Ruski ambasador bi svojim poslušnicima u Srbiji morao da ponudi nešto čvršće i opipljivije od fantastičnih priča za malu djecu, jer ovako zvuči kao neki komedijaš koji govori ‘kad Rusija pobijedi Zapad i kad na vrbi rodi grožđe, Srbija će vratiti Kosovo’.
Ambasador Ruske Federacije Aleksandar Bocan-Harčenko u Srbiji se oseća kao svoj na svome, gotovo kao general-gubernator u nekoj dalekoj ruskoj provinciji. Redovno se sastaje sa najvišim državnim funkcionerima, deli direktive, iznosi očekivanja Kremlja, usmerava srpsku lađu u pravcu daleke, ali putinofilnom srcu bliske Moskve, a ume i da pohvali domaću poslugu kad je poslušna.
Tako je pre koji mesec pohvalio predsednika Srbije Aleksandra Vučića što je primio poklone od vazalnog vođe Čečenije Ramzana Kadirova, a predsedniku Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju nedavno je preneo zahvalnicu Vladimira Putina za podršku “specijalnoj vojnoj operaciji” (srpski: zločinačkom razaranju Ukrajine i masovnom ubijanju civila).
Zašto nije moguće? Kosovo je odavno nezavisna država, zahvaljujući mudroj politici režima Slobodana Miloševića koji je izložio Albance svim mogućim oblicima represije, uključujući masovno proterivanje i ratne zločine. Niko u Srbiji nema nikakvu ideju kako bi Kosovo ponovo moglo da postane deo Srbije, niko nema ni racionalno obrazloženje zašto bi Kosovo moralo da bude u Srbiji, sve te priče o odbrani “svete srpske zemlje” su najobičnije providne laži.
Političarima-rodoljupcima Kosovo služi isključivo kao sredstvo manipulisanja, ali ni to ne može da traje večno. To je jasno bar polovini građana Srbije koji misle da je nemoguće povratiti vlast nad bivšom pokrajinom. Zašto je onda nemoguće da Srbija živi u miru sa Kosovom i ostalim susedima? Zato što to nije u interesu Rusije?
Kao, Srbija ima svoju politiku, jer ne uvodi sankcije Rusiji, mada bi to pre svega trebalo da bude moralna obaveza, staviti se na stranu žrtve, biti protiv zločinca – to je etički minimum. Samo što to nije srpska, već ruska politika, neuvođenje sankcija je u isključivom interesu Rusije, a ne Srbije.
U realnosti od koje se kremaljski režim odavno odlepio, stvari stoje malo drugačije. Zemlja-kandidat se obavezuje da svoju spoljnu politiku usklađuje sa Evropskom unijom. Ako neka država želi da postane članica EU, to je jedna od njenih obaveza. Članstvo u EU je dobrovoljno, niko Srbiju ne tera da postane članica evropske zajednice nacija. A ako već želiš da budeš član nekog kluba, onda je logično da poštuješ njegova pravila.
Druga je stvar što Kremlju smeta jedinstvena evropska spoljna politika i što bi voleo da vidi razjedinjenu i oslabljenu Evropsku uniju, kako bi mogao da po njoj dodatno rovari. Agresija na najveću evropsku državu i zagovaranje Evroazije “od Lisabona do Vladivostoka” možda baš i nije najbolji metod za osvarenje takvog cilja, ali svako radi ono što ume i vodi politiku kakvu je sposoban da vodi, pa makar i zločinačku.
Potom mu se javila ovakva fantazmagorija: “U sukobu Zapada i Rusije, sigurno će pobediti Rusija. Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine, već je u sukobu sa Zapadom na teritoriji Ukrajine. Od ishoda tog sukoba zavisiće evropska bezbednost u celini. Ubeđeni smo da će doći do uspostavljanja novog multipolarnog međunarodnog uređenja u kome Zapad neće imati odlučujuću ulogu.”
