Elektronska verifikacija je iz vojske i obaveštajnih službi stigla do milijardu korisnika, a danas gotovo svaki pametni telefon ima čitač otiska prstiju ili sistem za prepoznavanje lica.
Tehnologija digitalne identifikacije ljudi je tek pre nekoliko decenija doživela masovnu upotrebu, a pre toga je bila rezervisana za državne i vojne projekte.
Širom sveta trenutno ima više od 20 miliona aktivnih kamera, senzora i sistema sa automatskim prepoznavanjem osoba (HID).
Iako borci za ljudska prava i privatnost konstantno upozoravaju na moguće zloupotrebe ove tehnologije, veliki broj vlada i državnih agencija radi na njihovom unapređenju, pa se očekuje da njihov broj do kraja decenije pređe i čitavih 50 miliona.
Krajem 1962. godine, američka vojska je otkrila “krticu” unutar Pentagona, koji je dve godine ranije obavestio Sovjete o putanji leta aviona U2. Ovo otkriće je dovelo do brzog razvoja sistema za elektronsku identifikaciju, pre svega kako bi se zaštitili američki tajni vojni projekti. Prva generacija ovih uređaja je korišćena za identifikaciju osoblja i pilota u vojnoj bazi Tonopah, u američkoj saveznoj državi Utah. Uređaj se zvao “Identimat” i skenirao je dužinu i zaobljenje prstiju ruke, koje je baš kao i otisak, jedinstveno kod svake osobe. Infracrvena lampa bi osvetlila ruku, a sistem foto-senzora bi “očitao” ruku korisnika. Kasnije generacije “Identimat” uređaja su bile sigurnije, jer su zahtevale i unošenje šifre, uz umetanje magnetne kartice. Ova unapređena verzija je korišćenja i u nuklearnim elektranama u SAD-u do početka ‘80-ih godina.
Sredinom devedesetih, Američka uprava za saobraćaj je uvela prvi javni sistem za identifikaciju zasnovan na računarskom učenju i digitalnoj obradi slika. Ovi računari su sadržali posebnu vrstu čipova (DSP, digital signal processor) koji su mogli da prepoznaju do 12 posebnih tačaka na fotografiji i tako samostalno utvrde identitet vozača i validnost njihovih isprava. Kasnije verzije ovog sistema su prepoznavale i do 20 tačaka na ljudskom licu, kao i rastojanje između njih. Kombinujući ove karakteristike sa bojom očiju, kose i starošću, softver je imao kombinaciju od više od hiljadu jedinstvenih parametara za pouzdano identifikovanje. Godine 1998, istraživači su predstavili i unapređenje ovog sistema, pod imenom “Eigenface”, koji je u jednačinu dodao i izraze lica i emocije, budući da se već znalo da nijedna osoba ne izražava emocije na potpuno isti način.
HID sistemi (Human IDentification) ubrzo postaju svakodnevnica unutar kompanija, državnih službi, pa čak i u školama. Pojedini američki okruzi imaju sisteme identifikacije učenika unutar škola još od 2004. godine, što se pravda sprečavanjem “školskih pucnjava”, koje su veoma česte u SAD-u. Današnji komercijalni HID sistemi koriste i kombinaciju otiska prsta, računarskog učenja, te FLiR toplotnih senzora kako bi pouzdano identifikovali nekog pojedinca. Napredni FLiR senzori mogu čak i da izmere dužinu krvnih sudova u šakama, što je, baš kao i dužina kostiju na prvim uređajima, jedinstvena osobina kod svake individue.
IT stručnjak Dejan Tomić kaže da je tehnologija digitalnog praćenja i nadgledanja otišla veoma daleko.
“Na internetu postoji nekoliko web sajtova koji prikazuju nasumične fotografije muškaraca, žena i dece. Na prvi pogled ništa neobično, dok ne pročitate objašnjenje ispod ovih slika – svi ti ljudi ne postoje u stvarnom svetu, već su generisani putem veštačke inteligencije i softvera koji se zove GAN. Ovaj softver koristi bazu od nekoliko stotina hiljada fotografija, nastalih na javnim mestima, korišćenjem kamera za nadzor”, ukazuje Tomić.
Prema njegovim rečima, “danas jednostavno ne možete otići u supermarket, butik, pa čak ni u kafić, a da vas ne snimi barem par kamera – o javnim službama, bankama, naplatnim rampama i graničnim prelazima da se i ne govori”.
