bi se tu još materijala za kritiku Scholza da nije Macronove posete Kini i nekoliko ključnih rečenica koje je izgovorio, kako u susretu sa kineskim predsednkom Xi Jinpingom, tako i u potonjim razgovorima za medije. Između ostalog, Macron je istakao važnost toga da EU uspostavi stratešku autonomiju te da bi trebalo da „smanji svoju zavisnost od eksteritorijalnosti američkog dolara“ jer ukoliko se tenzije između dve supersile podgreju „nećemo imati sredstva da finansiramo svoju stratešku autonomiju i postaćemo vazali (SAD)“. Osim isticanja da EU ne bi trebalo samo da prati Ameriku, on se zapitao i da li je u evropskom insteresu „ubrzanje (krize) oko Tajvana“.

„Ne želimo da ulazimo u logiku od bloka do bloka“, rekao je on ističući da Evropa može da bude „treći supersila“ u odnosu na SAD i Kinu.

Francuska „zmija u travi“ i američki vazali

Reakcije na Macronove izjave su, blago rečeno, eksplodirale. Macronov koncept strateške autonomije EU je preko noći postao „opasan“, a evropski novinari i „trustovi mozgova“ se već nedeljama upinju da objasne zašto je „stvarni“ evropski interes da sledi oštar američki pristup prema Kini. Cinici kažu da nije ni čuo što sve manje ljudi ima poverenja u medije i nevladine organizacije.

Ali, ovakva cinična opažanja ne mogu da se probiju u vodeće evropske medije ili među komentare stručnjaka na društvenim mrežama. Tako je za jedne ovo bio dokaz da je Macron „najmanje strateški nastrojen i na međunarodnom planu najslabiji lider u istoriji Pete republike“, dok je za druge on jednostavno „napravio budalu od sebe u Kini“ jer je „Xijev konkretni cilj je da pokuša da odvoji Evropu od Amerike“ pa je Macron „koristan alat za to“.

Francuski predsednik je optužen da „slabi odbranu od kineske agesije i podriva američku podršku Ukrajini“, kao i da je „zauzeo mesto Angele Merkel u ulizivanju (Kini), što je i Nemačka napustila“.

Britanski mediji tvrde da Macronov spoljnopolitički savetnik Emmanuel Bonne sa Kinom „radi na tajnom planu“ kako da se prekine rat u Ukrajini, koji bi „do leta“ mogao da dovede do razgovora zaraćenih strana. Šef britanskog odbora za odbranu je ovakve planove već okarakterisao kao „opasne“, dok britanski konzervativci Macrona već opisuju kao „zmiju u travi“ što je britanski izraz za potajno nevernog prijatelja.

Bez obzira na sve mane ili neostvarivosti Macronovih ideja, razmere reakcija na njih možda najbolje pokazuje koliko veliki deo evropskih elita je duboko alergičan na pomisao na to da bi Evropska unija trebalo da bude istinski suverena a ne da radi ono što joj kaže Vašington. Uostalom, deluje paradoksalno to što ga svi u EU napadaju zbog toga što je rekao da Evropljani ne bi trebalo da budu vazali Amerikanaca. Doduše, niko otvoreno ne kaže ništa suprotno, ali naprosto se nameće zaključak da bi mnogi bili srećniji da je Macron rekao upravo to.

Štaviše, američke reakcije na drugi segment deo Macronovih izjava možda ukazuju da je u pravu nekadašnji grčki ministar finansija Yanis Varoufakis kada kaže da Evropa još nije dosegla status američkog vazala, jer su u istoriji feudalnog sistema vazali su imali popriličnu autonomiju. A postavlja se pitanje da li Evropljani uopšte imaju takvu vrstu autonomije kada se vidi jačina američkih negativnih reakcija na to što je Macron rekao da se francuska i evropska politika po pitanju Tajvana nije promenila te da je „Francuska za status quo na Tajvanu“ kao i za „mirno rešenje situacije“.

Paradoksa li, „status quo na Tajvanu“ i „politika jedne Kine“ su formalno i zvanični stav Vašingtona. Ali, ispada da Evropljanima nije dozvoljeno da iznesu ni „zvaničnu američki politiku“, jer se očigledno odavno pomalja sasvim drugačija politika, koju guraju političke grupe, tajne službe i vojna industrija.

Ali, sama činjenica da je kontroverzno kada francuski predsednik ponovi ove nekad notorne diplomatske poruke govori mnogo, ne samo o spoljnoj politici zapadnih zemalje, već mnogo više o stanju javne debate na Zapadu danas.

Nemačko „peglanje“ evropske politike prema Kini

I dok neki govore o takozvanoj „De Gaullezaciji Macrona“, realniji posmatrači ukazuju da je sve to nepromenjena francuska politika još od Charles De Gaulle, ali i nemačka politika od vremena kancelara Gerharda Schroedera. Uprkos tome što je i aktuelni nemački kancelar bio deo te politike, izostao je njegov komentar Macronovih izjava, dok su njegovi koalicioni partneri učinili sve da spreče bilo kakvo povezivanja Berlina sa ovakvim stavovima Pariza.

