Šta je to dovelo do toga da su ‘disciplinovani i organizovani’ Nijemci zapravo podbacili u kontrolisanju širenja korona virusa.
Dobar imidž je nekad sve. Štaviše, nekad može da bude toliko jak da postane mit zbog kojeg ne verujemo ni u očiglednu realnost. Pa tako ni kada u medije procuri da je nemačka kancelarka Angela Merkel svojim partijskim kolegama priznala da su izgubili kontrolu nad pandemijom, mnogi u to uopšte ne veruju. Pa tako prosečni čitalac širom sveta i dalje ne veruje da su “disciplinovani i organizovani” Nemci, koje predvodi naučnica, zapravo uprskali stvar u drugom talasu pandemije.
I zaista je teško poverovati da su Nemci uspeli da prvih osam meseci epidemije prebrode sa oko 10.000 preminulih od COVID-19, a da je potom u tri poslednja meseca od posledica ove bolesti preminulo 50.000 ljudi. Teško je poverovati da bogata Nemačka za opštu populaciju nije imala hiruške maske sve do početka septembra. A još teže je poverovati da se, na primer, u Srbiji vakciniše tri puta brže nego u Nemačkoj na čijoj teritoriji je razvijena jedna od vakcina.
Da je čak i balkanskim teoretičarima zavere i antivakcinašima teško da poveruju da su Nemci podbacili svedoči to da ovih dana putem društvenih mreža i mobilnih aplikacija šire tvrdnju da “mnogo smrdi” to da vakcina “ima u Srbiji, a nema u Nemačkoj”. Kako tvrde, “nije Švaba lud da time vakcinišu svoje”.
Uprkos opštem nepoverenju u to da je uopšte moguće da su Nemačka, a pogotovo kancelarka podbacili, Nemci su ove zime skupo platili cenu sopstvenog manjka strategije, loše organizacije, strahopoštovanja prema krupnom kapitalu i prepuštanja slobodnom tržištu da reši probleme. Štaviše, time su urušeni i brojni mitovi o Nemačkoj i Angeli Merkel.
Ono što se pokazalo dobrim u prvom talasu, očigledno nije tako efikasno u drugom. Lockdown u kojem većina ljudi ide na posao, gde poslodavac ima samo preporuku, ali ne i obavezu da primenjuje epidemiološke mere, nije efikasan kada je veliki broj zaraženih. Kada se na to doda da epidemiološke službe odavno ne prate kontakte inficiranih, mala je bila verovatnoća da će zatvaranje škola, vrtića, frizerskih salona, sportskih klubova, bazena, pozorišta, bioskopa, restorana, kafića, hotela, zooloških vrtova i svega ostalog što spada u sport, relaksaciju i zabavu građana, dramatično smanjiti širenje virusa.
I tako je bilo. Lockdown nije smanjio širenje virusa. Epidemiološka kriva je krenula da se spušta tek kada su na to uticali povoljni meteorološki uslovi (hladno vreme i vazduh sa niskom vlažnošću), ali i januarski oštriji apel vlasti poslodavcima da svojim zaposlenima omoguće da rade od kuće, ukoliko je to izvodljivo.
Da, suštinski je u pitanju apel firmama, a ne zakonska obaveza. To je uticalo od svih onih koji bi mogli da rade od kuće, kako je pokazala jedna studija, tek oko četvrtina zaista to i čini.
Zakonske obaveze, zabrane i ograničenja su u ovoj pandemiji bile rezervisane isključivo za privatni život, decu, male preduzetnike i ugostitelje. Industrija i velike korporacije su imale slobodu da čak i ne sprovode osnovne mere.
Pa su tako đaci početkom jeseni morali u jaknama da sede u učionicama, jer je bilo obavezno da i po niskim temperaturama prozori učionica budu otvoreni. S druge strane, industrija mesa je bila prinuđena da uvede radnicima obavezu nošenja maski tek kada je izbilo nekoliko velikih žarišta infekcije u nekoliko pogona. Kako je neko dobro primetio, u ovom zatvaranju dobro su prošli samo oni koji su imali lobiste u Berlinu.
