Priča je teška i morbidna: ako smo se pitali gde je i šta radi ratni zločanac Saša Cvijetan, ubica četrnaestoro dece iz porodica Bogujevci i Gaši, u Podujevu 1999., dobili smo odgovor: uhapšen je u Grčkoj, utemeljeno osumnjičen da je na čelu srpsko-hrvatskog narkokartela.
Pripadnici ovog kriminalnog udruženja uhapšeni su zbog sumnje da su švercovali drogu iz Španije i prodavali je u Grčkoj. A poslednji put Cvjetana smo videli na proslavi Dana opštine Srebrenica, gde mu je, svakako, i bilo mesto (očekivali smo ga i na proslavi Dana Republike Srpske), budući da njegov zločin u Podujevu i rad na terenu njegove jedinice Škorpioni u realizaciji genocida podrazumevaju veze u neljudskosti za koje kazna ne može biti propisana.
Na počasnom mestu zlikovac je bio u društvu zemunskog biznismena Jova Brekića, vlasnika firme Ekonomik, prijatelja načelnika srebreničke opštine Mladena Grujičića.
Saša Cvjetan iza brave, možda i nije neočekivano, poslednjih godina, preneli su beogradski elektronski mediji, živeo je raskošno, očito se bavio profitabilnim poslovima; bio je na uslovnoj slobodi i morao je od nečeg da se izdržava. U Srbiji su ratni zločinci – tu se Cvjetan razlikuje od većine ostalih – uglavnom na političkim funkcijama režima Aleksandra Vučića, ili su ti zaslužni zlikovci, zahvaljujući vezama sa režimom, postali ugledni biznismeni kojima se nameštaju poslovi vredni milione evra. Legija (Milorad Luković) je izdao sabrana dela, Pandurović je temeljitiji, Svetislav Arsić, utemeljitelj logora smrti Sušica, je u gradskoj vlasti Beograda…
Neki, pak, žive mirno, povučeno, poput optuženih za ubistvo 1.313 civila na Poljoprivrednom dobru Kravica kod Srebrenice (dobro su oni, samo u poslednje tri godine imaju pokoji incident sa zdravljem, u vreme kada su zakazana ročišta).
Cvjetan je 2005. osuđen na 20 godina robije, pušten je na uslovnu slobodu tri godine i devet meseci pre nego što bi kaznu izdržao.
Saša Cvjetan bio je pripadnik ozloglašene skupine raspojasanih ubica i koljača Škorpioni, najpoznatije po svirepoj likvidaciji petorice nenaoružanih Bošnjaka pred kamerom.
Iza jezivog utiska ostalog u glavama kada je filmovano ubistvo pokazano na državnoj televiziji, nakon kojeg se, po reakcijama javnosti, učinilo da je Srbija učinila korak ka suočenju, ostala je činjenica da Škorpioni nisu nikakva gomila desperadosa,već vojna jedinica koju je država mobilisala, naoružavala, štitila, te da su zarad vlastog angažmana u borbama bili nagrađeni vaučerom za nekontrolisano ubijanje, silovanje, pljačku.
Što, naravno, nema nikakve veze sa realnošću i u slučaju Ivice Dačića podrazumeva izbegavanje nesumnjivog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. Kod Tadića, pak, presuđuju istinski, višedecenijski “urbani” izliv srpstva u mozak, sklonost lažima i prljavim falsifikatima, te eufemistička retorika u primitivnom negiranju neoborivih dokaza.
Vučiću je ostalo da bude dosledan sebi i brutalnom i zverskom smeštanju svih Albanaca u redove “terorističke OVK”. Ostao je primetni žal zbog neuspeha u etničkom čišćenju Kosova. A dobro je krenulo, 800 hiljada Albanaca proterano je za samo tri meseca. Ostali su afektivni izlivi primitivizma, neprimereni javnom prostoru, makar bila reč o balkanskim pivnicama, u kojima se godinama regrutuju patriote za atonalne urlatore imbecilnih stihova i podvižnike ispod jorgan planine.
Opremljen i nabrijan za ubijanje i pljačku Saša Cvijetan je sa saučesnicima došao 28. marta u podujevsku Ulicu Rahmana Morine, u dvorište porodice Gaši, u kojem su civili, žene, deca i jedva pokretni starci, mirno čekali to što im je negde daleko presuđeno.
