Zvuči kao da govorimo o poklonu kada entuzijazisti „Otvorenog Balkana“ – Rama i Vučić spomenu ovaj dar, koji poklanjaju narodima Balkana. Postajemo zbunjeni. Kome ga daju? Ko im je to dao?
Još više postajemo zbunjeni kada ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov podrži „srpsku ideju otvorenog Balkana“, žalostan što to nije imao priliku reći i u Beogradu.
S obzirom na to da su EU, SAD i NATO, zbog ruske okupacije Ukrajine u stanju neobjavljenog rata s Rusijom, koja cilja i na Balkan, izjava visokog američkog zvaničnika „da SAD nije protiv Otvorenog Balkana“ zbunjuje gotovo sve. Ipak, SAD nije bezuslovni pobornik ove ideje.
Dakle, ako svi osim zvaničnog Kosova podržavaju ovu ideju, zašto Balkan i dalje ostaje (ne)otvoren? Ima li ili nema Srbija granicu sa Albanijom? Ne priznajući nezavisnost Kosova, Srbija brani ideju da je granica s Albanijom upravo u Morini. Priznajući Kosovo kao nezavisno, službena Albanija ne prihvata tu ideju.
Dakle, „Otvoreni Balkan“ je zapravo način da Srbija zaobiđe uslov priznavanja Kosova, kako bi se integrisala u EU.
Ako bi Kosovo, bez prilagođavanja odnosa sa Srbijom, bez ravnopravnog statusa, prihvatilo „prohodnost“ Srbije kroz Kosovo, bez ikakve mogućnosti kontrole, to bi ostavilo Kosovo bez mogućnosti da se zaštiti od ekonomskog, društvenog i političkog pritiska, formalnog i neformalnog – od svog sjevernog susjeda. Srbija bi se ponašala kao da je na svom terenu i Kosovo ne bi imalo instrumente da to spreči.
Slobodna cirkulacija, za zemlju koja, prema javnim izjavama, ima 48 privremenih i 12 stalnih vojnih (i žandarmerijskih) baza oko granice s Kosovom, učinila je sigurnost (ne samo Kosova) vrlo problematičnom, kada se uzme u obzir da na Kosovu postoje stacionirane trupe mnogih zemalja članica NATO-a.
Dakle, da nije Kosova, sve bi bilo lakše začetnicima, prodavačima i preprodavačima ove ideje, koja lepo zvuči svima koji nisu odrasli i nisu školovani na Balkanu. Kosovo je činjenica i Escobarova izjava predstavlja podršku ovom projektu, ali samo ako Srbija prizna Kosovo kao ravnopravno. To je poziv Srbiji da prizna Kosovo i prikloni se Zapadu.
Kritike ili ironični komentari na poziciju Kosova prema „otvorenom Balkanu“ dolaze i od Albanaca na visokim političkim položajima i odgovornostima u Albaniji, Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji.
Albansko pakovanje i promovisanje ove ideje stvara zabunu. Kome ide na ruku ovaj projekat, tradicionalno je balkansko pitanje? Hoće li komšiji crknuti krava? Pa zašto Balkan još uvijek nije otvoren? Kako bi Marfi rekao, ako se nešto događa nije moglo da se ne dogodi.
Bit istorijsko-političkih rasprava zapravo su pokušaji menjanja prošlosti. Šta ako promjenimo prošlost konsenzusom?
Dok se insistira na terminu „Otvoreni Balkan“, uprkos ideji otvorene Evrope bez granica, jedno je sigurno: Balkan još uvijek nije otvoren.
Najlakši način za otvaranje Balkana je integracija u EU. No, čini se da se evropska politika boji efekta spojenih posuda. Hoće li Balkan automatski postati Evropa ili će Evropa postati Balkan, ako se Balkan prihvati onakav kakav jeste u EU?
Sigurno je da bi u evropskom vozu narodi i zemlje Balkana trebalo da vode računa i o kontroli prtljaga, pogotovo onih istorijskih i geopolitičkih.