Posao ambasadora je da saopštava zvaničnu politiku države koju predstavlja. Iz reči Aleksandra Bocan-Harčenka saznali smo da se zvanični stavovi Kremlja poklapaju sa sadržajima koje već godinama viđamo po opskurnim srpskim desničarskim portalima.
Nakon što je Rusija 2014. anektirala Krim, ovdašnji obožavaoci Putina su počeli da podgrevaju nade u treći svetski rat, u konačni sukob Rusije i Zapada. Nadali su se da će Putin najzad zavojštiti protiv dekadentne zapadne civilizacije, da će potući do nogu SAD i Evropu, uspostaviti najnoviji svetski poredak u kojem se neće poštovati nikakav zakon osim prava jačeg.
Međutim, brzo se pokazalo da Rusija i nije tako snažna vojna sila kao što sebi utvara, a da su Ukrajinci čvrsto rešeni da brane svoju zemlju i svoju slobodu, i da nikada više ne budu ruski podanici. “Trodnevna vojna operacija” traje skoro godinu dana, ovdašnji obožavaoci kremaljskog hazjajina su na aparatima, sad se uzdaju jedino u potencijalni nuklearni rat koji ruski zvaničnici svako malo najavljuju.
Doduše, u tom slučaju bi ceo svet, uključujući i putinofile, bio pretvoren u radioaktivnu prašinu, pa ne bi bilo nikog ko bi mogao da krene u novi Kosovski boj. Uopšte, u post-apokaliptičkom svetu sve nacionalne halucinacije bile bi pomalo bespredmetne. Kosovskim osvetnicima ne preostaje ništa drugo osim da čekaju sledeću povoljnu priliku, za sto, dvesta, petsto godina ili par milenijuma, njima naše ovozemaljsko vreme ionako ništa ne znači, njihove duhovne oči zagledanu su u večnost.
Ako već zagovara takvu politiku, ruski ambasador bi svojim poslušnicima u Srbiji morao da ponudi nešto čvršće i opipljivije od fantastičnih priča za malu decu, morao bi da laže znatno ubedljivije. Ovako zvuči kao neki komedijaš: kad Rusija pobedi Zapad i kad na vrbi rodi grožđe, Srbija će vratiti Kosovo. Svakom razumnom je jasno da u sukobu Rusije sa Zapadom Putin nema nikakve šanse, kakva crna pobeda. Rusija nije u stanju da porazi jednu zemlju, višestruko manju i slabiju od sebe, a kamoli čitav NATO savez. Te priče kako “Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine, već je u sukobu sa Zapadom na teritoriji Ukrajine”, Bocan-Harčenko može da priča ruskoj publici, kao što joj to uostalom neprestano ponavljaju kremaljski propagandisti poput Vladimira Solovjova, Margarite Simonjan i desetina sličnih megafona.
Jeste očigledno, ali mora se neprestano ponavljati, jer ruski propagandisti i diplomate neprekidno šire dezinformacije. Nije Rusija u ratu sa, kako oni vole da kažu, “kolektivnim Zapadom”, nego je napala susednu zemlju, Ukrajinu. U ratu ne učestvuju NATO snage, nema tamo britanskih, francuskih, američkih, italijanskih vojnih formacija – već samo ukrajinskih. Ukrajina ima saveznike koji joj doturaju vojnu i drugu pomoć, ali ruskom režimu pojam “saveznika” nije baš najjasniji, a i sami sebi izgledaju ozbiljnije i moćnije kad tvrde kako ratuju protiv celog sveta.
Da Srbija zaista vodi nezavisnu politiku, ruski ambasador bi zbog ovakvih i sličnih izjava odavno bio proglašen za personu non grata. Ali, kako je srpska vladajuća nomenklatura u vazalnom odnosu prema Kremlju, onda je sasvim logično što mirno sluša ovakve tirade.