“Kamere, snimanje i arhiviranje naših fotografija su sa nama već veoma dugo vremena. Iako postoje zakoni o čuvanju privatnosti, niko sa apsolutnom sigurnošću ne zna na koji način se ovi video zapisi i fotografije koriste. Takođe, ne treba zaboraviti i da više od dve trećine ljudi danas poseduje neku vrstu smartfona sa kamerom – ljudima se često događa da budu uslikani na javnom mestu, a da toga nisu ni svesni. U svakom slučaju, može se reći da je oko nas na desetine hiljada kamera svakog dana, što predstavlja ogroman problem za privatnost”, objašnjava Tomić.
Skeniranje lica ili ‘Face ID’ prvobitno je uvela kompanija Apple na svojim iPhone smartfonima. Danas velika većina novih smartfona ima opciju prepoznavanja lica, uz paralelno korišćenje skenera otiska prsta (fingerprint scanner). Ovi skeneri otiska mogu biti na kućištu smartfona kod jeftinijih uređaja, ili ispod displeja (in-display scanner) kod uređaja visoke klase. Ovakvo utvrđivanje identiteta se naziva ‘two factor ID’ tj. identifikacija uz pomoć dva nezavisna faktora. Bezbednost ovakvog pristupa je veća od 97 odsto, čak iako izgubite vaš uređaj, te maliciozne osobe pokušaju da pristupe vašim privatnim podacima.
Smatra se da je malo verovatno da neko može da istovremeno zaobiđe i zaštitu skeniranjem lica, i istovremeno falsifikovati vaš otisak prsta. Malo verovatno – ali ne i nemoguće. Istraživači sa više univerziteta u svetu su već nekoliko puta demonstrirali tehnike kojima je moguće “zavarati” prepoznavanje lica, obično uz korišćenje posebno odštampane fotografije korisnika, sa određenom kombinacijom boja.
Takođe, ni sam otisak prsta nije “svemoguć”: korišćenjem posebnog plastičnog polimera i 3D štampača, stručnjaci su bili u stanju da stvore “kopiju otiska prsta”, koji bi bez problema bio prepoznat od strane skenera na telefonu, kao i na nekim modelima laptop računara.
Iako je u stvarnom svetu veoma malo verovatno da će neko imati pristup ovakvim materijalima i specifičnom softveru, proizvođači smartfona ništa ne prepuštaju slučaju – gotovo svi novi smartfoni imaju neku od opcija (u podešavanjima uređaja) koja omogućava da se podaci obrišu na daljinu. Ovakve opcije se uglavnom zovu “track phone” (pronađi moj uređaj) ili “remote wipe” (daljinsko brisanje), što zavisi od marke i modela uređaja.
Bezbednosni stručnjaci takođe preporučuju i korišćenje zdravog razuma kada biramo šifre i lozinke: nikada ne koristite datume rođenja, broj registarskih tablica ili ime kao deo šifre, bilo na računaru ili na smartfonu. Dobra i sigurna šifra treba da ima najmanje deset karaktera, mala i velika slova, te barem dva broja.
Širom sveta trenutno ima više od 20 miliona aktivnih kamera, senzora i sistema sa automatskim prepoznavanjem osoba (HID).
Iako borci za ljudska prava i privatnost konstantno upozoravaju na moguće zloupotrebe ove tehnologije, veliki broj vlada i državnih agencija radi na njihovom unapređenju, pa se očekuje da njihov broj do kraja decenije pređe i čitavih 50 miliona.