Koliko je ova organizaciona “nesmotrenost” skupo koštala najstarije najbolje svedoči podatak da je poslednjih nešto više od tri meseca od COVID-19 umrlo više od 45.000 ljudi starijih od 80 godina, većinom u staračkim domovima. Stariji od 80 godina čine 70 odsto ukupnog broja preminulih od posledice zaraze virusom korona, a dobar deo njih bi i dalje bio živ samo da su na vreme primenjene mere predostrožnosti u domovima.
Kada se na to doda da je nešto više od 26 odsto preminulih u starosnoj grupi od 60 do 80 godina, nije teško zaključiti da bi se smrtnost dramatično smanjila da su FFP2 i FFP3 maske već krajem leta besplatno date starijima od 60 godina, a u staračkim domovima svakodnevno primenjivani brzi testovi. Štaviše, da je bar s početka jeseni krenula masovna upotreba brzih antigenskih testova, situacija bi bila drugačija.
To bi smanjilo smrtnost, budući da je očigledno da, za razliku od situacije na Balkanu, u Nemačkoj stanovništvo relativno dobrog zdravlja i brzo stiže do zdravstvene nege te je od ukupnog broja preminulih od COVID-19 tek nešto više od 3 odsto mlađe od 60 godina.
A iza ćoška je čekala – politička bruka.
Zarad proklamovane evropske solidarnosti, ali i političke usluge Ursuli von der Leyen, nabavku vakcina su prepustili Briselu. Merkel je mislila da je time ovaj problem rešen, kasno shvativši da su se u Briselu prilikom naručivanja vakcina upetljali u namirivanje političkih interesa pojedinačnih država. Pa je tako Brisel naručivao 300 miliona doza vakcina od francuskog Sanofija, a ova farmaceutska kompanija nije ni bila bizu uspešne vakcine da bi na kraju odustala od njenog razvijanja.
Osim nacionalnog balansiranja, Briselu je značilo i da vakcine dobije što jefitinije pa je mesece proveo obarajući cenu Pfizer-BioNTechove vakcine sa početnih 54 evra po dozi na 12 evra. To što EU plaća duplo jeftinije dozu od Izraela znači, međutim, i da je ugovor o vakcinama sklopila kasnije pa samim tim su i isporuke kasnije nego što su očekivali.
I čovek ne može, a da se ne zapita da li je desetak evra više bila previsoka cena za spasavanje ljudskih života. I da li je obaranje cene zaista imalo smisla kada svako produžavanje lockdowna košta neuporedivo više?
I laiku je jasan odgovor. Ali, da ne bude dileme, jedan nemački ekonomista se potrudio i izračunao da bi se EU isplatilo čak i da je od šest proizvođača odmah naručila i platila vakcine za celokupno stanovništvo. To bi je koštalo 29 milijardi evra što je svota koju u bruto društvenom proizvodu izgubi za samo 10 dana lockdowna.
Na kraju krajeva, ima se za 750 milijardi evra za finansiranje oporavka privrede EU-a pa tako da sigurno nema potrebe da se na vakcine štedi i daje tek oko od tri milijarde evra.
Dakle, novca ima. Problem je u odlukama kako se on troši. A da su EU i Nemačka u ovom aspektu podbacile, svedoči podatak da su SAD i Velika Britanija na razvoj vakcina dali oko 25 funti po glavi stanovnika, dok je EU dala tek oko četiri funte.
Vera da će “nevidljiva ruka” slobodnog tržišta rešiti sve, te da nije posao države da se uplete u organizaciju proizvodnje maski, testova ili vakcina dovela je do toga da Nemačka za svoje stanovništvo nema medicinske maske sve do jeseni, iako najbolje mašine za pravljenje zaštitnih maski proizvode upravo nemačke firme.
Koliko je u Nemaca vera u moć samoregulišuće prirode tržišta jača i od zdravog razuma pokazuje i to kako su proletos predstavnici nemačke Privredne komora za industriju i trgovinu iskritikovali obećanje nemačke vlade da će kompanijama subvencijama pokriti 30 odsto troškova investicije u proizvodnju maski. Sa gnušanjem je tada predstavnik komore upozoravao da se ne upadne u “protekcionističku zamku” te da bi Nemačka, kada kriza prođe, mogla da ostane “poplavljena maskama”.