Ne treba zaboraviti jednu stvar: Aleksandar Bocan-Harčenko je usposlenik istog onog zločinačkog režima koji, dok ambasador širi kremaljsku propagandu u Srbiji, po Ukrajini granatira civile, razvaljuje energetsku infrastrukturu, ruši stambene zgrade, satire kulturne i verske spomenike, i ubija nevine muškarce, žene, decu, starce. I ruska razbojnička vojska i ruski ambasador su na istom mračnom zadatku, samo se služe drugačijim sredstvima.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Tako je pre koji mesec pohvalio predsednika Srbije Aleksandra Vučića što je primio poklone od vazalnog vođe Čečenije Ramzana Kadirova, a predsedniku Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju nedavno je preneo zahvalnicu Vladimira Putina za podršku “specijalnoj vojnoj operaciji” (srpski: zločinačkom razaranju Ukrajine i masovnom ubijanju civila).
Želje i mogućnosti
U tako opuštenoj, domaćoj atmosferi ruski ambasador se ne libi da usmerava politiku Srbije, što je sasvim prirodno, pošto je Vučić svoju zemlju pre mnogo godina ionako prepustio ruskom uticaju. U intervjuu koji je dao agenciji Beta pre par dana, Bocan-Harčenko se baš raspričao, pogotovo na temu francusko-nemačkog predloga za Kosovo. Veli ambasador da taj predlog “nije prihvatljiv za Srbiju, jer predviđa neprotivljenje Srbije da Kosovo postane član svih međunarodnih organizacija”. Ambasador dobro zna i šta je realno ostvarivo, a šta nije, pa kaže: “Sada Washington preko francusko-nemačkog plana pokušava da reši kosovsko pitanje, ali u sadašnjim okolnostima to nije moguće.”Zašto nije moguće? Kosovo je odavno nezavisna država, zahvaljujući mudroj politici režima Slobodana Miloševića koji je izložio Albance svim mogućim oblicima represije, uključujući masovno proterivanje i ratne zločine. Niko u Srbiji nema nikakvu ideju kako bi Kosovo ponovo moglo da postane deo Srbije, niko nema ni racionalno obrazloženje zašto bi Kosovo moralo da bude u Srbiji, sve te priče o odbrani “svete srpske zemlje” su najobičnije providne laži.
Političarima-rodoljupcima Kosovo služi isključivo kao sredstvo manipulisanja, ali ni to ne može da traje večno. To je jasno bar polovini građana Srbije koji misle da je nemoguće povratiti vlast nad bivšom pokrajinom. Zašto je onda nemoguće da Srbija živi u miru sa Kosovom i ostalim susedima? Zato što to nije u interesu Rusije?
U svađi sa istinom
Ništa novo, ruskim diplomatama je u opisu radnog mesta da izgovaraju rečenice koje su posvađane sa istinom i realnošću. Tako je u intervjuu Bocan-Harčenko rekao i sledeće: “Zapad ne prihvata da država koja je kandidat za članstvo u EU ima svoju spoljnu politiku.”Kao, Srbija ima svoju politiku, jer ne uvodi sankcije Rusiji, mada bi to pre svega trebalo da bude moralna obaveza, staviti se na stranu žrtve, biti protiv zločinca – to je etički minimum. Samo što to nije srpska, već ruska politika, neuvođenje sankcija je u isključivom interesu Rusije, a ne Srbije.
U realnosti od koje se kremaljski režim odavno odlepio, stvari stoje malo drugačije. Zemlja-kandidat se obavezuje da svoju spoljnu politiku usklađuje sa Evropskom unijom. Ako neka država želi da postane članica EU, to je jedna od njenih obaveza. Članstvo u EU je dobrovoljno, niko Srbiju ne tera da postane članica evropske zajednice nacija. A ako već želiš da budeš član nekog kluba, onda je logično da poštuješ njegova pravila.
Druga je stvar što Kremlju smeta jedinstvena evropska spoljna politika i što bi voleo da vidi razjedinjenu i oslabljenu Evropsku uniju, kako bi mogao da po njoj dodatno rovari. Agresija na najveću evropsku državu i zagovaranje Evroazije “od Lisabona do Vladivostoka” možda baš i nije najbolji metod za osvarenje takvog cilja, ali svako radi ono što ume i vodi politiku kakvu je sposoban da vodi, pa makar i zločinačku.