Sovjetska ‘krtica’ u američkim redovima
SAD i njeni saveznici su sredinom pedesetih postali zabrinuti da SSSR i zemlje članice Varšavskog pakta planiraju razvoj širokog spektra nuklearnog oružja. Kako bi uspeli da dođu do podataka o udaljenim sovjetskim bazama i poligonima za testiranje, američka kompanija Lockheed je razvila špijunski avion pod imenom U2. Projekat razvoja i korišćenja ovog aviona je bio tolika tajna, da ni mnogi članovi administracije unutar Bele kuće, kao i većina visoko pozicioniranih generala nisu znali za njega. Ipak, 1. maja 1960. godine, dok je pilot Gary Powers nadletao grad Sverdlovsk blizu planine Ural, protivavionska raketa je pogodila njegov U2 avion. Powersa su zarobili agenti KGB-a, a deo sušenog aviona je bio javno pokazan u Moskvi. Šest meseci kasnije, Powers je bio razmenjen za troje ruskih agenata uhapšenih na Floridi, kao deo dogovora između američkog predsednika Eisenhowera i ruskog lidera Nikite Hruščova.Krajem 1962. godine, američka vojska je otkrila “krticu” unutar Pentagona, koji je dve godine ranije obavestio Sovjete o putanji leta aviona U2. Ovo otkriće je dovelo do brzog razvoja sistema za elektronsku identifikaciju, pre svega kako bi se zaštitili američki tajni vojni projekti. Prva generacija ovih uređaja je korišćena za identifikaciju osoblja i pilota u vojnoj bazi Tonopah, u američkoj saveznoj državi Utah. Uređaj se zvao “Identimat” i skenirao je dužinu i zaobljenje prstiju ruke, koje je baš kao i otisak, jedinstveno kod svake osobe. Infracrvena lampa bi osvetlila ruku, a sistem foto-senzora bi “očitao” ruku korisnika. Kasnije generacije “Identimat” uređaja su bile sigurnije, jer su zahtevale i unošenje šifre, uz umetanje magnetne kartice. Ova unapređena verzija je korišćenja i u nuklearnim elektranama u SAD-u do početka ‘80-ih godina.
Baza podataka svih građana
Upravo u to vreme na bankarskom tržištu, prvo u SAD-u, a kasnije i u Hong Kongu, Velikoj Britaniji i Nemačkoj, pojavili su se novi uređaji, nazvani “bankomati”. Bankomat ili ATM je u suštini sef sa novcem, koji ima neku vrstu elektronskog uređaja za kontrolu isplate, kao i identifikaciju korisnika. I upravo je pouzdana identifikacija bila veliki problem za bankarske korporacije. Magnetne kartice su se lako lomile, bile su nepouzdane, a često bi se nepovratno oštetile ako su bile blizu električnih uređaja, poput TV-a ili zvučnika. Takođe, budući da je traka bila običan plastični supstrat sa slojem magnetnih čestica, bankomate je bilo veoma lako zavarati, čak i koristeći traku iz video-kaseta. Zbog ovoga su bankomati dugo vremena, čak i unutar same industrije, smatrani nepouzdanim i rizičnim za korišćenje ili podizanje većih suma novca. Krajem osamdesetih, ove kartice su dobile i dodatni nivo sigurnosti, sa bar kodovima koje je bilo teško duplicirati. Ovakve kartice su nazivane swipe cards i korišćene su do početka 2000-ih.Sredinom devedesetih, Američka uprava za saobraćaj je uvela prvi javni sistem za identifikaciju zasnovan na računarskom učenju i digitalnoj obradi slika. Ovi računari su sadržali posebnu vrstu čipova (DSP, digital signal processor) koji su mogli da prepoznaju do 12 posebnih tačaka na fotografiji i tako samostalno utvrde identitet vozača i validnost njihovih isprava. Kasnije verzije ovog sistema su prepoznavale i do 20 tačaka na ljudskom licu, kao i rastojanje između njih. Kombinujući ove karakteristike sa bojom očiju, kose i starošću, softver je imao kombinaciju od više od hiljadu jedinstvenih parametara za pouzdano identifikovanje. Godine 1998, istraživači su predstavili i unapređenje ovog sistema, pod imenom “Eigenface”, koji je u jednačinu dodao i izraze lica i emocije, budući da se već znalo da nijedna osoba ne izražava emocije na potpuno isti način.
Likovi unutar kompjutera
Prelaskom u 21. vek, te pojavom elektronske trgovine i digitalnog slanja novca sa jednog na drugi kraj sveta, potreba za pouzdanom identifikacijom ljudi je “eksplodirala”. Sistem nazvan HAR, predstavljen 2002, mogao je da dvodimenzionalnu fotografiju prenese na objekte u 3D svetu, unutar računara, te tako stvori “foto robot” bilo koje osobe samo na osnovu jedne njene fotografije.HID sistemi (Human IDentification) ubrzo postaju svakodnevnica unutar kompanija, državnih službi, pa čak i u školama. Pojedini američki okruzi imaju sisteme identifikacije učenika unutar škola još od 2004. godine, što se pravda sprečavanjem “školskih pucnjava”, koje su veoma česte u SAD-u. Današnji komercijalni HID sistemi koriste i kombinaciju otiska prsta, računarskog učenja, te FLiR toplotnih senzora kako bi pouzdano identifikovali nekog pojedinca. Napredni FLiR senzori mogu čak i da izmere dužinu krvnih sudova u šakama, što je, baš kao i dužina kostiju na prvim uređajima, jedinstvena osobina kod svake individue.