Sa svojim pojavljivanjem u Kini i komentarima, Macron je, smatraju nemački liberali, ne samo sebi mnogo naškodio, već i Evropi posebno. Tako šefica Odbora Bundestaga za odbranu Marie Agnes Strack Zimmermann ističe da „Evropa nije neutralna tampon-zona, već mora da bira stranu onih koji poštuju demokratiju i priznaju teritorijalne granice“.

Nakon Macrona, nemačka šefica diplomatije Annalena Baerbock je odmah odletela u Kinu, vidno nastojeći da umanji razlike između Macronovih izjava i stavova ostatka EU, ističući da je Macron „još jednom naglasio da politika Francuske prema Kini odražava politiku EU prema Kini“. Prema oceni funkcionerke nemačkih Zelenih „uprkos razlikama, jedna od prednosti EU je u tome što nismo samo bliski jedni drugima već sledimo zajedničke strateške pristupe centralnim pitanjima naših interesa i vrednosti“, dodajući da je „izuzetno važan znak“ što je Macron posetio Peking u društvu predsednice Evropske komisije Ursule von der Leyen.

S druge strane, Baerbock se na zajedničkoj konferenciji za medije sa kineskim kolegom potrudila da njen nastup bude drastično različit od Macronovog, ističući sve neprijatne teme za Kineze. Ona je praktično držala lekcije Kini po pitanju ljudskih prava Ujgura, Tajvana, rat u Ukrajini i odnosa sa Rusijom, ali i pitanja ekonomskih sloboda i kolonijalizma.

Koliko je istup nemačke šefice diplomatije bio grub, nije moglo da se otkrije iz reči njenog kineskog kolege koji je strpljivo govorio kako je lako otići u ekstreme ali da su „i kineska i nemačka nacija poznate po svojoj racionalnosti“, pozivajući se na Konfucija, Lao Zija, Kanta i Hegela. Prema njegovim rečima, u ovom turbulentnom svetu, Kina i Nemačka mogu da doprinesu svetskom miru, stabilnosti i ljudskom napretku a za to je potrebno „da naše dve nacije, kao i državnici i diplomate obe strane ostanu racionalni i hladne glave“.

Koliko je neprijatno odsečan bio istup Baerbockove moglo se najbolje protumačiti iz novinskih komentara – kineskih i američkih.

Kineski komentatori su je nazvali „nemačkim vukom ratnikom“ parafrazirajući pojam kineskih vukova ratnike kako nazivaju kineske diplomatije poznate po oštroj retorici, demonstrativnom napuštanju međunarodnih sastanaka pa čak i direktnom vređanju stranih država ili lidera. Opisujući Baerbock, kineski komentatori pišu da „kada bivša mirotvorka religijski pređe u neokonzervativni intervencionizam američkog stila, onda ona može a da ne bude više ratoborna od prosečnog generala Pentagona“.

Američkih mediji, pak, imaju samo reči hvale pa je tako Politico veliča zato što je „pokidala knjigu diplomatskih pravila (ponašanja i retorike)“ pa „igra oštro sa autokratijama kao što je Kina, poboljšavajući svoje šanse da jednog dana postane kancelarka“. Američki mediji su se pobrinuli i da nemački državni medijski servis Deutsche Welle promeni prvobitnu svoju priču o prvom danu Baerbock u Kini, koja je objavljena pod naslovom „ U Kini, Baerbock kaže da je EU na saglasna sa Macronom“. Uistinu, realnosti je bio bliži naslov koji je dao Politico: „U odgovoru na (izjave) Macrona, Baerbock ističe alijansu sa SAD po pitanju Tajvana“.

Ko je anti-Macron

I kada bi se slepo slušali najuticajniji evropski komentatori, čovek bi pomislio da niko u EU ne deli Macronove stavove o „američkim vazalima“ i „strateškoj autonomiji EU“. U realnosti, međutim, španski premijer Pedro Sancnez je već najavio da će to biti jedna od centralnih okosnica španskog predsedavanja EU u drugoj polovini ove godine. O strateškoj autonomiji slično razmišljaju i u Rimu pa čak i u Hagu, uprkos čestim holandskim nastojanjima da ekonomski budu bliski SAD.

Osim toga, ni u Berlinu nije situacija u potpunosti takva kako bi se moglo zaključiti ako se slušaju samo izjave vladajućih Zelenih i liberala, koji nisu saglasni sa Macronovom vizijom evropskog suvereniteta. To se ne može reći u potpunosti za samog nemačkog kancelara i dobar deo njegovih socijaldemokrata. U medijima van nemačkog govornog područja nije moglo ni da se čuje da je, na primer, šef poslaničke grupe SPD-a u Bundestagu Rolf Muetzenich otvoreno rekao da je „Macron u pravu“ te da Evropa mora „da pazi da ne postane strana u sukobu između SAD i Kine“.