Diplomatsko proročište
U intervjuu Beti ruski ambasador je ispoljio i neke talente za koje do sada nismo znali, na primer dar proroštva, objavljujući se kao svojevrstan orakul. Zagledao se Bocan-Harčenko preko horizonta, u vreme buduće, a odatle su mu pristigle razne vizije. Dođe ovlašćenom profetu Kremlja reč Putinova u utvari govoreći: “Kosovsko pitanje biće rešeno u drugim geopolitičkim uslovima koji će nastati nakon okončanja sukoba između zajedničkog Zapada i Rusije.”Potom mu se javila ovakva fantazmagorija: “U sukobu Zapada i Rusije, sigurno će pobediti Rusija. Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine, već je u sukobu sa Zapadom na teritoriji Ukrajine. Od ishoda tog sukoba zavisiće evropska bezbednost u celini. Ubeđeni smo da će doći do uspostavljanja novog multipolarnog međunarodnog uređenja u kome Zapad neće imati odlučujuću ulogu.”
Posao ambasadora je da saopštava zvaničnu politiku države koju predstavlja. Iz reči Aleksandra Bocan-Harčenka saznali smo da se zvanični stavovi Kremlja poklapaju sa sadržajima koje već godinama viđamo po opskurnim srpskim desničarskim portalima.
Nakon što je Rusija 2014. anektirala Krim, ovdašnji obožavaoci Putina su počeli da podgrevaju nade u treći svetski rat, u konačni sukob Rusije i Zapada. Nadali su se da će Putin najzad zavojštiti protiv dekadentne zapadne civilizacije, da će potući do nogu SAD i Evropu, uspostaviti najnoviji svetski poredak u kojem se neće poštovati nikakav zakon osim prava jačeg.
Čekajući treći svjetski rat
Sve nacionalističke nade bile su položene u taj žuđeni okršaj, gde bi Srbija, normalno, bila na strani pobedničke Rusije. Nakon toga bi moćna Rusija, vladarka planete, velikodušno dala dozvolu Srbiji da nastavi tamo gde je stala devedesetih, da osvoji susedne zemlje, konačno stvori tu Veliku Srbiju, obnovi Dušanovo carstvo, ispuni kosovski zavet i ostvari sve svoje vekovne ambicije. Kada je 24. februara prošle godine ruska vojska izvršila invaziju na Ukrajinu, sreći naših putinofila nije bilo kraja. Poverovali su da je žuđeni čas obračuna najzad započeo, da je krenuo veliki ruski pohod na zapadnu civilizaciju i međunarodni poredak, i da se ruska armada neće zaustaviti do Berlina.Međutim, brzo se pokazalo da Rusija i nije tako snažna vojna sila kao što sebi utvara, a da su Ukrajinci čvrsto rešeni da brane svoju zemlju i svoju slobodu, i da nikada više ne budu ruski podanici. “Trodnevna vojna operacija” traje skoro godinu dana, ovdašnji obožavaoci kremaljskog hazjajina su na aparatima, sad se uzdaju jedino u potencijalni nuklearni rat koji ruski zvaničnici svako malo najavljuju.
Doduše, u tom slučaju bi ceo svet, uključujući i putinofile, bio pretvoren u radioaktivnu prašinu, pa ne bi bilo nikog ko bi mogao da krene u novi Kosovski boj. Uopšte, u post-apokaliptičkom svetu sve nacionalne halucinacije bile bi pomalo bespredmetne. Kosovskim osvetnicima ne preostaje ništa drugo osim da čekaju sledeću povoljnu priliku, za sto, dvesta, petsto godina ili par milenijuma, njima naše ovozemaljsko vreme ionako ništa ne znači, njihove duhovne oči zagledanu su u večnost.