Saša Cvjetan bio je jedan od ubica, najpre je priznao da se nalazio na mestu zločina, potom je negirao i do kraja suđenja govorio da nikoga nije ubio. Nikad nije izrazio kajanje, ponavljao je da postupak ima “političku pozadinu” i da on lično “nikada nije pucao u civile i decu”. Za zločin u Podujevu osuđeni su pet godina nakon Cvijana Dragan Borojević, Miodrag Šolaja i Dragan Medić, a 2011. i Željko Đukić.
Žrtve Škorpiona su: Aljbion Durići/Albion Duriqi (2 godine), Mimoza Durići/Mimoza Duriqi (4 godine), Arber Durići/Arber Duriqi (7 godina), Dafina Durići/Dafina Duriqi (9 godina), Špetim Bogujevci/Shpetim Bogujevci (10 godina), Špend Bogujevci/Shpend Bogujevci (13 godina), Nora Bogujevci/Nora Bogujevci (14 godina), Fezdrije Lugaljiju/Fezdrije Llugaliju (21 godina), Fitnete Durići/Fitnete Duriqi (36 godina), Salja Bogujevci/Sala Bogujevci (39 godina), Shefkate Bogujevci (42 godine), Nefise Lugaljiju/Nefise Llugaliju (55 godina), Šehide Bogujevci/Shehide Bogujevci (67 godina), Esma Durići/Esma Duriqi (69 godina).
Teško su ranjeni: Genc Bogujevci/Genc Bogujevci (6 godina), Ljirije Bogujevci/Lirije Bogujevci (9 godina), Jehona Bogujevci/Jehona Bogujevci (11 godina), Fatos Bogujevci/Fatos Bogujevci (13 godina) i Saranda Bogujevci/Saranda Bogujevci, (14 godina).
Ubio je Saša Cvjetan, po slovu presude, sedam žena i sedmoro dece. Nije izdržao punu kaznu, malo se preigralo sudsko veće i tu dolazimo do sučesništva srbijanske pravosudne mašinerije u zločinu.
Poslednjih godina Cvjetan je bio u poluotvorenom delu zatvora u Sremskoj Mitrovici, koristio je slobodne vikende i godišnji odmor, odobrene su mu posete vanbračne žene. Na uslovnu slobodu pušten je odlukom beogradskog Višeg suda, po predlogu KPZ Sremska Mitrovica.
Tu dolazimo do mitrovačke kaznionice, poznate po važnim istorijskim ličnostima; u njoj su robijali Tito i Moša Pijade, a sada je za ratne zločince, žargonski rečeno, Banja Koviljača (kraljevska banja u kojoj su se provodile dinastije Obrenović i Karađorđević).
Cvjetanov zapovednik osuđen je na maksimalnih 20 godina zatvora, za ratni zločin, ubistvo šestorice Bošnjaka u mestu Godinske bare, kod Trnova, na planini Treskavici. Neutvrđenog dana jula 1995, Medić je naredio pripadnicima svog obezbeđenja Petru Petraševiću, Aleksandru Mediću, Branislavu Mediću, Slobodanu Davidoviću (osuđenom u Hrvatskoj) i Miloradu Momiću da streljaju šestoricu zarobljenika. Snimak ponižavanja zarobljenika i njihove likvidacije, do kojeg je došao Fond za humanitarno pravo, prikazan je juna 2005. najpre u Haškom tribunalu, u procesu protiv Slobodana Miloševića, potom i u Srbiji, nakon čega su počinioci pohapšeni. Ubijeni su: Safet Fejzić (1978), Azmir Alispahić (1978), Sidik Salkić (1959), Smajl Ibrahimović (1960), Dino Salihović (1979) i Juso Delić (1970).
Državni zlikovac Slobodan Medić nije bio u poluotvorenom delu – on je fakultativno robijao, tog za njega i porodicu tragičnog dana izvezao se na doček Nove godine.