Može li se prošlost promeniti? Može, ako politička klasa i intelektualna elita promjene tumačenje prošlosti, ali, nema odgovora zašto to još nisu učinile. EU ima ozbiljne rezerve prema nekim zemljama, posebno prema Turskoj i Srbiji.
I dok se put Turske prema Evropi čini puno komplikovanijim i ne zavisi samo o političkoj volji, Srbija kao da može da bira. Jedan njen dio (duhovni i politički) želi biti Evropa, a drugi dio Rusija.
Da li je Srbija Evropa ili Rusija? Problem je u tome što je tumačenje prošlosti temeljna prepreka koja koči izgradnju novih odnosa u regionu, a posledično i njeno otvaranje. Gledano iz ugla geopolitike, Srbija je zaostala i pleše na tankoj žici odnosa EU sa Rusijom.
Srpski predsjednik takođe pravi „piruete“. Toliko se brzo vrti oko sopstvenih riječi da zapadna politika nije u stanju da razluči ni njegove forme.
Ludilo je poprimilo regionalni karakter, a u tom političkom baletu najsretniji su, čini se, Albanci.
Ramino oduševljenje srpskim predsjednikom postaje viralno! Taj entuzijazam širi se istovremeno na krilima albanskog crnog orla, kao i na krilima srpskog belog orla. Edi Rama je štap samo u odnosu na opoziciju. Čak i s Kosovom. Možda je, u odnosu na Srbiju samo … šargarepa!
Fadil Lepaja, rođen 1962. godine u Podujevu. Prištinski je kolumnista i osnivač Centra za balkanske studije, nevladine organizacije koja okuplja analitičare koji se bave međuetničkim i međureligijskim temama. Diplomirao je književnost, a na postdiplomskim studijama izučavao maskomunikaciju. Lepaja je 80-tih bio jedan od vođa ‘Narodnog Pokreta za Republiku Kosovo’, politički zatvorenik u bivšoj Jugoslaviji, a 90-tih je bio omladinski funkcioner LDK, aktivista za ljudska prava LDK, aktivista Odbora za ljudska prava, da bi krajem devedesetih pristupio i OVK.
S obzirom na to da su EU, SAD i NATO, zbog ruske okupacije Ukrajine u stanju neobjavljenog rata s Rusijom, koja cilja i na Balkan, izjava visokog američkog zvaničnika „da SAD nije protiv Otvorenog Balkana“ zbunjuje gotovo sve. Ipak, SAD nije bezuslovni pobornik ove ideje.
Dakle, ako svi osim zvaničnog Kosova podržavaju ovu ideju, zašto Balkan i dalje ostaje (ne)otvoren? Ima li ili nema Srbija granicu sa Albanijom? Ne priznajući nezavisnost Kosova, Srbija brani ideju da je granica s Albanijom upravo u Morini. Priznajući Kosovo kao nezavisno, službena Albanija ne prihvata tu ideju.
Dakle, „Otvoreni Balkan“ je zapravo način da Srbija zaobiđe uslov priznavanja Kosova, kako bi se integrisala u EU.
Ako bi Kosovo, bez prilagođavanja odnosa sa Srbijom, bez ravnopravnog statusa, prihvatilo „prohodnost“ Srbije kroz Kosovo, bez ikakve mogućnosti kontrole, to bi ostavilo Kosovo bez mogućnosti da se zaštiti od ekonomskog, društvenog i političkog pritiska, formalnog i neformalnog – od svog sjevernog susjeda. Srbija bi se ponašala kao da je na svom terenu i Kosovo ne bi imalo instrumente da to spreči.
Slobodna cirkulacija, za zemlju koja, prema javnim izjavama, ima 48 privremenih i 12 stalnih vojnih (i žandarmerijskih) baza oko granice s Kosovom, učinila je sigurnost (ne samo Kosova) vrlo problematičnom, kada se uzme u obzir da na Kosovu postoje stacionirane trupe mnogih zemalja članica NATO-a.