Osim toga i predsednik Evropskog saveta Charles Michel se potrudio da odbrani francuskog predsednika, tvrdeći da nije tako izolovan Macronov stav da se Evropa mora odupreti pritisku da postane „američki pratilalac“ te da u odnosu na pre nekoliko godina postoji „skok prema strateškoj autonomiji“.

Nasuprot tome, poljski premijer Mateusz Morawiecki je posetio Vašington sa jasnim ciljem da produbi vojni i ekonomski savez s SAD-om, a sudeći prema njegovoj javnoj kritici Francuske i Nemačke, i da se nametne kao glavni američki saveznik u EU. Poljski predsednik je rekao da samo SAD može da garantuje evropsku bezbednost, nastojeći da se u američkoj prestonici predstavi kao „anti-Macron“ i to rečima: „Umesto izgradnje strateške autonomije od SAD, predlažem strateško partnerstvo sa SAD“. Štaviše, Morawiecki se potrudio da što više vrati u život staru podelu na „staru Evropu“ i „novu Evropu“, koju je skovao bivši američki ministar odbrane Donald Rumsfeld.

Ističući da je „stara Evropa“ pogrešila jer je verovala u sporazum sa Rusijom, a da se „nova Evropa“ seća šta je ruski komunizam, Morawiecki je predstavio Poljsku kao lidera te nove Evrope.

Linija podele Zapada

I zaista, kada je u pitanju suočavanje sa pitanjima vezanim za Rusiju i Kinu, Zapad se suočava sa narastajućom podelom na anglosaksonsku sferu (SAD, Velika Britanija ali i centralna i istočna Evropa) i sferu stare EU (francusko-nemački blok praćen dominantno Italijom i Španijom). U toj podeli uočljivo je da čitava armija novinara, analitičara i stručnjaka već neko vreme nas ubeđuje da su dizgine upravljanjem EU sve više u rukama lidera istočne i centralne Evrope, a ne u Macronovim i Scholzovim.

Statistika, pak, ne ide u prilog tom promovisanom stavu. Najpre, Nemačka, Francuska i Italija čine više od polovine ukupnog bruto društvenog proizvoda (BDP) cele Unije, dok 11 zemalja istočne i centralne Evrope stvaraju tek nešto više od 10 odsto ukupnog BDP EU.

Osim toga, tri najveće privrede EU su ujedno i najveći trgovinski partneri Kine u EU. Zbog toga nije čudno zašto je zapravo na zapadu EU primat kada je reč odlučivanje o industrijskoj i trgovinskoj politici EU.

EU – ili bolje reći Nemačka i Francuska – naprosto ne može sebi da priušti da bira strane u nadmetanju između SAD i Kine. Evropska ekonomija je, s jedne strane, isuviše globalno zavisna od lanaca snabdevanja ključnim sirovinama iz Kine, a s druge strane, poprilično zavisna od potražnje američkog i kineskog tržišta. Upravo te zavisnosti čine da evropska ekonomija ne može da izdrži hladnoratovske tenzije između SAD i Kine.

U poređenju sa tim, hladnoratovska atmosfera između SAD i Rusije čini se kao mačiji kašalj. Iako je evropska ekonomija i iz te „ekonomske zime“ izgubila stotine mlijardi evra.

Uprkos tome što su po pitanju sankcija prema Rusiji, bezmalo sve članice EU dosad bile poprilično ujedinjene u pristupu, očigledno je da istočne i centralne članice EU, izuzev Mađarske, zauzimaju jasan proamerički stav po pitanju isporuka teškog napružanja Ukrajini, dok Francuska i Nemačka pokušavaju da iniciraju mirovne pregovore sa Rusijom i, kako je Macron istakao, spasu joj obraz nakon vojnih neuspeha.

Zbog toga su Scholz i Macron još početom februara ukrajinskom predsedniku u Kijevu saopštili da je vreme da se vrlo brzo pređe na pregovarački proces sa Moskvom. A da se i u Moksvi i u Kijevu to razmatra svedoči nedavno Putinovo pominjanje pregovora, ali i izjava Zelenskog da ukoliko ukrajinske snage izgube borbu za grad Bahmut da bi on mogao da bude prinuđen od međunarodne zajedince i ukrajinske javnosti da napravi „neprihvatljive kompromise“.

Iako je Zelenski istovoremeno rekao da i dalje ima podršku međunarodne zajednice, uočljivo je da je ovo zapravo bila prva njegova izjava koja ima dozu realnosti po pitanju ratnog ishoda te nije u duhu maksimalističke retorike da će rat prestati tek kada se od ruskih vojnika u potpunosti oslobodi ukrajinska teritorija, uključujući i Krim. Naprosto, kao da je Macron progovorio iz Zelenskog.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.