Evo i suvišnog utvrđivanja zaključka: država-poslodavac kaže zločincu da ćuti o tome ko ga je poslao da ubija i pljačka, obeća mu lagodno robijanje, prevremeni otpust i svetlu budućnost. Obeća i ispuni. Ali, izgleda da je Saši Cvjetanu to bilo nedovoljno za teranje kera po Grčkoj, imao je drugačiju viziju svoje budućnosti.
Još malo morbidnosti, Cvjetan je, piše u obrazloženju za oslobađanje, u zatvoru “vredno radio”, valjda kad je bio u njemu. A “podrška primarne porodice i vanbračne supruge zapravo je jedan od pokazatelja njegove rehabilitacije i jedan od pokazatelja da će se on na slobodi ponašati primereno”.
Koja će to primarna porodica da podrži decu, sada odrasle ljude, iz porodice Bogujevci. “Pustite ih, oni su samo deca”, poslednje su reči Šefkate Bogujevci, majke Sarande, Jehone, Fatosa i Genca. “Naša majka je imala velike planove za sve nas”, izustiće Saranda Bogujevci na suđenju.
Cvjetan, fakat, neće ponoviti zločin sličan onom podujevskom, u uniformi Srbije. Za to što radi odgovaraće sam. Ili, red je da Srbija zatraži izručenje, da mu sudi pred Višim sudom u Beogradu, pa da ga zlostavlja u sremskomitrovačkoj kaznionici.
Gde je već postigao punu resocijalizaciju.
Ovde bi trebalo da bude kraj, ali, šta ako Saša Cvjetan ponovo radi za državu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Na počasnom mestu zlikovac je bio u društvu zemunskog biznismena Jova Brekića, vlasnika firme Ekonomik, prijatelja načelnika srebreničke opštine Mladena Grujičića.
Saša Cvjetan iza brave, možda i nije neočekivano, poslednjih godina, preneli su beogradski elektronski mediji, živeo je raskošno, očito se bavio profitabilnim poslovima; bio je na uslovnoj slobodi i morao je od nečeg da se izdržava. U Srbiji su ratni zločinci – tu se Cvjetan razlikuje od većine ostalih – uglavnom na političkim funkcijama režima Aleksandra Vučića, ili su ti zaslužni zlikovci, zahvaljujući vezama sa režimom, postali ugledni biznismeni kojima se nameštaju poslovi vredni milione evra. Legija (Milorad Luković) je izdao sabrana dela, Pandurović je temeljitiji, Svetislav Arsić, utemeljitelj logora smrti Sušica, je u gradskoj vlasti Beograda…
Neki, pak, žive mirno, povučeno, poput optuženih za ubistvo 1.313 civila na Poljoprivrednom dobru Kravica kod Srebrenice (dobro su oni, samo u poslednje tri godine imaju pokoji incident sa zdravljem, u vreme kada su zakazana ročišta).
Cvjetan je 2005. osuđen na 20 godina robije, pušten je na uslovnu slobodu tri godine i devet meseci pre nego što bi kaznu izdržao.
Povlašćeni državni zločinci
Nikakvu nameru državni vrh Srbije ne pokazuje da sudi ratnim zločincima, budući da su dosad osuđivani tek neposredni izvršitelji i, u subordinacijskom smislu, jajare od kojih je traženo da negiraju svaku povezanost sa državom, odnosno vojnim vrhom.Saša Cvjetan bio je pripadnik ozloglašene skupine raspojasanih ubica i koljača Škorpioni, najpoznatije po svirepoj likvidaciji petorice nenaoružanih Bošnjaka pred kamerom.
Iza jezivog utiska ostalog u glavama kada je filmovano ubistvo pokazano na državnoj televiziji, nakon kojeg se, po reakcijama javnosti, učinilo da je Srbija učinila korak ka suočenju, ostala je činjenica da Škorpioni nisu nikakva gomila desperadosa,već vojna jedinica koju je država mobilisala, naoružavala, štitila, te da su zarad vlastog angažmana u borbama bili nagrađeni vaučerom za nekontrolisano ubijanje, silovanje, pljačku.