Priče za malu djecu
Jasno je da Rusiji ne odgovara nikakav sporazum između Srbije i Kosova, nikakvo smirivanje prilika na Balkanu, a pogotovo im ne paše evropska perspektiva Srbije. Najradije bi otvorili novi front na Balkanu, kako bi skrenuli pažnju međunarodne javnosti sa rata protiv Ukrajine. Šanse za to su male, ali Kremlj čini što može, ako nema sukoba vatrenim oružjem dobar je i zamrznuti konflikt. Čak i bez ukrajinskog rata, Rusiji odgovara da Srbija bude, što reče Tomislav Nikolić, “ruska rupa na evropskom tepihu”, kao stalni izvor nestabilnosti. Zgodno je imati poslušnu državu na neprijateljskoj, evropskoj teritoriji, kao sredstvo za nadgornjavanje i trgovinu sa Zapadom.Ako već zagovara takvu politiku, ruski ambasador bi svojim poslušnicima u Srbiji morao da ponudi nešto čvršće i opipljivije od fantastičnih priča za malu decu, morao bi da laže znatno ubedljivije. Ovako zvuči kao neki komedijaš: kad Rusija pobedi Zapad i kad na vrbi rodi grožđe, Srbija će vratiti Kosovo. Svakom razumnom je jasno da u sukobu Rusije sa Zapadom Putin nema nikakve šanse, kakva crna pobeda. Rusija nije u stanju da porazi jednu zemlju, višestruko manju i slabiju od sebe, a kamoli čitav NATO savez. Te priče kako “Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine, već je u sukobu sa Zapadom na teritoriji Ukrajine”, Bocan-Harčenko može da priča ruskoj publici, kao što joj to uostalom neprestano ponavljaju kremaljski propagandisti poput Vladimira Solovjova, Margarite Simonjan i desetina sličnih megafona.
Jeste očigledno, ali mora se neprestano ponavljati, jer ruski propagandisti i diplomate neprekidno šire dezinformacije. Nije Rusija u ratu sa, kako oni vole da kažu, “kolektivnim Zapadom”, nego je napala susednu zemlju, Ukrajinu. U ratu ne učestvuju NATO snage, nema tamo britanskih, francuskih, američkih, italijanskih vojnih formacija – već samo ukrajinskih. Ukrajina ima saveznike koji joj doturaju vojnu i drugu pomoć, ali ruskom režimu pojam “saveznika” nije baš najjasniji, a i sami sebi izgledaju ozbiljnije i moćnije kad tvrde kako ratuju protiv celog sveta.
Na istom zadatku
Da je Rusija htela rat sa “kolektivnim Zapadom”, to bi lako ostvarila. Napala bi neku članicu NATO-a, Letoniju, Litvaniju, Estoniju, Poljsku, koga god, a druge članice bi je branile i eto svetskog rata. Da je Ukrajina bila članica NATO pakta, Rusija ne bi ni izvršila agresiju, jer uprkos silnoj propagandi i samoobmanjivanju, i kremaljski gospodari znaju kako bi se to završilo. Pošto niko ne napada Rusiju, niti ju je napadao, niti ima nameru da to učini, onda ništa od – kako veli ambasador – “sukoba Zapada i Rusije”.Da Srbija zaista vodi nezavisnu politiku, ruski ambasador bi zbog ovakvih i sličnih izjava odavno bio proglašen za personu non grata. Ali, kako je srpska vladajuća nomenklatura u vazalnom odnosu prema Kremlju, onda je sasvim logično što mirno sluša ovakve tirade.
Ne treba zaboraviti jednu stvar: Aleksandar Bocan-Harčenko je usposlenik istog onog zločinačkog režima koji, dok ambasador širi kremaljsku propagandu u Srbiji, po Ukrajini granatira civile, razvaljuje energetsku infrastrukturu, ruši stambene zgrade, satire kulturne i verske spomenike, i ubija nevine muškarce, žene, decu, starce. I ruska razbojnička vojska i ruski ambasador su na istom mračnom zadatku, samo se služe drugačijim sredstvima.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