Čak i kada je postalo jasno da će maske celom svetu, a ne samo Nemačkoj, biti potrebne godinama, to nije u većoj meri promenilo stav nemačkih privrednika. Pa su tako obični građani u Nemačkoj mogli u apotekama da kupe obične hirurške maske tek u septembru, a FFP2 i FFP3 maske, kao i antigenske testove tek krajem jeseni. Zašto tek tada?
Pa upravo tada više nisu potrebne Kini, jer je suzbila pandemiju na domaćem terenu.
Istovremeno, nemačkim vlastima nije palo na pamet da iskoriste ogromne naučne kapacitete svoje zemlje. Pa tako brojni biološki instituti i laboratorije uopšte nisu kontaktirani, iako su mnogi mogli da rade PCR testiranje. To bi dramatično uvećalo kapacitete za testiranje te se ne bi štedelo tako što se na PCR test šalju samo oni sa simptomima COVID-19 i saznanjem da su bili u kontaktu sa inficiranim.
Koliko se slepo poštovanje ideologije liberalnog kapitalizma pokazala pogrešnom u ovoj zdravstvenoj krizi svedoči to da su se lideri EU-a početkom godine pronašli u čudu kada su shvatili da Pfizer-BioNTech i AstraZenecca vakcine neće stići dogovorenim tempom, jer su proizvođači odlučili da u pojedinim fabrikama smanje obim proizvodnje, kako bi proširili pogone.
I gledano iz perspektive farmaceutskih kompanija, to je bio njihov logičan potez. Oni su time radili na svojoj strategiji razvoja, jer sada kada su prvi put u široku primenu progurali mRNA tehnologiju i tehnologiju zasnovanu na adeno virusima, za njih širenje proizvodnih kapaciteta nije samo pitanje proizvidnje vakcine protiv kovida. Oni se time pripremaju za proizvodnju vakcina za multiple sklerozu, a možda i za određene vrste kancera, što je san osnivača BioNTecha.
Dakle, oni razmišljaju poslovnom logikom, a u ovakvoj krizi posao vladajućih političara je da brane interese građana, to jest da na prvo mesto stave zaštitu zdravlja stanovništva. Zbog toga je nedopustivo da nadležni ministri ni posle godinu dana pandemije ne znaju koji pogoni u Nemačkoj mogu biti transformisati u postrojenja za proizvodnju vakcina.
Međutim, protivnici ideje da bi država trebalo da se aktivno umeša u posao oko vakcina će istaći kao argument to da nemačka država nije u stanju ni telefonsku liniju za zakazivanje vakcinacije da organizuje. I zaista, ispostavilo se da samo 6 odsto onih koji u Nemačkoj zovu ovaj broj zaista i dobije operatera.
Međutim, to je samo dokaz koliko su mitovi o superiornosti Nemačke i njene kancelarke Angeli Merkel u krizama neutemeljeni. To, pak, nije dovoljan argument da država ne bi trebalo da se umeša. Jer, šta bi bilo da je neko zatrovao vodu? Da li bi država tada trebalo da strpljivo čeka, primera radi, kompaniju Coca-Cola da pronađe neki novi napitak ili bi trebalo da učini sve da pronađe i ukloni otrov kao i da spreči da se ljudi truju?
Odgovor je očigledan. Uostalom, ako nemačka država može da se upliće u slobodno tržište i brani nemačke “strateški važne kompanije” od toga da ih kupe Kinezi, zašto onda ne može i da se umeša u privredu zarad zdravlja svog stanovništva. Valjda je i ono strateški važno.
I zaista je teško poverovati da su Nemci uspeli da prvih osam meseci epidemije prebrode sa oko 10.000 preminulih od COVID-19, a da je potom u tri poslednja meseca od posledica ove bolesti preminulo 50.000 ljudi. Teško je poverovati da bogata Nemačka za opštu populaciju nije imala hiruške maske sve do početka septembra. A još teže je poverovati da se, na primer, u Srbiji vakciniše tri puta brže nego u Nemačkoj na čijoj teritoriji je razvijena jedna od vakcina.