Državni vrh piramide zločina
Negiranje veza sa zločincima i suludo ponavljanje gnusne laži da se ”Srbija suočila sa svojim zločinima i kaznila zločince”, u izvedbi ožalošćene braće Ivice Dačića, bivšeg premijera, glasnogovornika smrti iz devedesetih godina prošlog veka, i maskiranog nacoša, bivšeg predsednika Borisa Tadića bilo je mučno, pogotovu pozivanje na državni razlog – sprečiti navodnu nameru da se država i svi Srbi osude za zločine.Što, naravno, nema nikakve veze sa realnošću i u slučaju Ivice Dačića podrazumeva izbegavanje nesumnjivog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. Kod Tadića, pak, presuđuju istinski, višedecenijski “urbani” izliv srpstva u mozak, sklonost lažima i prljavim falsifikatima, te eufemistička retorika u primitivnom negiranju neoborivih dokaza.
Vučiću je ostalo da bude dosledan sebi i brutalnom i zverskom smeštanju svih Albanaca u redove “terorističke OVK”. Ostao je primetni žal zbog neuspeha u etničkom čišćenju Kosova. A dobro je krenulo, 800 hiljada Albanaca proterano je za samo tri meseca. Ostali su afektivni izlivi primitivizma, neprimereni javnom prostoru, makar bila reč o balkanskim pivnicama, u kojima se godinama regrutuju patriote za atonalne urlatore imbecilnih stihova i podvižnike ispod jorgan planine.
Opremljen i nabrijan za ubijanje i pljačku Saša Cvijetan je sa saučesnicima došao 28. marta u podujevsku Ulicu Rahmana Morine, u dvorište porodice Gaši, u kojem su civili, žene, deca i jedva pokretni starci, mirno čekali to što im je negde daleko presuđeno.
Tito, Moša i Škorpioni
Škorpioni su pucali na devetnaestoro dece, petoro dece iz porodice Bogujevci su preživela: Saranda koja je tada imala 14 godina, šestogodišnji Genc, Fatos (13), Jehona (11) i Lirije (9). Preživelu decu je ispod gomile leševa izvukao zapovednik beogradskog voda Specijalnih antiterorističkih jedinica Spasoje Vulević.Saša Cvjetan bio je jedan od ubica, najpre je priznao da se nalazio na mestu zločina, potom je negirao i do kraja suđenja govorio da nikoga nije ubio. Nikad nije izrazio kajanje, ponavljao je da postupak ima “političku pozadinu” i da on lično “nikada nije pucao u civile i decu”. Za zločin u Podujevu osuđeni su pet godina nakon Cvijana Dragan Borojević, Miodrag Šolaja i Dragan Medić, a 2011. i Željko Đukić.
Žrtve Škorpiona su: Aljbion Durići/Albion Duriqi (2 godine), Mimoza Durići/Mimoza Duriqi (4 godine), Arber Durići/Arber Duriqi (7 godina), Dafina Durići/Dafina Duriqi (9 godina), Špetim Bogujevci/Shpetim Bogujevci (10 godina), Špend Bogujevci/Shpend Bogujevci (13 godina), Nora Bogujevci/Nora Bogujevci (14 godina), Fezdrije Lugaljiju/Fezdrije Llugaliju (21 godina), Fitnete Durići/Fitnete Duriqi (36 godina), Salja Bogujevci/Sala Bogujevci (39 godina), Shefkate Bogujevci (42 godine), Nefise Lugaljiju/Nefise Llugaliju (55 godina), Šehide Bogujevci/Shehide Bogujevci (67 godina), Esma Durići/Esma Duriqi (69 godina).
Teško su ranjeni: Genc Bogujevci/Genc Bogujevci (6 godina), Ljirije Bogujevci/Lirije Bogujevci (9 godina), Jehona Bogujevci/Jehona Bogujevci (11 godina), Fatos Bogujevci/Fatos Bogujevci (13 godina) i Saranda Bogujevci/Saranda Bogujevci, (14 godina).
Ubio je Saša Cvjetan, po slovu presude, sedam žena i sedmoro dece. Nije izdržao punu kaznu, malo se preigralo sudsko veće i tu dolazimo do sučesništva srbijanske pravosudne mašinerije u zločinu.
Poslednjih godina Cvjetan je bio u poluotvorenom delu zatvora u Sremskoj Mitrovici, koristio je slobodne vikende i godišnji odmor, odobrene su mu posete vanbračne žene. Na uslovnu slobodu pušten je odlukom beogradskog Višeg suda, po predlogu KPZ Sremska Mitrovica.