IT stručnjak Dejan Tomić kaže da je tehnologija digitalnog praćenja i nadgledanja otišla veoma daleko.
“Na internetu postoji nekoliko web sajtova koji prikazuju nasumične fotografije muškaraca, žena i dece. Na prvi pogled ništa neobično, dok ne pročitate objašnjenje ispod ovih slika – svi ti ljudi ne postoje u stvarnom svetu, već su generisani putem veštačke inteligencije i softvera koji se zove GAN. Ovaj softver koristi bazu od nekoliko stotina hiljada fotografija, nastalih na javnim mestima, korišćenjem kamera za nadzor”, ukazuje Tomić.
Prema njegovim rečima, “danas jednostavno ne možete otići u supermarket, butik, pa čak ni u kafić, a da vas ne snimi barem par kamera – o javnim službama, bankama, naplatnim rampama i graničnim prelazima da se i ne govori”.
“Kamere, snimanje i arhiviranje naših fotografija su sa nama već veoma dugo vremena. Iako postoje zakoni o čuvanju privatnosti, niko sa apsolutnom sigurnošću ne zna na koji način se ovi video zapisi i fotografije koriste. Takođe, ne treba zaboraviti i da više od dve trećine ljudi danas poseduje neku vrstu smartfona sa kamerom – ljudima se često događa da budu uslikani na javnom mestu, a da toga nisu ni svesni. U svakom slučaju, može se reći da je oko nas na desetine hiljada kamera svakog dana, što predstavlja ogroman problem za privatnost”, objašnjava Tomić.
Vaš telefon vas poznaje
Svakako jedan od najčešćih sistema prepoznavanja lica sa kojim se susrećemo je onaj u našim smartfonima.Skeniranje lica ili ‘Face ID’ prvobitno je uvela kompanija Apple na svojim iPhone smartfonima. Danas velika većina novih smartfona ima opciju prepoznavanja lica, uz paralelno korišćenje skenera otiska prsta (fingerprint scanner). Ovi skeneri otiska mogu biti na kućištu smartfona kod jeftinijih uređaja, ili ispod displeja (in-display scanner) kod uređaja visoke klase. Ovakvo utvrđivanje identiteta se naziva ‘two factor ID’ tj. identifikacija uz pomoć dva nezavisna faktora. Bezbednost ovakvog pristupa je veća od 97 odsto, čak iako izgubite vaš uređaj, te maliciozne osobe pokušaju da pristupe vašim privatnim podacima.
Smatra se da je malo verovatno da neko može da istovremeno zaobiđe i zaštitu skeniranjem lica, i istovremeno falsifikovati vaš otisak prsta. Malo verovatno – ali ne i nemoguće. Istraživači sa više univerziteta u svetu su već nekoliko puta demonstrirali tehnike kojima je moguće “zavarati” prepoznavanje lica, obično uz korišćenje posebno odštampane fotografije korisnika, sa određenom kombinacijom boja.
Takođe, ni sam otisak prsta nije “svemoguć”: korišćenjem posebnog plastičnog polimera i 3D štampača, stručnjaci su bili u stanju da stvore “kopiju otiska prsta”, koji bi bez problema bio prepoznat od strane skenera na telefonu, kao i na nekim modelima laptop računara.
Iako je u stvarnom svetu veoma malo verovatno da će neko imati pristup ovakvim materijalima i specifičnom softveru, proizvođači smartfona ništa ne prepuštaju slučaju – gotovo svi novi smartfoni imaju neku od opcija (u podešavanjima uređaja) koja omogućava da se podaci obrišu na daljinu. Ovakve opcije se uglavnom zovu “track phone” (pronađi moj uređaj) ili “remote wipe” (daljinsko brisanje), što zavisi od marke i modela uređaja.
Bezbednosni stručnjaci takođe preporučuju i korišćenje zdravog razuma kada biramo šifre i lozinke: nikada ne koristite datume rođenja, broj registarskih tablica ili ime kao deo šifre, bilo na računaru ili na smartfonu. Dobra i sigurna šifra treba da ima najmanje deset karaktera, mala i velika slova, te barem dva broja.