Da je čak i balkanskim teoretičarima zavere i antivakcinašima teško da poveruju da su Nemci podbacili svedoči to da ovih dana putem društvenih mreža i mobilnih aplikacija šire tvrdnju da “mnogo smrdi” to da vakcina “ima u Srbiji, a nema u Nemačkoj”. Kako tvrde, “nije Švaba lud da time vakcinišu svoje”.
Uprkos opštem nepoverenju u to da je uopšte moguće da su Nemačka, a pogotovo kancelarka podbacili, Nemci su ove zime skupo platili cenu sopstvenog manjka strategije, loše organizacije, strahopoštovanja prema krupnom kapitalu i prepuštanja slobodnom tržištu da reši probleme. Štaviše, time su urušeni i brojni mitovi o Nemačkoj i Angeli Merkel.
Strategija pala samo na teret privatnog života
Zapravo problem nije u tome šta su Merkel i premijeri 16 nemačkih pokrajina uradili u drugom talasu pandemije, već u tome šta nisu uradili. Naprosto, nedostajalo je elana, ambicije, pameti, a možda i hrabrosti da se krene u mnogo drugih stvari, koje nisu samo zatvaranje ljudi u kuće i sprečavanju ljudi da imaju bilo kakvu aktivnost u svom privatnom životu.Ono što se pokazalo dobrim u prvom talasu, očigledno nije tako efikasno u drugom. Lockdown u kojem većina ljudi ide na posao, gde poslodavac ima samo preporuku, ali ne i obavezu da primenjuje epidemiološke mere, nije efikasan kada je veliki broj zaraženih. Kada se na to doda da epidemiološke službe odavno ne prate kontakte inficiranih, mala je bila verovatnoća da će zatvaranje škola, vrtića, frizerskih salona, sportskih klubova, bazena, pozorišta, bioskopa, restorana, kafića, hotela, zooloških vrtova i svega ostalog što spada u sport, relaksaciju i zabavu građana, dramatično smanjiti širenje virusa.
I tako je bilo. Lockdown nije smanjio širenje virusa. Epidemiološka kriva je krenula da se spušta tek kada su na to uticali povoljni meteorološki uslovi (hladno vreme i vazduh sa niskom vlažnošću), ali i januarski oštriji apel vlasti poslodavcima da svojim zaposlenima omoguće da rade od kuće, ukoliko je to izvodljivo.
Da, suštinski je u pitanju apel firmama, a ne zakonska obaveza. To je uticalo od svih onih koji bi mogli da rade od kuće, kako je pokazala jedna studija, tek oko četvrtina zaista to i čini.
Zakonske obaveze, zabrane i ograničenja su u ovoj pandemiji bile rezervisane isključivo za privatni život, decu, male preduzetnike i ugostitelje. Industrija i velike korporacije su imale slobodu da čak i ne sprovode osnovne mere.
Pa su tako đaci početkom jeseni morali u jaknama da sede u učionicama, jer je bilo obavezno da i po niskim temperaturama prozori učionica budu otvoreni. S druge strane, industrija mesa je bila prinuđena da uvede radnicima obavezu nošenja maski tek kada je izbilo nekoliko velikih žarišta infekcije u nekoliko pogona. Kako je neko dobro primetio, u ovom zatvaranju dobro su prošli samo oni koji su imali lobiste u Berlinu.
Starački domovi ostavljeni bez zaštite
Ali, nije bilo pogubno samo to što je bio važniji interes krupnog kapitala. Još pogubnije je bilo to što su Nemci pali i na ispitu sprovođenja mera iz prvog talasa pandemije. Bilo je neophodno da drugi talas dođe do svog vrhunca u decembru da bi, na primer, pokrajinske vlasti u Berlinu ponovo uvele stroga higijenska pravila za posete staračkim domovima, ali i počela da testiraju, ne samo posetioce, već i osoblje koje radi u ovim institucijama.Koliko je ova organizaciona “nesmotrenost” skupo koštala najstarije najbolje svedoči podatak da je poslednjih nešto više od tri meseca od COVID-19 umrlo više od 45.000 ljudi starijih od 80 godina, većinom u staračkim domovima. Stariji od 80 godina čine 70 odsto ukupnog broja preminulih od posledice zaraze virusom korona, a dobar deo njih bi i dalje bio živ samo da su na vreme primenjene mere predostrožnosti u domovima.
