.jpg)
Trebinjac je u januaru 1993. uspeo da odbrani Bošnjaka Alena Glavovića koga su četvorica naoružanih uniformisanih pripadnika Vojske Republike Srpske na silu izveli iz kafića i počeli da tuku kundacima. Srđan je imao samo 26 godina kada je nastradao...
Moj sin Srđo je bio dobrodušno čeljade koje je svako na prvi pogled prihvatao. Voleo je muziku i prijatelje i u svakoj situaciji je bio zaštitnik slabijih. Kao i u ovome ratu. Živeo je malo boemski, studirao je pravo, ali nije žurio, kao da je znao da mu neće trebati u životu, polako govori Trebinjac, zamišljen, kao da gleda u prošlost, dostojanstveno i otvorenog srca izvlačeći uspomenu na svog sina.
Rade Aleksić, otac Srđana Aleksića, čiji je život prekinut 27. januara 1993. u 26. godini, jer je hrabro stao između čizama i kundaka vojnika i svog sugrađanina Bošnjaka, spasivši ga od premlaćivanja, i danas, nakon 22 godine, ponavlja da je njegov sin umro vršeći ljudsku dužnost.
Srđo, kako ga otac uvek zove, bio je prvak u plivanju i sa samo osam godina ušao je u izbor za najboljeg sportistu grada Trebinja, glumio je u amaterskom pozorištu i “imao urođeni smisao za humor i za smiren život, bez žurbe“.
– Međutim, Srđe više nema. Postojimo mi, kao ljudi, i postoji mogućnost da pokažemo svoju čovečnost. Potrebno je i hrabrosti za to, jer se treba suprotstaviti tradiciji koja nas je gurala jedne protiv drugih. Svi živimo na ovom prostoru i ima dovoljno mesta za sve nas – mirno i s blagim osmehom kaže Rade Aleksić.
Razgovor, učtivo se izvinjavajući, stalno prekida, zbog mnogobrojnih poziva novinara i prijatelja koji žele da obeleže godišnjicu Srđanove smrti, te strpljivo svima objašnjava kako će otići na groblje da položi cveće svom sinu i da su svi koji to isto žele da učine dobrodošli.
– Nije bitno koja mu je funkcija, samo neka je dobar čovek i neka dođe – poručuje sagovorniku u telefonskom razgovoru.
Njegov Srđan je sahranjen pored majke i mlađeg brata koji je poginuo u nesreći pre rata, s nepunih 17 godina.
– Supruga je mlada umrla. Nije dočekala da vidi da nema sinova. Tu muku delim sam – kaže Rade Aleksić tiho i pokazuje fotografije svojih sinova i supruge.
– Ovo je Srđo sa majkom, ima osam godina, tada je dobio medalju. Ovo je Vujo, drugi sin, on liči na majku – gleda u fotografije i dodaje ostale: kada je Srđan nosio olimpijsku baklju kroz Trebinje, na motoru, sa društvom na ekskurziji na Bledu, sa prijateljima u gradu…
– Interesantno je kada me pitaju kako sve to podnosim, kažu – izgubili ste dva sina, mlada. Onda se ja često pitam kako se osećaju ljudi koji nikada nisu imali decu, koji tu radost nisu osetili. Pa onda kažem – ja sam sretan čovek.
Na pitanje kako bi on želio da se obeleži 22. godišnjica Srđanove smrti, bez razmišljanja odgovara: “Apelom mladom čoveku da shvati šta to znači dobrota, prijateljstvo i ljubav i da ga ubedimo da se time može mnogo više postići nego agresivnošću.”
Upravo je to nasleđe njegovog sina, koji je spasio život Alenu Glavoviću, koji sada živi u Švedskoj sa suprugom i dvoje dece. On svake godine dolazi u Trebinje da obiđe Srđanovog oca i ode na groblje.
– Često zovne Alen. Dobar je Alen, dobro je čeljade i drago mi je što se fino oženio i ima dvoje fine dece – kaže s osmehom Rade Aleksić.
Jedan od vojnika koji je prekinuo Srđanov život poginuo je na ratištu, dok su ostala trojica osuđena na po 28 meseci zatvora.
– Sretnem jednog od njih, pre bi prelazio na drugu stranu ulice, mada ne tražim da se on sklanja. Dobro bi bilo kada bi imao decu, pa se pokajao, da njima učini uslugu da budu dobri ljudi – navodi te dodaje da je “drugu dvojicu izgubio iz vida”.
