Normalna politika Podgorica ruši snove o Vučićevoj dominaciji u regiji

Prošlo je više od mesec dana kako je premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić pozvao premijerku Srbije Anu Brnabić da poseti Podgoricu. Kao po nepisanom pravilu, ona kojoj je poziv upućen nije se, što bi Crnogorci rekli – glasnula, ali zato jeste neko ko je nenadležan po tom pitanju, barem kada je reč u diplomatskim manirima i ustavnim ovlašćenjima. Pogađate – Aleksandar Vučić.

Bilo je potrebno da novinari u Srbiji, ono malo slobodnih što je preostalo u ovoj našoj branši, glasnije postave pitanje zbog čega premijerka Srbije nije odgovorila na poziv crnogorskog kolege, pa da se oglasi predsednik Srbije. Iako poziv nije upućen njemu, jer premijer poziva premijera, a ne predsednika, Vučić je poručio i srpskoj, ali i crnogorskoj javnosti da je Ani Brnabić nezgodno da ide u Podgoricu jer tamo nema ko da je dočeka…

Predsednik Srbije je tu, pre svega, mislio na situaciju u vezi sa proterivanjem ambasadora Srbije u Podgorici Vladimira Božovića. On je 28. novembra proglašen “personom non grata“ zbog komentara o Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Prema saopštenju crnogorskog Ministarstva vanjskih poslova, ambasador Božović je “nelegalnu i nelegitimnu Podgoričku skupštinu 1918. nazvao ‘oslobođenjem’ i ‘slobodnom voljom’ crnogorskog naroda, čime je još jednom, na najdirektniji način, omalovažio državu koja mu je dala diplomatsko gostoprimstvo“. Bila je to poslednja odluka odlazeće vlade Duška Markovića. Beograd je uzvratio istom merom i “proterao“ crnogorskog ambasadora u Srbiji Tarzana Miloševića, ali je ubrzo povukao tu odluku, što se sada spočitava kolegama u Podgorici kako još nisu učinili.

Razočarenje na licu predsjednika Srbije

Dok se Podgorica poziva na Bečku konvenciju, Beograd odgovara, odnosno Vučić – “kako smo mogli mi?” Ne ulazeći u ozbiljniju analizu činjenice da je Beograd doneo odluku, pa je povukao, možda je Crna Gora za nijansu ozbiljnija država od Srbije kada su neke stvari u pitanju i njene odluke ne zavise od volje jednog čoveka i toga da li je tog jutra ustao na levu ili desnu nogu.

Kompletna priča o odnosu Srbije prema Crnoj Gori je mnogo komplikovana i nedefinisana. Nesumnjivo je da su se u Vučićevom okruženju, možda čak i više, radovali pobedi opozicije nad Milom Đukanovićem nego sami građani Crne Gore koji su glasali za takav ishod. Ako su tabloidi i nacionalne televizije ogledalo duše predsednika Vučića, onda je ta radost bila očigledna i gotovo neprijatna. Taj korpus ljudi sa kojima je Vučić okružen veruju da je politika delovanje na osnovu postulata “što je babi milo, to joj se i snilo”. Možda je ovo trenutak da se još jednom naglasi da je Crna Gora za nijansu, ipak, ozbiljnija država od Srbije i da se drži međunarodnih sporazuma i ugovora. Ko god očekivao da će Crna Gora da “otprizna“ Kosovo, svoju zastavu zameni srpskom i prisjedini se Srbiji, toliko je nerealan taman koliko je i Vučić umislio da je veliki državnik.

Jedna od prvih odluka nove Vlade bila je upravo velika želja građana Crne Gore koja je iskazana litijama, koje su bile protest protiv usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti, a to je usvajanje izmena tog zakonskog rešenja. Ko god, šta god mislio o tim litijama, one su uspele da nezadovoljstvo jednog dela građana Crne Gore bude rešeno u miru i duhu pravnog sistema Crne Gore. Ali, na žalost Beograda, tu je bio kraj očekivanjima iz Beograda. Najveći udarac koji je Beograd pretrpeo jeste taj što u Krivokapićevoj Vladi nema, kako to Vučić voli da kaže, političkih predstavnika srpskog naroda. I upravo u toj činjenici se vidi najveće razočarenje na Vučićevom licu.

A, Vučić je, verovatno, najveći gubitnik promena koje su se desile u Crnog Gori. Svaki problem koji je ranije imao na relaciji Beograd – Podgorica znao je sa kime može da reši. Taj sa kime je rešavao problema, a možda u nekim poslovima i učestvovao zajedno sa njim, više nije “glavni baja” u Podgorici. Uticaj na novu Vladu, iako su svi očekivali, definitivno nema, a utisak je, barem nama u Beogradu, da mu je to jasno i stavljeno do znanja.

Normalnom politikom ruše Vučićeve snove

Vučić je gubitnik i zbog toga što, iako može sa svojim uticajem da sruši Krivokapićev kabinet, zna da tek to ne bi bilo u njegovom interesu. Sigurno je da bi on, uz pomoć pomenutih političkih predstavnika srpskog naroda, u situaciji kada je odnos u crnogorskom parlamentu 41:40, to mogao da uradi, ali samo u situaciji kada bi to značilo formiranje nove vlade, u kojoj bi se našlo mesta za Andriju Mandića i ostatak njegove ekipe. To će se teško desiti, jer političkim strukturama i građanima Crne Gore nikako ne treba, niti žele, nekoga poput Milorada Dodika na njihovom tronu. Kada bi pad vlade Crne Gore doveo do novih izbora, za mnoge političare, pa i one iz korpusa političkih predstavnika srpskog naroda, teško da bi bilo mesta na političkoj sceni. Proces koji je zahvatio Crnu Goru je poput tajfuna i tek će da ruši sve pred sobom.

Vučić ne želi da pokaže slabost, jer su veštački naduveni mišići sve ono čime on raspolaže i uz čiju pomoć vlada već devet godina. Kada bi premijerka Srbije otišla u zvaničnu posetu Crnog Gori, to bi Vučić možda shvatio i kao njegov izraz slabosti. On bi najviše voleo da Krivokapić poseti Beograd i da mu se izvini za ono što je rekao o poslovnim vezama predsednika Srbije i Crne Gore. Pošto Krivokapiću, s pravom, ne pada na pamet da se izvinjava za nešto što je očigledno, Brnabić u dogledno vreme sigurno neće da pozove crnogoskog kolegu da poseti Beograd.

Predsednik Srbije je ubeđen u svoju dominaciju u regionu. On duboko veruje da je u regionu ono u šta je ubedio svoje podanike u Srbiji da jeste u svojoj državi. Nezgodno je kada mu, normalnim ponašanjem i normalnom politikom, na način na koji to rade nove vlasti u Crnoj Gori, neko ruši san. Nove vlasti u Podgorici, a da možda i nisu svesne, upravo čine to.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.