Kada se na to doda da je nešto više od 26 odsto preminulih u starosnoj grupi od 60 do 80 godina, nije teško zaključiti da bi se smrtnost dramatično smanjila da su FFP2 i FFP3 maske već krajem leta besplatno date starijima od 60 godina, a u staračkim domovima svakodnevno primenjivani brzi testovi. Štaviše, da je bar s početka jeseni krenula masovna upotreba brzih antigenskih testova, situacija bi bila drugačija.
To bi smanjilo smrtnost, budući da je očigledno da, za razliku od situacije na Balkanu, u Nemačkoj stanovništvo relativno dobrog zdravlja i brzo stiže do zdravstvene nege te je od ukupnog broja preminulih od COVID-19 tek nešto više od 3 odsto mlađe od 60 godina.
Šta je skuplje – život ili vakcine?
Ali, nemački političari su sve karte bacili na lockdown i – vakcine. Onog trenutka kada se prve vakcine bile nadomak odobrenja krenuli su da građane obasipaju nadom da je kraj pandemije iza ćoška.A iza ćoška je čekala – politička bruka.
Zarad proklamovane evropske solidarnosti, ali i političke usluge Ursuli von der Leyen, nabavku vakcina su prepustili Briselu. Merkel je mislila da je time ovaj problem rešen, kasno shvativši da su se u Briselu prilikom naručivanja vakcina upetljali u namirivanje političkih interesa pojedinačnih država. Pa je tako Brisel naručivao 300 miliona doza vakcina od francuskog Sanofija, a ova farmaceutska kompanija nije ni bila bizu uspešne vakcine da bi na kraju odustala od njenog razvijanja.
Osim nacionalnog balansiranja, Briselu je značilo i da vakcine dobije što jefitinije pa je mesece proveo obarajući cenu Pfizer-BioNTechove vakcine sa početnih 54 evra po dozi na 12 evra. To što EU plaća duplo jeftinije dozu od Izraela znači, međutim, i da je ugovor o vakcinama sklopila kasnije pa samim tim su i isporuke kasnije nego što su očekivali.
I čovek ne može, a da se ne zapita da li je desetak evra više bila previsoka cena za spasavanje ljudskih života. I da li je obaranje cene zaista imalo smisla kada svako produžavanje lockdowna košta neuporedivo više?
I laiku je jasan odgovor. Ali, da ne bude dileme, jedan nemački ekonomista se potrudio i izračunao da bi se EU isplatilo čak i da je od šest proizvođača odmah naručila i platila vakcine za celokupno stanovništvo. To bi je koštalo 29 milijardi evra što je svota koju u bruto društvenom proizvodu izgubi za samo 10 dana lockdowna.
Na kraju krajeva, ima se za 750 milijardi evra za finansiranje oporavka privrede EU-a pa tako da sigurno nema potrebe da se na vakcine štedi i daje tek oko od tri milijarde evra.
Dakle, novca ima. Problem je u odlukama kako se on troši. A da su EU i Nemačka u ovom aspektu podbacile, svedoči podatak da su SAD i Velika Britanija na razvoj vakcina dali oko 25 funti po glavi stanovnika, dok je EU dala tek oko četiri funte.
Vjera u ‘nevidljivu ruku’ jača od zdravog razuma
Međutim, Nemačku i EU skupo košta i to što zapravo nisu na pravi način iskoristile ni svoje bogate naučne, tehnološke, proizvodne, ali i organizacione kapacitete.Vera da će “nevidljiva ruka” slobodnog tržišta rešiti sve, te da nije posao države da se uplete u organizaciju proizvodnje maski, testova ili vakcina dovela je do toga da Nemačka za svoje stanovništvo nema medicinske maske sve do jeseni, iako najbolje mašine za pravljenje zaštitnih maski proizvode upravo nemačke firme.