– Možda ih sretnem, ali drago mi je da ne znam ko su. Jedan je poginuo. Kada sam radio fontanu u manastiru Tvrdoš, njegov sin je dolazio i pitao treba li mi pomoći. Nije znao ni ko sam ja, ni da je njegov otac učinio šta je učinio – kaže otac.
Ovo je prikazano i u filmu “Krugovi” Srdana Golubovića, na čijoj je premijeri u Sarajevu i Beogradu bio i Rade Aleksić. Publici se na kraju i obratio, a reakcije su bile neverovatne.
– U Sarajevu su ljudi plakali. Kažu da Sava centar u Beogradu nije doživio takve ovacije. A ko je Rade da se njemu aplaudira kada se pojavi? Znači, oni su aplaudirali nekoj dobroti.
Srđan Aleksić je posthumno odlikovan i brojnim priznanjima, a jedno od njih je medalja “Miloš Obilić” za hrabrost, koja je njegovom ocu uručena u Beogradu.
– Meni mnogo znači što je tada Novak Đoković hteo da me upozna, neko koga cenim, ne po tome što zarađuje mnogo, nego što je kao mlad koristan na planu čovečnosti – prepričava Rade Aleksić, ipak dodajući da mu je najdraže kada mu neko kaže da će odgajati dete onako kako je on odgajao svoje sinove.
Srđanovo ime nose i ulice u Sarajevu, Beogradu, Pančevu, Podgorici te prolaz u Novom Sadu. Ipak, ulicu i spomenik još nema u rodnom gradu. Međutim, njegovom ocu spomenik ništa ne znači, niti je ikada pokrenuo inicijativu za to.
– Spomenik kao spomenik nema nikavu vrednost ako Srđo nije usvojen kao pojam u duši čovekovoj – kaže odmahujući rukom.
O tome smo razgovarali i sa gradonačelnikom Trebinja Slavkom Vučurevićem koji ističe da poštuje ovakve želje Srđanovog oca.
– Srđan Aleksić je jedna zrak dobrog čoveka, koja obasjava Trebinje i dan-danas. Žalim što nije bilo više Srđana, i u Trebinju, i Mostaru, i Sarajevu, i svuda gde su bila ratna dešavanja. Da je, možda, bilo više takvih ljudi i da smo izbili iz glava nacionalizam i rat, živeli bismo mnogo bolje – kaže Vučurević.
Ipak, navodi da postoji inicijativa da se glavna nagrada na trebinjskom Festivalu festivala dramskih amatera zove po Srđanu Aleksiću. Već sada postoji turnir u plivanju “Srđan i Maksim” koji, osim Aleksićevog, nosi i ime njegovog rođaka, takođe plivača, koji je poginuo u ratu.
U Trebinju postoji i sportska dvorana “Srđan Aleksić”, u kojoj su smešteni teretana i sportski tereni. U dvorani nas je dočekao mladić, prekinuvši vežbanje. Na pitanjet o Srđanu Aleksiću odmahnuo je glavom i brzo odgovorio: “Ovo samo nosi njegovo ime, mi nemamo ništa s tim. Imam svoj stav i ne želim to da komentarišem.”
Šetnjom kroz Trebinje susreli smo mnogo mladih, a većina njih je, takođe, izbegavala da govori o Srđanu. Biljana, 30-godišnja Trebinjka, objašnjava da su mišljenja kod mladih podeljena kada se govori o Srđanovom delu.
– Gledala sam film “Krugovi”, ali nisam baš razmišljala o svemu tome – kaže 26-godišnja Marija.
Ipak, 15-godišnji Miljan, šetajući gradom, rado je stao i skinuo slušalice svog MP3 uređaja da razgovara o Srđanu.
– On je defintivno moj heroj, nije uradio dobro delo samo za jednog čoveka, nego za celo Trebinje. Svi mladi trebaju da se ugledaju na njega. Za mene je on uzor i primer – govori ponosan na svog sugrađanina.
Rade Aleksić objašnjava da se mladima u Trebinju, nažalost, malo o priča o delu njegovog sina.
– Imam osećaj da više deca Sarajeva to gaje nego Trebinja. Ako 20 mladića iz Mostara dođe na Srđanov grob, to znači da neko to tamo gaji, da radi na uzdizanju čoveka, jer ako posadite ružu a ne gajite je – onda više nema te ruže.
Dodaje da bi mu najdraže bilo da se “pod pojmom Srđan vode razgovori o čoveku.
– To je moja želja, ne da žale Srđa što je mlad poginio. Neka ga ne žale, neka cene to što je u njima probuđeno, neka cene sebe.