Tu dolazimo do mitrovačke kaznionice, poznate po važnim istorijskim ličnostima; u njoj su robijali Tito i Moša Pijade, a sada je za ratne zločince, žargonski rečeno, Banja Koviljača (kraljevska banja u kojoj su se provodile dinastije Obrenović i Karađorđević).
Resocijalizovani ubica djece
Da se podsetimo još jednog mitrovičkog pacijenta: komandant Škorpiona (opet oni) Slobodan Medić (47) poginuo je 31. decembra 2013. u popodnevnim časovima, u saobraćajnom udesu na putu Sremska Mitrovica -Veliki Radinci. Prema policijskim informacijama, izvesno je da su u sudaru dva automobila poginuli i Medićeva supruga Lj. M. (45) i sin D.M. (17).Cvjetanov zapovednik osuđen je na maksimalnih 20 godina zatvora, za ratni zločin, ubistvo šestorice Bošnjaka u mestu Godinske bare, kod Trnova, na planini Treskavici. Neutvrđenog dana jula 1995, Medić je naredio pripadnicima svog obezbeđenja Petru Petraševiću, Aleksandru Mediću, Branislavu Mediću, Slobodanu Davidoviću (osuđenom u Hrvatskoj) i Miloradu Momiću da streljaju šestoricu zarobljenika. Snimak ponižavanja zarobljenika i njihove likvidacije, do kojeg je došao Fond za humanitarno pravo, prikazan je juna 2005. najpre u Haškom tribunalu, u procesu protiv Slobodana Miloševića, potom i u Srbiji, nakon čega su počinioci pohapšeni. Ubijeni su: Safet Fejzić (1978), Azmir Alispahić (1978), Sidik Salkić (1959), Smajl Ibrahimović (1960), Dino Salihović (1979) i Juso Delić (1970).
Državni zlikovac Slobodan Medić nije bio u poluotvorenom delu – on je fakultativno robijao, tog za njega i porodicu tragičnog dana izvezao se na doček Nove godine.
Evo i suvišnog utvrđivanja zaključka: država-poslodavac kaže zločincu da ćuti o tome ko ga je poslao da ubija i pljačka, obeća mu lagodno robijanje, prevremeni otpust i svetlu budućnost. Obeća i ispuni. Ali, izgleda da je Saši Cvjetanu to bilo nedovoljno za teranje kera po Grčkoj, imao je drugačiju viziju svoje budućnosti.
“Pustite ih, oni su samo djeca”
Kakva greška, gospodo sudije, pustili ste Cvjetana prevremeno, obrazloživši odluku uverenjem da je kod Škorpiona u ostavci “resocijalizacije kod njega uspešno okončan”. Napisali ste i to da je “očekivano da će se Cvjetan na slobodi dobro vladati i da za vreme trajanja uslovnog otpusta neće izvršiti novo krivično delo”.Još malo morbidnosti, Cvjetan je, piše u obrazloženju za oslobađanje, u zatvoru “vredno radio”, valjda kad je bio u njemu. A “podrška primarne porodice i vanbračne supruge zapravo je jedan od pokazatelja njegove rehabilitacije i jedan od pokazatelja da će se on na slobodi ponašati primereno”.
Koja će to primarna porodica da podrži decu, sada odrasle ljude, iz porodice Bogujevci. “Pustite ih, oni su samo deca”, poslednje su reči Šefkate Bogujevci, majke Sarande, Jehone, Fatosa i Genca. “Naša majka je imala velike planove za sve nas”, izustiće Saranda Bogujevci na suđenju.
Cvjetan, fakat, neće ponoviti zločin sličan onom podujevskom, u uniformi Srbije. Za to što radi odgovaraće sam. Ili, red je da Srbija zatraži izručenje, da mu sudi pred Višim sudom u Beogradu, pa da ga zlostavlja u sremskomitrovačkoj kaznionici.
Gde je već postigao punu resocijalizaciju.
Ovde bi trebalo da bude kraj, ali, šta ako Saša Cvjetan ponovo radi za državu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