Koliko je u Nemaca vera u moć samoregulišuće prirode tržišta jača i od zdravog razuma pokazuje i to kako su proletos predstavnici nemačke Privredne komora za industriju i trgovinu iskritikovali obećanje nemačke vlade da će kompanijama subvencijama pokriti 30 odsto troškova investicije u proizvodnju maski. Sa gnušanjem je tada predstavnik komore upozoravao da se ne upadne u “protekcionističku zamku” te da bi Nemačka, kada kriza prođe, mogla da ostane “poplavljena maskama”.
Čak i kada je postalo jasno da će maske celom svetu, a ne samo Nemačkoj, biti potrebne godinama, to nije u većoj meri promenilo stav nemačkih privrednika. Pa su tako obični građani u Nemačkoj mogli u apotekama da kupe obične hirurške maske tek u septembru, a FFP2 i FFP3 maske, kao i antigenske testove tek krajem jeseni. Zašto tek tada?
Pa upravo tada više nisu potrebne Kini, jer je suzbila pandemiju na domaćem terenu.
Istovremeno, nemačkim vlastima nije palo na pamet da iskoriste ogromne naučne kapacitete svoje zemlje. Pa tako brojni biološki instituti i laboratorije uopšte nisu kontaktirani, iako su mnogi mogli da rade PCR testiranje. To bi dramatično uvećalo kapacitete za testiranje te se ne bi štedelo tako što se na PCR test šalju samo oni sa simptomima COVID-19 i saznanjem da su bili u kontaktu sa inficiranim.
Koliko se slepo poštovanje ideologije liberalnog kapitalizma pokazala pogrešnom u ovoj zdravstvenoj krizi svedoči to da su se lideri EU-a početkom godine pronašli u čudu kada su shvatili da Pfizer-BioNTech i AstraZenecca vakcine neće stići dogovorenim tempom, jer su proizvođači odlučili da u pojedinim fabrikama smanje obim proizvodnje, kako bi proširili pogone.
I gledano iz perspektive farmaceutskih kompanija, to je bio njihov logičan potez. Oni su time radili na svojoj strategiji razvoja, jer sada kada su prvi put u široku primenu progurali mRNA tehnologiju i tehnologiju zasnovanu na adeno virusima, za njih širenje proizvodnih kapaciteta nije samo pitanje proizvidnje vakcine protiv kovida. Oni se time pripremaju za proizvodnju vakcina za multiple sklerozu, a možda i za određene vrste kancera, što je san osnivača BioNTecha.
Dakle, oni razmišljaju poslovnom logikom, a u ovakvoj krizi posao vladajućih političara je da brane interese građana, to jest da na prvo mesto stave zaštitu zdravlja stanovništva. Zbog toga je nedopustivo da nadležni ministri ni posle godinu dana pandemije ne znaju koji pogoni u Nemačkoj mogu biti transformisati u postrojenja za proizvodnju vakcina.
Za i protiv miješanja države
I tu nije reč o tome da bi trebalo proizvođačima nametnuti neku komandnu ekonomiju. Reč je o tome da u kriznim situacijama država ne može da bude nemi posmatrač, već mora da iskoristi sve svoje kapacitete i pritom spreči da nečiji finansijski ili drugi interes bude važniji od interesa društva.Međutim, protivnici ideje da bi država trebalo da se aktivno umeša u posao oko vakcina će istaći kao argument to da nemačka država nije u stanju ni telefonsku liniju za zakazivanje vakcinacije da organizuje. I zaista, ispostavilo se da samo 6 odsto onih koji u Nemačkoj zovu ovaj broj zaista i dobije operatera.
Međutim, to je samo dokaz koliko su mitovi o superiornosti Nemačke i njene kancelarke Angeli Merkel u krizama neutemeljeni. To, pak, nije dovoljan argument da država ne bi trebalo da se umeša. Jer, šta bi bilo da je neko zatrovao vodu? Da li bi država tada trebalo da strpljivo čeka, primera radi, kompaniju Coca-Cola da pronađe neki novi napitak ili bi trebalo da učini sve da pronađe i ukloni otrov kao i da spreči da se ljudi truju?
Odgovor je očigledan. Uostalom, ako nemačka država može da se upliće u slobodno tržište i brani nemačke “strateški važne kompanije” od toga da ih kupe Kinezi, zašto onda ne može i da se umeša u privredu zarad zdravlja svog stanovništva. Valjda je i ono strateški važno.