Ističe da je to tradicija njegove porodice, ali i ovog kraja: !Mi smo na Balkanu ipak plemenit narod, samo smo na vetrometini, pa su nam često nametane mnoge stvari, tako da smo malo pogubljeni i moramo se vratiti toj dobroti.”
A priča o dobroti onoga što je Srđan Aleksić učinio oprala je duše mnogih ljudi i zalila plemenitost u njima, kako najbolje opisuje njegov otac, što je veća poruka nego ijedan spomenik.
Rade Aleksić, otac Srđana Aleksića, čiji je život prekinut 27. januara 1993. u 26. godini, jer je hrabro stao između čizama i kundaka vojnika i svog sugrađanina Bošnjaka, spasivši ga od premlaćivanja, i danas, nakon 22 godine, ponavlja da je njegov sin umro vršeći ljudsku dužnost.
Srđo, kako ga otac uvek zove, bio je prvak u plivanju i sa samo osam godina ušao je u izbor za najboljeg sportistu grada Trebinja, glumio je u amaterskom pozorištu i “imao urođeni smisao za humor i za smiren život, bez žurbe“.
– Međutim, Srđe više nema. Postojimo mi, kao ljudi, i postoji mogućnost da pokažemo svoju čovečnost. Potrebno je i hrabrosti za to, jer se treba suprotstaviti tradiciji koja nas je gurala jedne protiv drugih. Svi živimo na ovom prostoru i ima dovoljno mesta za sve nas – mirno i s blagim osmehom kaže Rade Aleksić.
Razgovor, učtivo se izvinjavajući, stalno prekida, zbog mnogobrojnih poziva novinara i prijatelja koji žele da obeleže godišnjicu Srđanove smrti, te strpljivo svima objašnjava kako će otići na groblje da položi cveće svom sinu i da su svi koji to isto žele da učine dobrodošli.
– Nije bitno koja mu je funkcija, samo neka je dobar čovek i neka dođe – poručuje sagovorniku u telefonskom razgovoru.
Njegov Srđan je sahranjen pored majke i mlađeg brata koji je poginuo u nesreći pre rata, s nepunih 17 godina.
– Supruga je mlada umrla. Nije dočekala da vidi da nema sinova. Tu muku delim sam – kaže Rade Aleksić tiho i pokazuje fotografije svojih sinova i supruge.
– Ovo je Srđo sa majkom, ima osam godina, tada je dobio medalju. Ovo je Vujo, drugi sin, on liči na majku – gleda u fotografije i dodaje ostale: kada je Srđan nosio olimpijsku baklju kroz Trebinje, na motoru, sa društvom na ekskurziji na Bledu, sa prijateljima u gradu…
– Interesantno je kada me pitaju kako sve to podnosim, kažu – izgubili ste dva sina, mlada. Onda se ja često pitam kako se osećaju ljudi koji nikada nisu imali decu, koji tu radost nisu osetili. Pa onda kažem – ja sam sretan čovek.
Na pitanje kako bi on želio da se obeleži 22. godišnjica Srđanove smrti, bez razmišljanja odgovara: “Apelom mladom čoveku da shvati šta to znači dobrota, prijateljstvo i ljubav i da ga ubedimo da se time može mnogo više postići nego agresivnošću.”
Upravo je to nasleđe njegovog sina, koji je spasio život Alenu Glavoviću, koji sada živi u Švedskoj sa suprugom i dvoje dece. On svake godine dolazi u Trebinje da obiđe Srđanovog oca i ode na groblje.
– Često zovne Alen. Dobar je Alen, dobro je čeljade i drago mi je što se fino oženio i ima dvoje fine dece – kaže s osmehom Rade Aleksić.
Jedan od vojnika koji je prekinuo Srđanov život poginuo je na ratištu, dok su ostala trojica osuđena na po 28 meseci zatvora.
– Sretnem jednog od njih, pre bi prelazio na drugu stranu ulice, mada ne tražim da se on sklanja. Dobro bi bilo kada bi imao decu, pa se pokajao, da njima učini uslugu da budu dobri ljudi – navodi te dodaje da je “drugu dvojicu izgubio iz vida”.
– Možda ih sretnem, ali drago mi je da ne znam ko su. Jedan je poginuo. Kada sam radio fontanu u manastiru Tvrdoš, njegov sin je dolazio i pitao treba li mi pomoći. Nije znao ni ko sam ja, ni da je njegov otac učinio šta je učinio – kaže otac.
Ovo je prikazano i u filmu “Krugovi” Srdana Golubovića, na čijoj je premijeri u Sarajevu i Beogradu bio i Rade Aleksić. Publici se na kraju i obratio, a reakcije su bile neverovatne.