Dakle, da nije Kosova, sve bi bilo lakše začetnicima, prodavačima i preprodavačima ove ideje, koja lepo zvuči svima koji nisu odrasli i nisu školovani na Balkanu. Kosovo je činjenica i Escobarova izjava predstavlja podršku ovom projektu, ali samo ako Srbija prizna Kosovo kao ravnopravno. To je poziv Srbiji da prizna Kosovo i prikloni se Zapadu.
Kritike ili ironični komentari na poziciju Kosova prema „otvorenom Balkanu“ dolaze i od Albanaca na visokim političkim položajima i odgovornostima u Albaniji, Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji.
Albansko pakovanje i promovisanje ove ideje stvara zabunu. Kome ide na ruku ovaj projekat, tradicionalno je balkansko pitanje? Hoće li komšiji crknuti krava? Pa zašto Balkan još uvijek nije otvoren? Kako bi Marfi rekao, ako se nešto događa nije moglo da se ne dogodi.
Bit istorijsko-političkih rasprava zapravo su pokušaji menjanja prošlosti. Šta ako promjenimo prošlost konsenzusom?
Dok se insistira na terminu „Otvoreni Balkan“, uprkos ideji otvorene Evrope bez granica, jedno je sigurno: Balkan još uvijek nije otvoren.
Najlakši način za otvaranje Balkana je integracija u EU. No, čini se da se evropska politika boji efekta spojenih posuda. Hoće li Balkan automatski postati Evropa ili će Evropa postati Balkan, ako se Balkan prihvati onakav kakav jeste u EU?
Sigurno je da bi u evropskom vozu narodi i zemlje Balkana trebalo da vode računa i o kontroli prtljaga, pogotovo onih istorijskih i geopolitičkih.
Može li se prošlost promeniti? Može, ako politička klasa i intelektualna elita promjene tumačenje prošlosti, ali, nema odgovora zašto to još nisu učinile. EU ima ozbiljne rezerve prema nekim zemljama, posebno prema Turskoj i Srbiji.
I dok se put Turske prema Evropi čini puno komplikovanijim i ne zavisi samo o političkoj volji, Srbija kao da može da bira. Jedan njen dio (duhovni i politički) želi biti Evropa, a drugi dio Rusija.
Da li je Srbija Evropa ili Rusija? Problem je u tome što je tumačenje prošlosti temeljna prepreka koja koči izgradnju novih odnosa u regionu, a posledično i njeno otvaranje. Gledano iz ugla geopolitike, Srbija je zaostala i pleše na tankoj žici odnosa EU sa Rusijom.
Srpski predsjednik takođe pravi „piruete“. Toliko se brzo vrti oko sopstvenih riječi da zapadna politika nije u stanju da razluči ni njegove forme.
Ludilo je poprimilo regionalni karakter, a u tom političkom baletu najsretniji su, čini se, Albanci.
Ramino oduševljenje srpskim predsjednikom postaje viralno! Taj entuzijazam širi se istovremeno na krilima albanskog crnog orla, kao i na krilima srpskog belog orla. Edi Rama je štap samo u odnosu na opoziciju. Čak i s Kosovom. Možda je, u odnosu na Srbiju samo … šargarepa!
Fadil Lepaja, rođen 1962. godine u Podujevu. Prištinski je kolumnista i osnivač Centra za balkanske studije, nevladine organizacije koja okuplja analitičare koji se bave međuetničkim i međureligijskim temama. Diplomirao je književnost, a na postdiplomskim studijama izučavao maskomunikaciju. Lepaja je 80-tih bio jedan od vođa ‘Narodnog Pokreta za Republiku Kosovo’, politički zatvorenik u bivšoj Jugoslaviji, a 90-tih je bio omladinski funkcioner LDK, aktivista za ljudska prava LDK, aktivista Odbora za ljudska prava, da bi krajem devedesetih pristupio i OVK.
