Da li Srbija može da igra ulogu lidera u regionu, da li je takvu vide na važnim adresama u Briselu, Vašingtonu i Moskvi? Šta kažu njeni susedi? Da li akteri svetske politike hrabre beogradske liderske ambicije, kako bi mogli da računaju na njenu kooperativnost?
Da li na to ukazuju nedavne reči robusnog šefa diplomatije Vuka Jeremića:
„Mnogi su mislili da je moguće zaobići Srbiju, ali razvoj dogadjaja je pokazao da to nije slučaj.“
U nedelju uveče, na proslavi Dana državnosti, premijer Vlade Srbije Mirko Cvetković otišao je i korak dalje rekavši da Srbija već sada postaje lider.
„Ambicija ove Vlade je da Srbija postane stub stabilnosti regiona. Imamo šansu i na nama je da je iskoristimo. Postajemo lider regiona ne ugrožavajući nikoga.“
Očekivanja Brisela
Da li Srbija, koja je trenutno zavađena sa gotovo svim susedima, sa Crnom Gorom, sa Hrvatskom, koja se klacka nekad manje nekad više uspešno između Banja Luke i Sarajeva, koja nosi u torbi, kako neko reče, težak prtljag srebreničkog genocida, može da bude predvodnik regiona koji je balast u ujedinjenoj Evropi? Srbija koja je ekonomski slaba, koja na evropskom putu kaska za nekim od suseda?
Ista ta Srbija, međutim, prošle je godine bila domaćin i ruskom predsedniku Medvedevu i uticajnom američkom potpredsedniku Bajdenu. Istu tu Srbiju umeju strani zvaničnici da nazovu liderom. Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za uporedne studije to objašnjava:
„Oni su spremni da Srbiju zovu liderom, s obzirom da vide da to godi i da je od koristi srpskoj vlasti u smislu podrške javnosti. Ali, u načelu, EU očekuje od Srbije pozitivnu ulogu u Bosni i na Kosovu. To je, otprilike, sve na šta se svodi očekivanje EU, kada je reč o regionalnoj politici Srbije.„
Profesor sarajevskog Fakulteta političkih nauka Šaćir Filandra, svestan koliko uticaja Beograd ima i na dešavanja u današnjoj BiH, prepoznaje da se uticajni Zapad okreće Beogradu, očekujući od njega presudne korake ka stabilzaciji tog dela Evrope:
„Sasvim je evidentno da Srbija postaje predmet pažnje međunarodnih institucija, kako zapadnih tako i istočnih nacionalnih sila. Da se njena geopolitička vrednost znatno povećava, na uštrb Hrvatske gde smo mi imali, govorim sa aspekta BiH, određena očekivanja, da će Hrvatska postati lider u demorkatizaciji regiona, što se nije objektivno desilo. Sada se akcenat u izvesnom smislu prebacuje na Beograd i na Srbiju i tu su određeni pomaci u pozitivnom smislu prisutni.“
To je uloga, smatra sarajevski profesor, koju Beograd može da odigra ali uslov za to je drugačija, demokratska Srbija. E, tu on vidi problem:
„Još je upitan demokratski kapacitet toga društva i te države da zauzme poziciju koju je kroz povijest često imala.„
Ambicije Hrvatske
Damir Grubiša, profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu, kaže:
„Sve koncepcije o lideru u regiji su deplasirane i one su staromodne. Tako da ni Hrvatska, ni Srbija, ni bilo koja druga zemlja ne može se kititi tim ocjenama lidera u regiji jer lidera više, u tom smislu, i nema.„
A da li Hrvatska ima ambicije da bude lider u regionu ?
„Te ambicije uvijek postoje kod nekih ljudi. Ja mislim da službeno postoji samo trenutačno želja da Hrvatska bude prva na putu ka EU, što je ona i ostvarila sa stanjem svojih pregovora.„
Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za uporedne studije kaže da, objektivno, o liderstvu na Balkanu ne može biti reči. Ne kad je u pitanju Albanija, Makedonija, Kosovo, Hrvatska.
„Realno je Hrvatska zemlja koja će postati članica EU za godinu, najviše dve, dok će Srbija to postati za sedam, osam... deset godina. Tako da ostaju Crna Gora i BiH. Kad je reč o Crnoj Gori, vrlo je verovatno da će ona pre Srbije početi pregovore sa EU. Činjenica da je Crna Gora požurila u EU i da je to prošle godine povuklo i Srbiju da ubrza taj proces. Ostaje, dakle, taj odnos sa BiH i tu potencijalno postoji mogućnost odnosa liderstva. Srbija zaista može da pomogne BiH, kao što može i da joj odmogne. Do sada, uglavnom, odmaž , tako da je lider u negativnom smislu. Ali bi mogla da bude i u pozitivnom smislu.„
Na pitanje kako razume tu ambicuju srpskog rukovodstva, naš bečki sagovornik kaže:
"Nije to ambicija, to je vid kolektivne terapije za izgubljeni osećaj veličine", kaže Gligorov.
A na početku ove godine jedan ovdašnji nedeljnik ovako skicira sliku odnosa Srbije sa susedima:
"Posle Nove godine imali smo: jednu kontratužbu, jednu 'kondicionalnu' ratnu pretnju, jednu najavu referenduma, jednu ponovljenu demarkaciju granica, jedan bojkot inauguracije, dva uspostavljanja diplomatskih odnosa, jedno povlačenje ambasadora na konsultacije, jednu neuspešnu naplatu kirije, jedan tajni plan u radnoj verziji."
Liči li vam to na sliku zemlje-lidera?
Izvor: RSE