– U Sarajevu su ljudi plakali. Kažu da Sava centar u Beogradu nije doživio takve ovacije. A ko je Rade da se njemu aplaudira kada se pojavi? Znači, oni su aplaudirali nekoj dobroti.
Srđan Aleksić je posthumno odlikovan i brojnim priznanjima, a jedno od njih je medalja “Miloš Obilić” za hrabrost, koja je njegovom ocu uručena u Beogradu.
– Meni mnogo znači što je tada Novak Đoković hteo da me upozna, neko koga cenim, ne po tome što zarađuje mnogo, nego što je kao mlad koristan na planu čovečnosti – prepričava Rade Aleksić, ipak dodajući da mu je najdraže kada mu neko kaže da će odgajati dete onako kako je on odgajao svoje sinove.
Srđanovo ime nose i ulice u Sarajevu, Beogradu, Pančevu, Podgorici te prolaz u Novom Sadu. Ipak, ulicu i spomenik još nema u rodnom gradu. Međutim, njegovom ocu spomenik ništa ne znači, niti je ikada pokrenuo inicijativu za to.
– Spomenik kao spomenik nema nikavu vrednost ako Srđo nije usvojen kao pojam u duši čovekovoj – kaže odmahujući rukom.
O tome smo razgovarali i sa gradonačelnikom Trebinja Slavkom Vučurevićem koji ističe da poštuje ovakve želje Srđanovog oca.
– Srđan Aleksić je jedna zrak dobrog čoveka, koja obasjava Trebinje i dan-danas. Žalim što nije bilo više Srđana, i u Trebinju, i Mostaru, i Sarajevu, i svuda gde su bila ratna dešavanja. Da je, možda, bilo više takvih ljudi i da smo izbili iz glava nacionalizam i rat, živeli bismo mnogo bolje – kaže Vučurević.
Ipak, navodi da postoji inicijativa da se glavna nagrada na trebinjskom Festivalu festivala dramskih amatera zove po Srđanu Aleksiću. Već sada postoji turnir u plivanju “Srđan i Maksim” koji, osim Aleksićevog, nosi i ime njegovog rođaka, takođe plivača, koji je poginuo u ratu.
U Trebinju postoji i sportska dvorana “Srđan Aleksić”, u kojoj su smešteni teretana i sportski tereni. U dvorani nas je dočekao mladić, prekinuvši vežbanje. Na pitanjet o Srđanu Aleksiću odmahnuo je glavom i brzo odgovorio: “Ovo samo nosi njegovo ime, mi nemamo ništa s tim. Imam svoj stav i ne želim to da komentarišem.”
Šetnjom kroz Trebinje susreli smo mnogo mladih, a većina njih je, takođe, izbegavala da govori o Srđanu. Biljana, 30-godišnja Trebinjka, objašnjava da su mišljenja kod mladih podeljena kada se govori o Srđanovom delu.
– Gledala sam film “Krugovi”, ali nisam baš razmišljala o svemu tome – kaže 26-godišnja Marija.
Ipak, 15-godišnji Miljan, šetajući gradom, rado je stao i skinuo slušalice svog MP3 uređaja da razgovara o Srđanu.
– On je defintivno moj heroj, nije uradio dobro delo samo za jednog čoveka, nego za celo Trebinje. Svi mladi trebaju da se ugledaju na njega. Za mene je on uzor i primer – govori ponosan na svog sugrađanina.
Rade Aleksić objašnjava da se mladima u Trebinju, nažalost, malo o priča o delu njegovog sina.
– Imam osećaj da više deca Sarajeva to gaje nego Trebinja. Ako 20 mladića iz Mostara dođe na Srđanov grob, to znači da neko to tamo gaji, da radi na uzdizanju čoveka, jer ako posadite ružu a ne gajite je – onda više nema te ruže.
Dodaje da bi mu najdraže bilo da se “pod pojmom Srđan vode razgovori o čoveku.
– To je moja želja, ne da žale Srđa što je mlad poginio. Neka ga ne žale, neka cene to što je u njima probuđeno, neka cene sebe.
Ističe da je to tradicija njegove porodice, ali i ovog kraja: !Mi smo na Balkanu ipak plemenit narod, samo smo na vetrometini, pa su nam često nametane mnoge stvari, tako da smo malo pogubljeni i moramo se vratiti toj dobroti.”
A priča o dobroti onoga što je Srđan Aleksić učinio oprala je duše mnogih ljudi i zalila plemenitost u njima, kako najbolje opisuje njegov otac, što je veća poruka nego ijedan spomenik.
