Šta mu bi? To mu ne priliči. On bi bar trebalo da zna o čemu se ovde radi - to je bila moja prva reakcija nakon što sam pročitao intervju austrijskog diplomate, zapravo bivšeg ambasadora, Volfganga Petriča, koji je dao za Dojče Vele pre par dana.
Svi koji smo se na ovaj, ili onaj način bavili politikom na Balkanu devedestih godina, znamo da je Petrič bio odličan diplomata, vrlo umeren, koji je u periodu od 1998. godine, pa do 2002. godine imao vrlo važnu ulogu u ime Evropske unije, te međunarodne zajednice: Prvo je bio Specijalni izaslanik EU za postizanje mira na Kosovu (prvobitno u duetu sa američkim ambasadorom Kristoferom Hilom, a posle, baveći se temom konferencije u Rambujeu sa ruskim diplomatom Borisom Majorskim), a onda i visoki predstavnik (High Representative) u Bosni i Hercegovini.
Ali je on u ovom intervjuu napravio, bar za mene, par ozbiljnih grešaka koje mu ne idu u prilog, to jest, njegovoj naraciji da je došlo vreme za dugoročnu stabilizaciju stanja na Balkanu.
Na primer, kada ga novinari pitaju šta savetuje kosovskim političarima (u vezi sa dijalogom sa Beogradom, itd), on odgovara na ovaj način: "Kosovo je politički podeljena zemlja, slaba država, moglo bi se reći na ivici kolapsa - upravo ako se uporedi sa Srbijom, koja se ekonomski i uopšte uzev veoma snažno razvila." Tačka.
I šta onda?
On zapravo ništa ne savetuje kosovske političare. Sem što nešto ranije u istom intervjuu kaže da se nada da predstavnici Prištine i Beograda mogu da se dogovore o "određenim korekcijama granica" (što znači da on zapravo zagovara podelu Kosova, ili, pak, razmenu teritorija između Kosova i Srbije), on gore pomenutom formulacijom zapravo, ako se tako može reći, ostavlja kosovske političare nage i bespomoćne, koji, ako im je država slaba i na ivici kolapsa, nemaju nikakvog potencijala, ni mogućnosti da pregovaraju o bilo čemu.
Ako je stanje na Kosovu takvo, kako ga opisuje Petrič, onda već sada možemo reći da zapravo nikakvih ozbiljnih razgovora i pregovora u Briselu (ili bilo gde drugde) neće biti, niti ih može biti.
Kada ste tako slabi i kada vam se država raspada, onda vi nemate ni minimum političke snage, ni potencijala da se dogovorite sa bilo kim, o bilo čemu. A ovde, u slučaju dijaloga između Kosova i Srbije, radi se o jednom procesu koji traži da obe strane budu spremne da zajednički stignu do cilja koji bi pravosnažio normalizaciju odnosa između dve države.
Na drugoj pak strani, Petrič pravi i treću veliku grešku. Nekako se nada da će cela ova priča, kosovsko-srpska, pronaći neku novu naraciju, uspešniju, preko očiglednog poboljšanja (što je zasigurno za svaku pohvalu) odnosa između Tirane i Beograda.
Pokušaj marginalizacije kosovskih političara u celoj ovoj priči, ponavljanje ideje podele Kosova, te težak sud da je Kosovo zapravo propala država koja se jedva drži na nogama, zapravo je poziv da se sve ovo što je dosada urađeno u dijalogu Prištine i Beograda stavi van snage, da se politički i pravno devalviraju svi postignuti rezultati, te da se traže drugi putevi, sasvim novi zapravo, koji bi ponovo ubacili narativ teritorija, granica i razgraničavanja, koje je Dušan sjajno razotkrio u njegovoj prethodnoj kolumni, a kao poziv na nove sukobe, pa čak i na novi rat.
Ja ne vidim, a mislim da svi oni koji imaju i malo iskustva, malo više pameti, te dodatno više umerenosti - vide isto što i ja - da Srbija i Kosovo, ova naša društva koja i dalje muče muku da postignu unutrašnju stabilnost, te dugoročnu perspektivu (a to je Evropska unija, nego šta drugo), imaju volju, mogućnosti, snagu da pokrenu nove sukobe među sobom. Tu smo bar načisto.
Nažalost, ja takođe ne vidim, a naravno nadam da se da tu grešim, da smo nakupili toliko znanja, umerenosti i snage da se nekako spasemo, ili pak da se odvučemo od onoga što sam već na početku ovog našeg dijaloga u KoSSevu nazvao „gravitacijom istorije“.
Čim napravimo par koraka u pravom pravcu, da najzad uhvatimo naše vreme i sve mogućnosti i perspektivu da istoriju najzad arhiviramo i da vidimo šta možemo da napravimo kako bismo uhvatili korak sa Evropom, mi se opet vraćamo nazad na polaznu tačku kako bismo se opet prepucavali, kako bismo još jednom postali žrtve svih mogućih zavera i kako bismo opet rekli da ne dolazi u obzir ni da zaboravimo, ni da praštamo. Tačka.
Mislim da je Dušan jednom jedinom rečenicom rekao zapravo o čemu se radi, a pozivajući se na tragično iskustvo Evrope pre samo pola veka, ili nešto više, te iznalazeći parelele između te Evrope i sadašnjeg Balkana.
Aposlutno je tačno da je ideja Evropske unije proistekla iz ideje mira. Da se nije dogodio Drugi svetski rat, nikada ne bi bilo Evropske unije. Drugačije rečeno, mir koji nije Evropski između Kosova i Srbije, između svih ovih preostalih država Zapadnog Balkana koje čekaju na zadnjoj stanici da ih najzad pokupi voz zvani Evropska unija, nije ni moguć.
Mi smo u prošlosti imali nekoliko verzija mira, koje su u prvom redu bile rezultat evropskog poretka koji je zapravo bio samo primirje između dva svetska rata, ili pak rezultat velike geostrateške podele na Zapad i Istok, koja je propala sa prvim ciglama koje su srušene u Berlinskom zidu novembra 1989. godine.
Sada smo po prvi put u mogućnosti da, nakon što smo ponovo ratovali i nanovo stigli do mira, najzad cementiramo mir između sebe, kao države i kao narodi, naravno, prvo preko pune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, a kasnije kada zajedno budemo deo Evropske unije.
Ako se ponovo vratimo granicama, razgraničenjima, teritorijama, istorijskim „istinama“, onda ćemo opet izgubiti dragoceno vreme koje smo u obliku godina i decenija protraćili od kraja Hladnog rata, pa do danas.
